ĆERKA LEGENDARNOG PILOTA ILJA ARIZANOVA KOJI JE BRANIO NAŠE NEBO 1999: Postupila bih kao moj otac

MOGLA je poručnik Nataša Arizanov Stojnović (28), posle završene Ekonomske škole u Zemunu da krene nekim posve drugačijim putevima obrazovanja i života. Ali, pred njom, tada maturantkinjom, zapravo je bio samo jedan - Vojna akademija. Nije se dvoumila "ni mrvicu". To je put koji joj je zacrtan ponajviše genima, ali i željom da svojim životnim pozivom čuva sećanje na oca, Ilja Arizanova, legendarnog pilota Ratnog vazduhoplovstva Vojske Jugoslavije, jednog od onih koji su 1999. hrabro, srcem branili nebo Srbije od agresije NATO. Štaviše, od sve dece tih junaka od kojih "niko nije rekao neću" kada su u ne potpuno ispravnim "migovima 29" uzleteli da se suprotstave superiornim agresorskim avionima - jedina je izabrala vojni poziv.

Z. Jovanović

Želja, da kao i otac, bude pilot nije joj se ostvarila, ali Akademiju je završila i sada radi tamo gde je do penzije radio i njen otac, i gde je još u ranom detinjstvu često dolazila - na Vojnom aerodromu "Pukovnik - pilot Milenko Pavlović" u Batajnici. U 24. vazduhoplovno-tehničkom bataljonu sa kolegama obezbeđuje sve što je potrebno da bi svi vazduhoplovi mogli bezbedno da lete.

- Kada sam bila druga godina srednje škole, tata je iznenada preminuo, u 52. godini. Dve godine kasnije, 2014, došlo je vreme da upišem fakultet i za mene nije bilo drugog izbora do Vojne akademije - priča nam Nataša. - Konkurisala sam za pilota, ali nisam prošla vrlo rigorozne lekarske preglede. Ipak, nisam odustajala. Pauzirala sam godinu i sledeće prošla. Upisala sam modul "Logistika odbrane" i usko se specijalizovala za snabdevanje pogonskih i ubojnih sredstava.

Privatna arhiva

Sa kolegama u jedinici, kako kaže, obezbeđuje pogonska sredstva, rezervne delove, alate i sve materijale potrebne direktno u radovima na vojnim letelicama.

- Tačno se zna šta koji vazduhoplov "traži". Mi radimo drugi stepen održavanja, važan za otklanjanje kvarova na svim letelicama, kao i za vršenje povremenog pregleda. Obezbeđujemo gasove, tečnosti, ulja, maziva... Kad već nisam mogla da budem pilot, ostala sam neposredno uz avijaciju - objašnjava Nataša.

Da, ona je u "lancu" onih službi koje garantuju da na vazduhoplovu sve radi i da pilot može da poleti. Takve garancije, zbog neispravnosti radara, ne bi mogla dati pre 24 godine, tokom NATO agresije, za "migove 29" u kojima su naši junaci poleteli da se bore protiv neprijatelja. Njenog oca Ilja i naše druge pilote ni ta činjenica nije mogla da spreči da uzlete, praktično, u smrt.

- Tata nikada nije pričao o tome. U kuću je donosio samo anegdote s posla. Mama Suzana, sestra Ivana i ja smo za sve to saznale kada se snimao dokumentarni film "Niko nije rekao neću". Nismo ga ni tada mnogo zapitkivale, a verujem da nijedan roditelj to svojoj deci ne bi pričao - kaže Nataša.

- Ipak, to je neverovatna hrabrost. Šta biste vi učinili u takvoj situaciji - pitamo je.

- Postupila bih kao moj otac - odmah nam odgovara, smireno i sigurno. - Smatram da je svako od njih trebalo tako da postupi i postupili su. Svaki oficir treba tako da razmišlja. U tim danima branile su se otadžbina i vojnička čast. Bio je to herojski podvig i pilota i tehničara. Zato sam beskrajno ponosna na oca. I na svoj posao. Nikada ga ne bih menjala.

Privatna arhiva

Imala je, kaže, nepune četiri godine, tog 24. marta kada je njen otac poleteo. Ne seća se dana agresije, ali tog martovskog dana uvek odu na njegov grob...

- On se katapultirao i spasao, ali neke njegove kolege nisu... Toga dana i njima zapalimo sveće. Od aviona 18-108, kojim je tog 24. marta upravljao, nije pronađen ni deo, a objekat gde su bili smešteni u Batajnici je bombardovan. Ostao je samo zeleni "Iskrin" fiksni telefon koji je sada kod mojih bake i dede u Vrbovu kod Vladičinog Hana - priča nam.

Dok smo razgovarali, Natašine kolege uveliko su se pripremale za predstojeći prikaz sposobnosti Vojske Srbije "Granit 2023". Kako nas koja letelica nadleće, tako nam Nataša priča o svakoj od njih. Sa mnogo ljubavi... Poznaje ih "u dušu".

- Bila sam ovde na prikazu i 1998. Imala sam tri godine, ne pamtim gotovo ništa, ali imam fotografije. Zanimljivo da se tata gotovo uvek slikao pored "miga 29" 18-101, ali '99. nije upravljao njime... Kasnije, posle rata, kada je penzionisa, često me dovodio kod kolega na aerodrom ovde u Batajnici. Te posete pamtim. I uvek ću... Sada kada radim ovde, želim da se usavršavam u struci, da napredujem u činu, a vreme će pokazati da li će tako i biti - otkriva nam deo planova, kao i da joj je suprug, takođe, oficir i da planiraju i proširenje porodice.

Budućnost je pred njima, a otac Iljo joj je, sigurni smo, uzor, koji joj za život daje najbolju navigaciju i parametre "leta". 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije