NA pitanje gde su granice umetničke slobode, odgovor je jednostavan: tamo gde počinje i završava se dobra knjiga. Ukratko: ako je Svetislav Basara napisao nezaboravan roman, koji će ostati beočug u istoriji srpske književnosti, onda ne samo da mu je sve oprošteno, nego je u takvom romanu i to upravo tako moralo biti. Ako, pak, nije, onda će mu presuditi sam roman, surovo i nemilosrdno - i u tome ne treba bilo ko da mu pomaže.

takoje

31.01.2021. 15:13

Tako jeste, ako je roman-delo dobro, to će ostati i sve je, onda, opravdano. Ako je sve samo egzibicija radi egzibicija bez toliko kopči između, onda je sve uzalud. Međutim, da li će imati neko ko će to znati da ''pročita''?

Zeljanca

31.01.2021. 16:40

Vladavina prava i sloboda je neupitna samo ako je praćena odgovornostima i odgovorom institucija ili zaduzbina koje brane lik i delo onih čije časno ime nose. Slobode od odgovornosti nije trebalo da nam da borba za demokratiju. U socijalizmu se navodno bilo neslobodno a opet se plejada najboljih umetnika formirala u tzv. jednoumlju. Treba li revizija istorije, vrednosna anomija i individualizam da se u prenesenom smislu odnose i na reviziju umetnika i klasika književnosti da bi klasici postali neki novi klasici? Ako smo dopustili da se jugoslavenski autori izbacuju iz lektire, onda nije čudo da na red dodju najbolji medju nama, a pesnici su prvi medju jednakim.