NEVEROVATNA PRIČA: Draganov snimak Nevenkinog bola pre 24 godine tokom NATO agresije obišao svet - sada su se sreli (FOTO)

SAMO što sam tog dana završio noćnu smenu, čuo sam strašnu eksploziju. Izašao sam i video dim iz pravca Medicinske škole i Kliničkog centra Niš. Odmah sam autom krenuo tamo, jer je čitava snimateljska oprema bila kod mene, nisam se od nje odvajao od 21. marta do 9. juna 1999. Usput sam shvatio da je bomba pala u naselje. Sve strahote koje može da donese rat, video sam tog 7. maja u Ulici Ljube Didića. Taj dan bio je najteži u mom životu.

foto: J. Cosin

Ovako, za "Novosti", govori Dragan Živanović, u vreme NATO agresije snimatelj dopisništva RTS-a a sada snimatelj Euronjuza, o osećanju koje je u sebi potiskivao ravno 24 godine. "Pokrivao" je slikom ceo Nišavski i Toplički okrug, ali tvrdi da je tragedija u Nišu, dan posle Đurđevdana, ostavila najveći ožiljak na njegovoj duši. Živanovićev snimak uplakane žene koja uplakana i u bolu pada na ulicu saznavši da je u sekundi izgubila muža i brata, beživotna tela poginulih, ljudi koji pokušavaju da pomognu povređenima, iako i sami u strahuju od kasetnih bombi rasejanih po njihovim dvorištima i ulicama, obišao je svet.

Printskrin RTS

Nakon što su "Novosti" nedavno objavile ispovest Nevenke Deljanin, unesrećene žene sa Živanovićevog snimka, kojoj je tog dana NATO alijansa odnela supruga Boška i brata Acu, a u kojem je rekla da u tim stravičnim trenucima pamti snimatelja koji se za nekoliko minuta stvorio tu, Dragan je rešio da je poseti. Dan uoči godišnjice od 12. maja 1999. kada su i naselje Duvanište zasule kasetne bombe, njih dvoje se sećaju teškog dana.

- Iz kola sam pozvala supruga Boška, koji mi je rekao da je sa mojim bratom kod Kliničkog centra. Išli su peške. Kad sam ih sustigla, suprug mi je rekao da će oni nastaviti peške... Obojica su ubijena nekoliko minuta kasnije. Otrčala sam do ulice i zatekla strašan prizor... Aca nasred ulice, Boško na trotoaru... Za brata sam odmah videla da je mrtav, dok je suprug davao znake živote. Stegla sam mu obraze i poljubila ga. Do bolnice, i on je izdahnuo. U trenutku kada su brata ubacili u auto da ga voze do bolnice, nemoćno sam pala od bola i jauknula. Tada sam videla kameru i neko viče: "Snimaj, snimaj!". Nije mi bilo jasno kada se pre stvorio tu - otvaraju se Nevenki stare rane...

Snimatelj koji se vrlo dobro seća tog plača, koji je u njegovoj duši odzvanjao godinama, nije ni znao šta se Nevenki tada dogodilo, koga je izgubila, za kim je žalila. Nije bio spreman da tada čuje. Ostao je profesionalan, potisnuo emocije i radio posao najbolje što je umeo.

- Nisam bio gluv niti nem, čuo sam vrisak, jecaje, sve je to negde beležio moj um, moj organizam, moja duša, ali sam krenuo dalje jer sam video da je svuda smrt, apokalipsa. Video sam samo jauke, tugu, bol, ljude koje pokušavaju da pomognu. Na svakom snimanju gledao sam da isključim emocije, jer zadatak na koji su te poslali, mora da se uradi. Mislio sam najpre da je bomba pala na Medicinsku školu. Međutim, negde kod Ulice Ljube Didića već je bio tu policajac koji je obezbeđivao prostor. Parkirao sam auto, uzeo kameru i istrčao na ulicu, jer sam shvatio da je bomba usred naselja. Policajac mi je rekao: "Pazi, ima svuda neeksplodiranih kasetnih bombi, vodi računa kad snimaš da ne nagaziš". Da ne bih nešto propustio odlučio sam da snimim tzv. far. Upalio sam kameru i nisam je gasio 10 minuta - priča nam Dragan.

U tih 10 minuta stale su sve strahote rata.

- Kadrovi iz Ulice Ljube Didića pokazuju zašto ne bi trebalo nikada ratovati. Još gore je koristiti tako monstruozno oružje, poput kasetnih bombi. Taj snimak govori da su kasetne bombe najsmrtonosnije, od njih ne možeš ni da pobegneš ni da se sakriješ.

Dugo su Nevenka i Dragan pričali o strahotama koje su tokom NATO agresije zadesile Niš, Kuršumliju, Prištinu, Beograd..., koje i čitava Srbija pamti. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije