ONI SU BILI LUČA ČASTI U VREMENU MRAKA: Sećanje na hrabru decu "Oluje" iz koje su spasavali svoje porodice, rođake, komšije...

DA je jedna, samo jedna suza kanula u taj traktor nesreće koji je krenuo iz banijske Kostajnice, on bi se prevrnuo. Da se samo jedan jauk čuo, motor bi umro.

Foto: Milena Anđela

Grobna tišina. Narod u neverici šta ga je snašlo. Čini se da je ta grobna tišina jedina snaga koja ga je pokretala. Jedina snaga. I neke reči. U Glini upamćene.

Za volanom dečak. Upro pogled niz put. A kesten, banijski, tek dozreva. U prilokici tog traktora nema mesta ni za iglu. Otegla se kolona. Spaja Kostajnicu i Dvor na Uni. Muk ubija. Onaj muk iz koga ne presušuju reči: Samo ti, dete, radi svoj posao.

- Kako se zoveš, sine? Koliko godina imaš?

- Stanislav Trninić se zovem. Imam jedanaest godina. Iz Mečečana sam. Vozim majku, komšije... Samo tate nema.

- A, kuda ćeš, drago dete, ti, u ovim godinama, kuda?

- Kud svi, tu i ja...

Foto: Printskrin

Pretovarena prikolica traktora kojim upravlja jedanaestogošnji dečak. Pred ponoć se samo čuje prigušen šapat: neće ovo dugo, vratićemo se... Jesi li pustio krave, Stojane? Pomreće telad, gladna...

- Nisam, vratićemo se, majko...

Stanislav Trninić, mali junak velike prognaničke srpske tragedije koji je iz olujnog pakla, svojim nejakim rukama, spasao više ljudi od godina koje je imao tog 5. avgusta 1995, kada je nova hrvatska nezavisna država rešila da se, progonom Srba, obračuna sa ovim narodom, nepokorenim u proteklim vremenima i ratovima, i protera ih sa vekovnih ognjišta.

Izbora nije bilo: ostanak je bio sigurna smrt. Odlazak... nada da će se, možda, jednog dana vratiti, generacija Stanislava Trninića.

- Moje srce je tamo, moja je duša tamo, ali, stvarni život moj i moje porodice je u Srbiji u Golubincima - priča nam Stanislav. - Ovde smo se skućili, čuvamo mir naših sinova. Njima prija sremska ravnica, meni... nije ni nalik Baniji. Onim mirisima koje nosimo. Običajima koje negujemo i ovde, kao i gde god da smo. Najpreče je ipak da nam deca stasavaju tamo gde sidro njihove budućnosti najdublje seže.

Podvig ovog nekad dečaka, kojeg se, nažalost još sećaju samo "Novosti", nije i jedini. Njegovu sudbinu podelilo je ko zna koliko dece, prognanika iz "Oluje". Ipak, ostalo je u agendi ovog najvećeg etničkog čišćenja u Evropi dvadesetog veka da su i srpska deca, koja nisu obeležila ni malu maturu, u dugoj koloni prognanog naroda bili jedini spasioci svojih porodica, komšija... Naši dopisnici javili su za slične podvige malih velikih junaka iz izbegličke kolone. Milorad Bošnjak je iz Knina jednu od svojih priča o ovoj deci naslovio onako kako im je u predlogu za Zlatne plakete "Novosti" obrazložio: "Vaš primer je lekcija za odrasle."

U olujnom avgustu te 1995. godine, traktorima i starim "jugićima" oni su stotinama kilometara, umesto očeva, spasavali svoje i porodice rođaka i komšija. Vozili ih sa Korduna. Banije. Iz Dalmacije.

Milan Milanko bio je nastariji među njima. Imao je, zamislite, samo trinaest godina. Dejan Popović tri godine mlađi od Milana. Zbir godina samo ove troje dece za koje se saznalo da su, dok su im očevi ostali u odbrani odstupnice, dosegli zrelost i obučenost jednog borca Krajine.

Zlatna deca upisala su se, zasluženo, u najplemenitiji podvig "Večernjih novosti", koji slavi i najmlađe, a po podvigu zrele ljude.

- Vi ste svetlost u vremenu svakog maraka - poručila je dr Olga Petrović, predsednik žirija, čestitajući trojici malih, velikih junaka na Zlatnoj plaketi za "Najplemenitiji dečji podvig", 1995. godine.

Uprkos ratnim ranama i mukama izbeglica u vreme dodele priznanja za podvig, u Starom dvoru u Beogradu, ova svečanost je u slavi običnih, a tako važnih ljudi umivena osmehom koji je sprao suzu. Onu, koja nije kanula u pretovarenu prikolicu prognanih ljudi.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije