KAKO JE CRNO-BELI DRES IZ HUMSKE STIGAO U SIRIJU: Asad Basam je uvek uz svoj Partizan

NOVEMBAR sedmi, godina 1984. Mladi Asad Nabih Basam, iz sirijskog grada Džable, budući student Stomatološkog fakulteta u Beogradu, sleće na aerodrom u Surčinu. Preuzima svoj prtljag, uzima taksi i hita pravo u Humsku, na stadion JNA da stigne na revanš utakmicu Kupa UEFA Partizan - Kvins Park Rendžers (4:0), ispostaviće se antologijsku! Dramatika meča, kao oko pun stadion, "ples" crno-belih na terenu, golovi Dragana Mancea, Dragog Kaličanina, Miodraga Ješića i Zorana Čave Dimitrijevića, očarali su Asada, a Partizan se zauvek uselio u njegovo srce i dušu.

Privatna arhiva

Jutro, 6. februar, gotovo četiri decenije kasnije. Bude nas vesti o razornom zemljotresu koji je pogodio Tursku i Siriju. Strašni izveštaji sustižu jedan drugog. O žrtvama, povređenima, zatrpanima, o velikoj materijalnoj šteti. I sve su uglavnom iz Turske, a iz Sirije, pritisnute i izmučene sankcijama i iscrpljene ratom, skoro da ih i nema. Nepravda na koju "Novosti" prve reaguju. U želji da dobijemo bar neku informaciju iz ove zemlje, pozivam dr Jasera Havarija, pedijatra u jednom beogradskom domu zdravlja, rodom Sirijca. Vidno potresen, ali kao i uvek ljubazan, daje mi brojeve trojice svojih sunarodnika, nekadašnjih studenata Univerziteta u Beogradu.

Privatna arhiva

- Veze su užasne, ali budite uporni, dobićete nekog od njih sigurno. Svi i dan-danas odlično govore srpski - smernice su dr Havarija.

Nekoliko sati pozivamo brojeve. Ne odustajemo. I konačno uspevamo. Sa druge strane "žice" je Asad Basam (57), u Džabli, tridesetak kilometara južno od Damaska. Detaljno, kao da je reporter opisuje nam strahotu koju je praskozorje, tog dana donelo njegovom narodu i zemlji. Šalje nam i fotografije. Potkraj razgovora kaže:

Privatna arhiva

- Znao sam da će Srbija među prvima odreagovati na ovu našu nesreću. To je moja druga domovina. Nosim samo najlepše uspomene. Sećam se Kalemegdana, Knez Mihailove, naselja Banovo brdo i Borča gde sam živeo... Volim Srbiju svim srcem, a najviše moj Partizan. Vatreni sam partizanovac.

- Preneću kolegama koji navijaju za crno-bele, mada sam vatreni zvezdaš - kažem mu.

- Ma, neka ste, ali: "Mi smo grobari, najjači smo, najjači" - uz osmeh skandira Asad.

Reč po reč, otvara se priča koja po svemu nadilazi navijačke strasti. Uzvišena, vanvremenska. O odanosti i ljubavi prema Partizanu. Priča o Asadovoj privrženosti klubu iako je hiljadama kilometara daleko, a na tribinama u Humskoj poslednji put je bio pre skoro 40 godina. Ali o crno-belima i sada, bez sumnje, sve zna, na svakom meču srcem i mislima je uz tim. Iz sezone u sezonu, od utakmice do utakmice. Tako je četiri decenije!

Privatna arhiva

- Pakovao sam kofere da kao stipendista krenem u Jugoslaviju. Oduvek sam voleo fudbal i na televiziji sam slučajno video Manceov gol u Londonu, 24. oktobra 1984, protiv Kvins Park Rendžersa. Nisam mogao da verujem. Kakva umetnost, kakav pogodak! Morao sam tog čoveka da vidim uživo. Saznao sam kad je revanš i rešio da ga u Beogradu gledam. Desilo se da je ta utakmica bila na dan mog dolaska. U Surčinu sam uzeo taksi i sve sa koferima ušao na stadion JNA. Tribine su bile pune, 50.000 gledalaca, atmosfera neverovatna. Opila me. Rezultat savršen. Nije čudo što je ta utakmica zvanično proglašena za jednu od 100 najboljih u istoriji svetskog fudbala,jer je Partizan nadoknadio poraz od 2:6 sa Loftus rouda - srčano priča Asad.

Kaže, tog dana se zaljubio u Partizan. Četiri dana kasnije, pamti da je bila nedelja, crno-beli su u trijumfovali u večitom derbiju sa 2:1. Zna golgetere, kako su tekle akcije, minuti u kojima su pali golovi.

- Od tada nisam izostao ni sa jedne utakmice mog Partizana. Putovao sam u Niš, Zagreb, Rijeku, Mostar, Sarajevo, Titograd, Split, Osijek, Skoplje... Nekad sa navijačima, ponekad sam vozom ili autobusom. Sam sam išao i u Zagreb na meč protiv Dinama, 8. juna 1986. Ali, karta mi je bila među navijačima Dinama. Kada je Zvonko Varga dao gol u 28. minutu, a Partizan poveo, skočio sam... Srce mi je bilo na pravoj strani, ali sam fizički bio na pogrešnoj tribini. I dobio sam batine. Ostatak utakmice nisam gledao, i dan-danas mi je žao što uživo nisam video nezaboravni prodor Gorana Bogdanovića kojim je matirao Zagrepčane i doneo pobedu mojim crno-belima od 3:2 - iznosi Asad svaki detalj, a svaki put kad kaže Partizan neizostavno je i "moj".

Nije mu lako da "proglasi" najboljeg fudbalera Partizana. Izdvaja Mustafu Hasanagića, Momčila Vukotića, Dragana Mancea, Milka Đurovskog, Milenka Pantića, Zvonka Vargu... A tek Klea i njegove, kako kaže, nezaboravne makazice 21. jula 2009. u meču protiv Rila. Kaže, to je antologija, nezaborav...

Privatna arhiva

- I u Siriji živim za moje crno-bele. U mom životu Partizan je na jednoj strani, a na drugoj svi i sve ostalo. Čuvam sve ulaznice za utakmice, godišnje članske karte, fotografije tima sa svake utakmice jer sam na naličju pisao ko je igrao, a ko postigao pogotke. Sve to čuvam u posebnom ormaru i niko bez mene ne sme to da odvara i dira. Jedino mi je žao što nisam poneo sa sobom zastavu Sirijaca, navijača Partizana u čijoj izradi sam učestvovao. Ako me razumete, Partizan je zaista moja najveća ljubav. Imam tri sina Asada, Tarika i Jauda, svi su partizanovci, kao i moja supruga Sausan. Ta se ljubav prenosi - govori nam Asad.

Priča sa radošću i srčanošću, za koje čini se, još nisu napisane ni reč ni reči za pravi opis. Kao ni za beskrajnu tugu kad govori o poslednjoj utakmici koju je gledao uživo. Bilo je to 1990. u Nišu protiv Radničkog.

U dahu sam ispričala kolegama Asadovu priču. Odmah se rodila ideja da mu pošaljemo Partizanov dres. Klub nam je izašao u susret. Ostalo je samo da nam Asad kaže koji broj da bude na leđima i koje ime:

- Ne mogu da verujem - zaplakao je Asad. - Neka bude devetka. Partizanova devetka. I neka piše Basam.

I otišao je dres za Džablu, gde Asad danas ima svoju trgovačku radnju. Pretposlednjeg dana marta u pet ujutru zazvonio mi je telefon:

- Stigao je. Stigao mi je dres. Ljubim ga. Prvo sam ga ja obukao, pa sinovi i supruga. Dres mog Partizana. Hvala vam. do neba vam hvala - nije bilo kraja iskrenoj, gotovo opipljivoj Asadovoj sreći. - Čim Siriji ukinu sankcije, imam novca za kartu, doći ću u Beograd. Moram još jednom u životu da dođem u Humsku, da još jednom osetim huk "juga"... 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije