VOJVODA JE SVIM SRCEM BRANIO OBIČNOG VOJNIKA: "Novosti" sa praunukom Živojina Mišića, na Srpskom vojničkom groblju kod Pariza (FOTO)

KRSTOVI u savršenom redu, uzdižu se u počasnom špaliru. Kud god pogled da padne, čine savršeni sklad. Uredno podšišana trava, po njoj pokrov od prvog jutarnjeg lišća. U samom središtu, bokori jesenjih cvetova, nad kojima se, s jarbola, uvek vijore srpska i francuska zastava.

Foto: Goran Čvorović

Srpsko vojničko groblje u Tijeu kod Pariza jedna je od mnogobrojnih nekropola koja svedoči o stradalništvu našeg naroda. Ovde počiva 747 junaka koji su dali život za otadžbinu. Smrtno ranjeni švapskim šrapnelima, doplovljavali su francuskim lađama na lečenje i kosti ovde ostavili. Čoveka tu neizostavno prožme tiha jeza u kojoj se mešaju uzvišenost i pijetet, divljenje i zahvalnost, uzbuđenje i žal zbog, na oltar otečestvu, položene mladosti. Tu je, među svojima.

- Puni me ponosom, i u isto vreme tugom, kada sagledam koliko je stradalo naših ljudi – kaže u razgovoru za "Novosti" Đorđe Stojanac (80), praunuk slavnog vojvode Živojina Mišića, dok zajedno obilazimo ovo sveto mesto.

Dolazi ovde decenijama. Ne propušta priliku da oda počast onima koji su pod komandom njegovog slavnog pretka činili herojska čuda. Redovno obilazi srpska groblja i po Grčkoj, Srbiji, Makedoniji... Nedavno je opet bio na Kajmakčalanu i u Kumanovu.

Šušti lišće pod našim nogama, dok oprezno hodamo između grobova onih koji su se žrtvovali da bismo danas hodali slobodni, uzdignutog čela. Ilija Tomašević, Jordan Kostić, Sava Stefanović, Sava Milanković, Jerotije Čolović, Mikailo Perić, Ljubisav Živanović, Vasilije Milutinović, Trifun Pavlović, Dragiša Radovanović, Vladimir Jovanović, Milentije Simonović, Todor Todorović, Nikodije Blažić, Milisav Milanović. To su samo neka od imena kojima dugujemo večnu zahvalnost.

Foto: Goran Čvorović

Dok hodamo, Stojanac u ruci drži knjigu "Čovek po meri šinjela" Aleksandra Misojčića o njegovom pradedi. Red citata, red koraka. Sve se, u savršenom redu, uklopilo.

- Sa seljačke grude, neizmerno je cenio običnog vojnika. Branio bi ga svim srcem, kad god bi mogao – prenosi Stojanac vrednosti na kojima je odrastao.

Sećanja na oca mu je, u dugim večerima, bez televizije, prenosila njegova baka Olga, s kojom je odrastao na beogradskom Topčideru.

Foto: Goran Čvorović

- Često se pričalo o njegovom viteštvu. Sve uspomene mi je prenosila. O svom ocu, srpskoj vojsci, prelasku preko Albanije. Pričali smo o Živojinu Mišiću gotovo svako veče.

 Živojin i Lujza su imali šestoro dece, a Olga je 1886. godine rođena kao druga po starešinstvu. Prva je bila Elenora (1885), a posle Olge rodili su im se prvi sin Radovan (1887), kćerka Anđelija (1889), drugi sin Aleksandar (1891) i mnogo docnije, najmlađi Vojislav (1902).

- Moj pradeda nikada nije zaboravio ko je i odakle je. Kad god bi mogao, odlazio je do Struganika da se ispriča sa svojim seljanima. Voleo je čaj od lipe i pečene jabuke – prenosi nam naš sagovornik.

Uvek je bio cenjen u običnom narodu.

- Bio sam šesti razred, i baka me za Božić ostavi kod kuće. Moja razredna, nastavnica srpskog jezika Branka Cuculić, čiji je muž je bio oficir Oktavije Cuculić, sledeći dan me izriba. Dođem kući sav uplakan. Baba ode da razgovara sa njom. Nastavnica me više nikada nije dirala, puštala me je za svaki praznik. Profesor istorije, Toma Radovanović, u osmogodišnjoj školi, preneo mi je jednom, oko nekog zapažanja na času, da "krv nije voda" – ističe Stojanac koji, kad god prođe pored biste Živojina Mišića ispred Beogradskog sajma, vojnički salutira i pozdravi prađeda.

Dobro se seća i prabake, vojvodine supruge Lujze.

Foto: Goran Čvorović

- Dolazila je svako leto, po mesec-dva, kod svoje kćerke, moje babe Olge, kod nas, u Topčideru, u blizini Rajsove kuće. Živela je u ulici Kraljice Natalije, kasnije Narodnog fronta, broj 68. Kad je umrla 1956, imao sam 13 godina. Nosio sam krst na njenoj sahrani – prenosi nam u šetnji srpskim grobljem.

Dok hodamo, iz torbe vadi i drugu knjigu koju je pronašao u manastiru Lelić, "Magdalina", Miloša Smiljanića - Žuće, koja opisuje Lujzin život i patnje, od vojvodine smrti 1921. do kraja njenog života.

- Teško je živela, oskudno i u nemaštini. Deca su se trudila da joj bar malo olakšaju. Prodavala je kasnije ordenje, da bi preživela. Imala je trećerazredni tretman.

Iz priča o svom pradedi je, kaže, naučio da u životu treba biti skroman, ne biti megaloman, voleti svoje, ali i poštovati tuđe, ne činiti zlo drugima, ali braniti ono što ti pripada.

- Iz porodice Mišić u Velikom ratu poginulo je 11 vojnika. U memoarima nije opisao smrt ni sahranu nijednog člana svoje porodice, ali jeste ispraćaje velikih junaka, običnih ljudi iz naroda – podseća Stojanac dok pogledom lutamo po njihovim nepreglednim grobovima na pariskom Tijeu.

Preporučujemo

Reportaže

0 9

ŽIVELA OTADžBINA SRBIJA: Potresna priča o dečaku Tomi koji nije hteo da se odrekne svoje zemlje

04. 11. 2023. u 17:00

Reportaže

1 8

NA OVOM MESTU JE PODLEGAO RANAMA SLAVNI VOJVODA: Austrijanci iskopali grob srpskog junaka i slikali se sa njegovim telom (FOTO/VIDEO)

02. 11. 2023. u 21:55

Reportaže

0 2

OVAJ POTOMAK GRKA JE BIO FUDBALER, ALI I OMILjENI PROFESOR: Na njegovoj sahrani bilo je nekoliko stotina ljudi

24. 10. 2023. u 21:20

Reportaže

0 0

BIO JE NAJUTICAJNI POLITIČAR SVOG VREMENA: Znate li da je Nikola Pašić u mladosti projektovao kafane?

30. 10. 2023. u 16:10

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije