Kultura

RAZARANJE VREDNOSTI: Maja Radonić o "Kontraendorfinu" Svetislava Basare

Maja Radonić

01. 02. 2021. u 11:57

Nesporno je da svako ima pravo da sladostrasno uživa sa jednomišljenicima u razmeni najopskurnijih kafanskih priča i neobuzdanoj mašti predimenzioniranog ega koji sebe vidi kao svevidećeg sudiju i jedinog superiornog tragaoca za najprljavijim "istinama" jednog društva.

РАЗАРАЊЕ ВРЕДНОСТИ: Маја Радонић о Контраендорфину Светислава Басаре

Sporno postaje kada se takve vizije pretočene u knjigu nagrade jednim od najvažnijih književnih priznanja u srpskoj književnoj tradiciji, bez obzira na činjenicu da je "Ninova" nagrada (pre)daleko odmakla u nezaustavljivom procesu srozavanja nekadašnjeg ugleda i kredibiliteta - piše dr Maja Radonić u autorskom tekstu, čije delove prenosimo:

- Da nije ovogodišnjeg dobitnika Basare i nagrađenog romana "Kontraendorfin" da nas prosvetle, mi bismo i dalje mislili da smo narod kao i svi drugi narodi i da imamo pravo da se ponosimo onim što smo stvorili kroz vekove i što smatramo najvrednijim.

Ako se malo poigramo, pa na ceo ovogodišnji "ninovski" slučaj pogledamo kroz politički korektne naočare, tako drage savremenim političkim komesarima, čudi da niko od njih nije primetio rasističku tezu od koje se polazi u romanu? Ili možda jeste, s obzirom na to da se u obrazloženju žirija navodi da "uvodeći simbol kontraendorfina, kao ključnog biološkog obeležja južnoslovenskih naroda, Basara taj svet postavlja na jezički ringišpil, koji u vrtoglavoj jurnjavi sve i svakoga izvodi iz zone komfora i postavlja pred svevideće ogledalo". A možda je baš taj izvrnuti rasizam politički najkorektnija stvar u celoj priči, jer narod sa takvom genetskom greškom koja je, jelte, fikcija i mnogo je duhovita, opet i opet biva označen kao poseban narod, ovoga puta u grotesknom izvrnutom ogledalu...

"Kontraendorfin" se ne bavi univerzalnim ljudskim pitanjima, čak ni južnoslovenskim narodima, koliko god na momente može tako da deluje. Ovaj roman se ipak u prvom redu bavi srpskom tradicijom, tačnije njenom demitologizacijom i detronizacijom u satiričnom i ironijskom ključu, ali ostaje jedno lokalno delo, razumljivo prvenstveno nama, a za sve ostale pripadnike čovečanstva koji nemaju urođeni fiktivni hormon nesreće može poslužiti kao odlično pokriće za dalje rasističko označavanje jednog naroda, samo ako se hoće. Načini percepcije nekog dela su nepredvidljivi, pa je moguće i takvo čitanje, što da ne.

Da je Basara netalentovan ili osrednji pisac, da nije napisao "Famu o biciklistima", sve ovo i ne bi bilo vredno da se zabeleži. Ali nije! On je talentovan pisac i utoliko je cela stvar oko "Kontraendorfina" zanimljivija. On je napisao roman koji između ostalog može biti polazna tačka jedne nove poetike u srpskoj književnosti. Brojni epigoni željni slave i priznanja mogu lako nastaviti u sličnom ključu da izlivaju svoje lične frustracije na papir, kriveći usud što su se rodili kao Srbi, i da se tako, na primer, preporučuju "naprednom modernom" svetu da ih prihvati. Kada u jednom društvu ne postoje neupitne vrednosti, ili se provlače kroz blato uz urlike mase, to može biti uvodni čin razaranja svih vrednosti...

No, nema potrebe za apokaliptičnim zaključcima i predviđanjima... Nema potrebe zapravo ni za burnim emotivnim reakcijama na pojedine odlomke, sračunato napisane da ih izazovu, dovoljno je čitati ih sa zanimanjem nepristrasnog sudije, kao sliku unutrašnjeg sveta jednog talentovanog srpskog pisca... Samo opušteno, jer ništa zapravo nije onako kako izgleda u "Kontraendorfinu"... Basara se igrao sa svojim demonima i lepo se zabavio...

... Njegov sledeći roman za het-trik "Ninove" nagrade mogao bi da se zove "KontraBas". Ova ispovest čoveka preplavljenog kontraendorfinom bila bi konačna detronizacija i demontiranje poslednjeg književnog mita u Srbalja, mita da je poigravanje sa sopstvenim demonima i izlivanje sopstvene tame na papir velika literatura.