NEPOGREŠIVI PUTNIK KROZ VREME I VASIONU: Izložba o Milutinu Milankoviću povodom veka od reforme Julijanskog kalendara (FOTO)

MOJE srce je tamo gde je moja otadžbina, bila je jedna od najvažnijih životnih deviza Milutina Milankovića, koji je pre jednog veka, kao predstavnik svoje zemlje, učestvovao na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu.

Foto arhiva

Njegov predlog reformisanog julijanskog kalendara, tada je usvojen - jednoglasno. Ovo do sada najpreciznije računanje vremena u ljudskoj istoriji, sa odstupanjem od astronomske godine samo 2.75 sekundi, kasnije je primenjeno u grčkoj, rumunskoj, carigradskoj i aleksandrijskoj pravoslavnoj crkvi, dok su srpska, jerusalimska i ruska crkva, kao i Sveta Gora, ostale pri starom kalendaru.

Obeležavajući stogodišnjicu tog dostignuća, Muzej nauke i tehnike i Udruženje "Milutin Milanković"  predstavljaju reprezentativnu izložbu čiji su autori Slavko Maksimović i Zora Atanacković, uz pomoć stručnih saradnika Slobodana Stojanovića, Miodraga Dinića i Igora Topalovića. Kustos je Sonja Zimonić, a otvorio je akademik Zoran Knežević, predsednik SANU. U okviru jubileja organizovana je i dvodnevna međunarodna konferencija na Građevinskom fakultetu u Beogradu.

Миланковић као ученик, власништво САНУFoto: Фото архива

POGLEDAJ GALERIJU

Postavka posvećena Milankoviću - građevinskom inženjeru, matematičaru, astronomu, klimatologu, geofizičaru, doktoru tehnoloških nauka, akademiku, osnivaču katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu, osnivaču matematičke klime i klimatskog modeliranja, poznatom po teoriji ledenih doba, zaokružuje njegovu biografiju: od rođenja u Dalju, 28. maja 1879, preko školovanja u Beču, do smrti u Beogradu, 12. decembra 1958. Priča o Milankovićevom detinjstvu i školovanju, građevinskoj praksi, patentima, naučnom radu, spisateljskoj ostavštini, sačinjena je od arhivskih dokumenata, ličnih predmeta, eksponata Muzeja nauke i tehnike koji se odnose na tehnička dostignuća u njegovo vreme, ali i opisa najznačajnijih događaja iz njegovog života.

- Visoko je pozicioniran na spisku čuvenih naučnika sveta - ističu autori izložbe koja prati Milankovićeva putovanja "kroz vasionu i vekove", u iscrpnom i sadržajnom katalogu. NASA ga je u knjizi "Na ramenima divova" uključila među 15 najvećih umova svih vremena koji su se bavili proučavanjem planete Zemlje. Njegovo kapitalno delo "Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba" svrstano je među najznačajnija naučna dela 20. veka. Njemu u čast, kraterima na Mesecu i Marsu dato je njegovo ime a Evropska unija za geonauke smatra ga ocem moderne klimatologije i dodeljuje medalju sa njegovim imenom za vrhunske domete u proučavanju promena klime.

Posle školovanja u rodnom Dalju i Osijeku, Milanković je prvo diplomirao na Bečkoj politehnici, a potom i doktorirao, o čemu je potom svedočio: "Tako sam, prvi od svih Srba, postao doktor tehničkih nauka, na svečanoj promociji 17. decembra 1904." Posle aneksije BiH, i iznenadne smrt brata Voje, osetio je potrebu da iz Austrougarske pređe u Srbiju, pa ostavlja dobro plaćen posao inženjera u bečkoj građevinskoj firmi barona Pitela, i 1909. prihvata poziv beogradskoh Filozofskog fakulteta i mesto predavača na Katedri za primenjenu matematiku.

Kao najmlađi profesor po zvanju i godinama, predavao je Racionalnu mehaniku, Teorijsku fiziku i Nebesku mehaniku, na čijim temeljima će potom sazidati novu nauku. U Beogradu se, u Vaznesensokoj crkvi, u osvit Prvog svetskog rata, oženio Hristinom Tinkom Topuzović (tokom svadbenog putovanja, Austrougari su ga zatvorili u Dalju, kao državljanina Srbije), sa kojom je bio 44 godine u braku i dobio sina Vasilija Vaska.

Sa tada mitropolitom Gavrilom (Dožićem), krenuo je na Svepravoslavni kongres u Carigrad, 1923. da bi predstavili predlog naše države i crkve za reformu julijanskog kalendara koji je uradio kalendariograf Maksim Trpković. Opšte mišljenje učesnika Kongresa bilo je da se predlog ne usvoji, jer nije postignuta saglasnost oko pokretnih praznika, a našem naučniku se, dok je lutao po Bosforu, javila spasonosna ideja. Zadržao je strukturu julijanskog kalendara, i uveo anulaciju tadašnje razlike sa gregorijanskim, koja je tada iznosila 13 dana. Uveo je i utvrđivanje rasporeda budućih prestupnih godina kojim se obezbeđuje da dužina srednje kalendarske godine bude što bliža dužini tropske (čime je dobio najpreciznije proračunavanje vremena, prema kome bi dan viška trebalo da se pojavi tek 43200. godine). Predložio je da se pokretni praznici određuju primenom egzaktnih astronomskih proračuna Mesečevih mena, pa bi se Vaskrs praznovao prve nedelje posle pojave punog Meseca iza proletnje ravnodnevice. Iako do danas niko nije našao bolji sistem za određivanje vremena, kod nas je i dalje na snazi - stari julijanski kalendar.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije