SINĐELIĆ I RESAVCI KAO LEONIDA I SPARTANCI: Srbija državnom komemoracijom i parastosom obeležila 214 godina od istorijske bitke na Čegru

OSMANSKI Huršid-paša uzidao je u kulu kraj Carigradskog puta lobanje junaka koji su u maju 1809. izginuli sa vojvodom Stevanom Sinđelićem na Čegru da uplaši Srbe, a postigao je sasvim suprotno.

vikipedija, arhiva Novosti

Okrutni zapovednik Niša samo je osnažio kult samopožrtvovanja "za krst časni i slobodu zlatnu" i od Sinđelića stvorio mitskog heroja, koji je sa svojim Resavcima, uz koje su bili ustanici iz Aleksinca i Ražnja, zaustavio neuporedivo veću tursku vojsku.

vikipedija, arhiva Novosti

Srbija je juče, kao i ranijih godina, državnom komemoracijom obeležila 214.godišnjicu istorijske bitke. O Boju na Čegru i žrtvi Stevana Sinđelića je već 1809. krajiški kapetan Rade Vučinić iz Karlovca, kao deputat Praviteljstvujuščeg sovjeta izvestio francuski dvor:

- Vojvoda Resavac bi prvi napadnut u svom šancu od Turaka, koji razviše veliku nasrtljivost ili bolje reći jednu vrstu besnila, ali im on opet dokaza, šta može srpska hrabrost i topovska i puščana vatra sa njegova šanca. Pustošeći redove Turaka, on ih primora na povlačenje sa znatnim gubicima. Turci dva puta obnoviše napad sa istom upornošću i dva puta iskusiše istu sudbinu. Tada paša, glavnokomandujući, razdražen, hrabraše svoje vojnike govoreći im: "Nije li sramno videti da 70.000 Turaka ne mogu ništa protiv 2.000 nevernika?" Trebalo je uzeti šanac a, ako to nije moguće, on će im svima redom otseći glave. Spremiše se i za četvrti juriš, koji beše još strašniji i krvaviji nego prvi. Turci najzad uspeše da uđu u šanac, jer rov beše ispunjen mrtvima, koji su pali u pređašnja tri juriša, ali čim Srbi videše, da im zbog blizine Turaka vatreno oružje postajaše nekorisno, oni se poslužiše prošcima, koje behu spremili. Ovo beše strašna kasapnica. Srbi se opirahu, što mogahu tvrdoglavije, ubijajući Turke tojagama. Kad u ovom klanju Srbi budu svedeni najzad na jednu stotinu, njihov hrabri vojvoda Resavac, da ne bi postao plen Turaka, zapali magacin s barutom i minama i na taj način pogibe sa celim svojim narodom, a i sa Turcima."

vikipedija, arhiva Novosti

Herojska žrtva Sinđelića i njegovih ustanika u popularnoj istoriji zasenila je drugu, širu sliku, koja nije tako slavna, ali je veoma poučna i upozoravajuća. Ona prikazuje vlastoljubive i zavađene srpske vojvode čiji je sukob došao do vrhunca u najgorem trenutku, kada su pripremao sukob najvećih hrišćanskih sila Evrope: Francuske, Austrije i Rusije. Tadašnje srpske vođe to uopšte nisu shvatale i za 1809. su predvidele ofanzive i proširenje ustanka prema Negotinskoj Krajini, Novom Pazaru i Prijepolju, Nišu i Bosni.

- U realizovanju ovakvog ratnog plana računalo se na sadejstvo sa Rusima. Međutim, neuspesi Rusa u ratu sa Turcima, kao i promena nekih komandanata, što je dovelo do svađe i lošeg komandovanja, nezadovoljstvo vojske i stanovništva, poništilo je sve dotadašnje uspehe ustanika. Srbi su, bez obzira na postupke Rusa rešili da samostalno ratuju prema svojim planovima - navodi istoričar mr Dobrivoje Jovanović.

Oko 18.000 srpskih boraca je početkom maja 1809. stiglo na obronke Svrljiških planina iznad Niša, u kome se nalazilo oko 3.000 Osmanlija. Zbog zavade "politički podobnog" komandanta Miloja Petrovića i iskusnijeg vojvode Petra Dobrnjca nije iskorišćena brojčana prednost za osvajanje grada. Dobrnjac i Hajduk Veljko Petrović su tražili napad, dok Turcima ne stignu pojačanja, a Petrović je naredio utvrđivanje u zemljano-palisadna utvrđenja, šančeve, nadajući se ruskoj pomoći.

Najistureniji šanac, na brdu Čegar, koji je trebao da primi prve turske napade, gradio je Stevan Sinđelić sa svojim Resavcima. U isto vreme Napoleonov špijun Dibaše, preneo je Osmanlijama informaciju da se Srbija pokrenula u samooslobađanje bez pomoći Rusije. Turci su čarkama kupovali vreme dok su u Niš ubrzano stizala pojačanja: pred odlučujuće napade, osmanske trupe su brojale 30.000 do 35.000 vojnika.

- Karađorđe se za pomoć obratio Rusima. Tražio je, na osnovu obećanja, da Rusi pređu Dunav i da tako privuku tursku vojsku. Ustaničke snage nisu bile dovoljne da uspešno ratuju na više frontova, jer su zbog neaktivnosti ruske vojske, Turci velike snage uputili prema ustanicima, a naročito prema Nišu - navodi Jovanović.

Bečki obaveštajci su zabeležili da je dan pred napad niški episkop poslao svog čoveka Miloju Petroviću da ga obavesti o tome, ali mu ovaj nije poverovao, već ga je zatvorio. Kada je za to saznao, Karađorđe se zakleo da će ubiti Miloja Petrovića.

Turci su opkolili Sinđelićev šanac i zasuli ga artiljerijskom paljbom sa brda Vinik. Tobdžije su bili engleski plaćenici u osmanskoj vojsci. Srbi su ginuli, ali se nisu povlačili. Preživeli, kojih je bilo sve manje, odbijali su pešadijske napade, kako piše jedan savremenik: "Turci vazda naletaše na čegarsku utvrdu, ali dok svojim lešinama ne ispuniše rov pre nje, ne mogaše masovno ući". Kada su doslovno preko leševa ušli u šanac, započela je bespoštedna, ali bezizgledna borba prsa u prsa. Sa poslednjim preživelima Sinđelić se probio do magacina sa barutom i digao ga u vazduh.

vikipedija, arhiva Novosti

- Dok se vodila borba oko čegarskog šanca, ostale srpske jedinice samo su posmatrale bitku. Mlavski vojvoda Paulj Matejić je pokušao da pritekne u pomoć, ali ga je turska konjica razbila. Pokušao je i topovskom vatrom da zaustavi turske napade, ali je morao da prestane kada su se Srbi i Turci izmešali u šancu. Očevici su izjavljivali da su neki vojnici iz šanca Miloja Petrovića pošli u pomoć Resavcima, ali ih je Miloje silom vraćao: "Sinđelić se polakomio da postane komandant u Nišu, zato se istakao čak na Čegar, on prvi. Na čast mu, ali neka se sam krvari, ako mu treba". Gubici ustanika bili su veliki. Oni se kreću od 2.000 do 4.000. poginulih. Ustanički logor sa jedanaest reduta je bio sravnjen - navodi Jovanović.

Iako su ustanici pretpreli strahovit poraz, Sinđelić je odneo pobedu i zaustavio tursko napredovanje prema dolini Morave.

Osmanlije iscrpljene užasnom bitkom na Čegru vratile su se u Niš. Tek oko polovine juna, jedan odred od 6.000 vojnika je došao do Deligrada, a glavnina tek krajem juna.

CENA SLOBODE

FRANCUSKI pesnik i akademik Lamartin je 1833. Carigradskim putem prošao kraj Ćele-kule (Kule lobanja) i zapisao: "Pozdravih okom i srcem ostatke ovih hrabrih ljudi, čije su odsečene glave postale kamen - temeljac nezavisnosti njihove otadžbine. Neka Srbi čuvaju ovaj spomenik! On će njihovu decu učiti koliko vredi nezavisnost jednog naroda, pokazujući kojom cenom su je njihovi očevi platili."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije