Kultura

KRAJ HEROJSKOG DOBA KNJIŽEVNOSTI: Dirljivi oproštaji od Branimira Brane Šćepanovića

M. Mirković

02. 12. 2020. u 09:20

KADA su se juče u bežanijskom Domu za stare, sklopile oči Brane Šćepanovića, kao da je i definitivno završeno jedno "herojsko doba" srpske književnosti. Meteorski zasijavši kao savremenik Andrića i Crnjanskog, u vreme Kamijeve slave, Brana Šćepanović je tada taj svetsko erotični apsurd, umetnički autentičnom prozom učinio prirodno ćiriličnim, i našim.

КРАЈ ХЕРОЈСКОГ ДОБА КЊИЖЕВНОСТИ: Дирљиви опроштаји од Бранимира Бране Шћепановића

Izdavač Zoran Živković ovim se dirljivim rečima oprašta od izuzetnog pisca koji je pre dva dana u 84. godini napustio ovaj svet, a čija su izabrana dela ostala jedan od poslednjih kapitalnih poduhvata Živkovića i "Nolita".

Tu reputaciju, uz roman "Usta puna zemlje" koji se neprestano preštampava na desetinama jezika i stotinama hiljada primeraka, te novelu "Smrt gospodina Goluže" u više svetskih antologija, održavaju i brojne Šćepanovićeve pripovetke koje su mu donele najprestižnija priznanja. Po njegovim delima i scenarijima snimljeno je deset igranih filmova, među kojima i "Bitka za Sutjesku" koja mu je donela jednu od dve Zlatne arene, igrane su pozorišne predstave širom sveta, a češki kompozitor Zdenek Lukač komponovao je operu "Smrt gospodina Goluže".

Lakićević: Majstorski izraz

- U velikoj tradiciji srpskih pripovedača, Branimir Šćepanović ima izuzetno mesto, a dobio je i svetska priznanja. Majstorskim izrazom, univerzalnim temama i moralno-filozofskim značenjima, on je svojim pričama i kratkim romanima obezbedio mesto u klasičnoj prozi srpskog jezika, kao i u klasičnoj, plavoj ediciji Kolo SKZ - kaže Dragan Lakićević.

- Svoj zenit, to "herojsko doba" naše književnosti kao da je doživelo krajem sedamdesetih, u najpoznatijoj književnoj polemici - podseća Živković i na čuvenu polemiku sa Kišom. - Njeni učesnici kao da više nisu mogli da premaše svoja ranija dela, a, na žalost, ni da mnogo požive posle svega. Brana kao da je posle te polemike, prinudno, ili po svojoj želji, izašao ne samo iz književnog, već i javnog života uopšte.

Poživeo je proživljavajući mnogo intenzivnije strasti, koje su mu zagorčavale, ali kao da su mu ujedno i produžile i život. Nije želeo da se osvrće na jedan "rastanak" poznate književne generacije, a kamoli da posle svega, o bilo kome da govori loše. Od juče o njemu najbolje svedoče knjige, mada će živeti u neobičnim sećanjima i neizbežnim anegdotama kojima je obojio živote svojih prijatelja. Kao i junak tog izuzetnog romana srpske književnosti "Usta pune zemlje", i u sutonu života, Brana je ne odustajući, živeo poput drevnog kineskog pesnika Li Poa "loveći" mesečev odraz na toj nesigurnoj liniji životne vode. A juče je i stvarno otišao.

- Šćepanović nije svoje romane i novele izmeštao baš sasvim iz našeg vremena i podneblja, ali ih je pomerio u dovoljno odvojenu stvarnost da bi mogao da se usredsredi na likove koji su oličavali, ne prepoznatljive ljude ili tipove ljudi, već modernog čoveka, usamljenog pojedinca koji živi u masovnom društvu, koje mu je, međutim, sve manje podrška i podsticajno okrilje, a sve više haotično i nemilosrdno okruženje u kojem on nema mnogo šansi - kaže Stojan Đorđić.

Savić: Čuvena četvorka

Šezdesetih godina prošlog veka u novijoj generaciji pisaca dominirala je čuvena četvorka: Kiš, Kovač, F. David i Šćepanović. Najviše hvaljen od njih, i kod nas, i u svetu, bio je Šćepanović. I najplaćeniji, pogotovu kao scenarista velikih filmskih projekata. Po broju prevoda romana "Usta puna zemlje" nadmašio je i M. Bulatovića. Zli jezici tvrde da je upravo Bulatović gurnuo Šćepanovića u prljavu igru oko navodnog Kišovog plagijata. U celoj priči Bulatoviću ništa nije falilo, nastradali su D. Jeremić i Šćepanović.

Šćepanović nije bio dorastao Kišovoj erudiciji i krležijanskom, polemičkom nervu, pa je svom bivšem prijatelju poslužio kao bokserska vreća. Kritičari koji su ga do juče hvalili odrekli su ga se, odnosno nisu ga branili (ništa novo, slično će se kasnije desiti i Paviću). Kiš mu je - nema sumnje - potpisao smrtnu presudu i zbacio ga sa trona velikog pisca. Izvesnu rehabilitaciju Šćepanovićevog stvaralaštva izvršili su N. Vasović i M. Lompar. Godine 2001, kao prve knjige u Prosvetinoj biblioteci "Naj", objavio sam "Najlepše priče Kiša, Kovača, Davida i Šćepanovića".

Bio je to moj pokušaj da bivše drugare (simbolično) okupim i na neki način izmirim - kaže Milisav Savić.

Filmski i televizijski reditelj Milija Šćepanović, Branin rođak i dugogodišnji saradnik, podseća da je njegov diplomski rad "Krik" iz 2011, poslednji film zabeležen kao Branin, koji je na njemu radio kao koscenarista.

- Posle tog projekta radili smo zajedno i dramatizaciju romana "Usta puna zemlje" i, iako ta predstava nije izvedena u Crnoj Gori, radujem se što "Smrt gospodina Goluže" upravo postavljaju u novosadskom Pozorištu mladih - navodi Milija. - Zajedno smo napisali i scenario za moj sledeći dugometražni projekat pod nazivom "Nehaj" - po romanu "Iskupljenje". Tako da "Krik" neće ostati poslednji njegov film, Brana je živ i nastaviće da živi. Na žalost, ostao je poznatiji u Meksiku, Japanu ili Nemačkoj, da ne govorimo o francuskom govornom području, no u Srbiji i Crnoj Gori. Moja je misija i u tome da Branu pomirim sa njegovom Crnom Gorom, o kojoj niko lepše nije pisao od njega, koji iako se deklarisao kao srpski pisac, nikada nije propuštao da istakne svoje crnogorsko poreklo.
Milija Šćepanović ističe da je i Branina "scenaristička odiseja" nedovoljno poznata i priznata, iako je značajnija od mnogih:

- bio je i umetnički direktor "Avala filma"... Uostalom, koliko naših scenarista može da se pohvali da im je scenario ekranizovan u holivudskom mejdžor studiju, poput "Smrti gospodina Goluže" sa Kristijanom Slejterom - za koji je inače Brana dobio honorar od nekih 800 hiljada dolara, i "skrckao" ga u dva dana u pariškom "Ricu"! Voleo je život, bio veliki kockar i ženskar, morate da poznajete život da biste o njemu pisali a on je najbolje pisao o ljudskoj propasti i grehovima, jer ih je poznavao.

Trijićeva: Uspeh na zapadu

KNjIŽEVNA kritičarka Vesna Trijić, koja je svoj doktorski rad posvetila prozi Šćepanovića, ističe da je on, "sa Kišom, Pekićem i Kovačem, pripadao naraštaju koji je u istoriji književnosti bio prelazni - ne samo u poetičkom smislu, već i u smislu otvaranja naše književnosti prema zapadnom tržištu":

- Šćepanovićevo delo ima velikog uspeha na zapadu, njegova dela se i dalje čitaju, preštampavaju i prevode. To je siguran signal da ono nije prevaziđeno već da i nakon pola veka korespondira sa iskustvima postojanja savremenog čoveka - a to je najviše što književnost uopšte može da ponudi.

Na scenarijima su, otkriva Milija, Brana i on redovno radili ili u "Grand kazinu" ili u prostorijama Šahovskog kluba Beograd - čiji predsednik Aca Milićević je "po šahovskoj liniji" sa piscem prijateljevao dvadesetak godina.

- Brana je bio pre svega veliki gospodin, galantan i skroman, moglo bi se reći povučen - otkriva Milićević. - Iako ćutljiv i nesklon bilo kakvoj vrsti udvaranja okolini, bio je više nego omiljen, i svaki njegov dolazak bio je događaj za nas. Bili smo svesni da sedimo sa jednim od poslednjih velikih srpskih pisaca, a vrlo retko imali smo to veliko zadovoljstvo da slušamo o njegovom zanimljivom životu. Ogromna je šteta što nije objavio ta sećanja.

Uz Živka Nikolića valjda jedini veliki Branin "filmski prijatelj" je Petar Božović, koji je pro bono zaigrao i u tom nagrađivanom filmu "Krik", šesnaestominutnom diplomskom radu snimljenom po istoimenoj pripoveci - inače Božoviću omiljenoj priči.
- Imali smo bratski, prijateljski odnos - rekao nam je Božović, potrešen vešću o smrti pisca.

- Gajim veliko poštovanje prema liku i delu Brane Šćepanovića, on je veliki pisac i scenarista koji zaslužuje mnogo veću pažnju filmskih stvaralaca. Poslednji put sreli smo se slučajno, a prvi put - u Budvi pre pedesetak godina, na početku moje glumačke karijere. Tada mi je Brana mudro savetovao da se čuvam - uspeha, koji se u Srbiji jedini ne prašta!

Miro vuksanović: Ostavio je svoje knjige da se same snalaze

Malo je srpskih pisaca koji su umeli da pišu i da ćute kao što je to radio Brana Šćepanović. Imao je lepu zvezdu među najboljima u svojoj generaciji - kaže Miro Vuksanović. - Dok su bili zajedno, gledali smo ih kao sazvežđe. Kad su se žestoko i bezrazložno sukobili, Brana je pretvoren u kometu. Na kometi su ispisani naslovi njegovih knjiga koje smo čitali i voleli, koje su se oglašavale na desetinama jezika. S tim se ponosio i zadovoljan jedno te isto ponavljao prostodušnim načinom. Takav je bio i u našim proređenim susretima, uvek u prijateljstvu detinjasto naivan kao i svi zarobljenici posebne dobrote.
Neočekivano i naglo je ostavio svoje knjige da se same snalaze. Verovao je da su sebi dovoljna zaštita. Nije hteo ili nije umeo da vidi savremeni nemar prema književnosti. Nije naučio značenja reči marketing. Nije priznavao da su poezija i roba jedno. Nije imao ni volje ni snage da se buni i suprotstavlja. Predao se strastima druge vrste i nije umesno da im odajemo priznanje. Navele su ga, ako to nije odveć uprošćen nalaz, da usta napuni ćutnjom i da ode s onu stranu njegove Prekornice, da se zakloni ostroškim i susednim gredama.
Godinama je bio s nama, a nismo znali da je tu. I njegovo ukrivanje je bilo posebno. Verovatno nikad nećemo doznati koliko je tajni čuvao i koliko je gorčine u sebi odneo. Mislio je da će se tako pojednačiti sa najuspelijim likovima iz svojih knjiga. Govorio mi je da postaje znamenit onaj čovek koji to dostigne i bio ubeđen da je takav podvig njemu namenjen.

Takav, neskromno skroman i namerno sklonjen, povremeno se odnekud raspitivao šta se događa njegovim romanima i pripovetkama i nije mario kad govorim da su mu knjige kod njega živog postale udovice. "To mi se više dopada no da mi udovice rade za uspeh proze koja će kad-tad svoj uspeh obnoviti", govorio je s gorčinom koja se teško odgoneta.

Branimir Šćepanović je jedinac u savremenoj srpskoj književnosti. Držao se stanovišta da je originalnost materija koja ne može uginuti i uvek bio spreman da se kladi na svoju originalnost. "Evo, pod zarok", rekao bi i pružao ruku. Međutim, počela se njegova sumnja povećavati kad mu se snaga počela umanjivati. To je potrajalo i završilo se u domu za nemoćne.

Ostaju nam knjige "Usta puna zemlje", "Sramno leto", "Smrt gospodina Goluže", "Iskupljenje". U njima je Brana Šćepanović još u prošlom veku završio svoj životni posao. Naša je dužnost da u našem veku pokažemo da je takav posao značajan literarni dobitak u svakom vremenu.

Vreme i mesto sahrane biće naknadno saopšteni, a Udruženje književnika Srbije uputilo je molbu gradonačelniku Beograda Zoranu Radojičiću da Branimir Šćepanović bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana.

Cenjen i poznat u Francuskoj

KOLIKO je Branimir Šćepanović bio cenjen i poznat u Francuskoj, a njegovo delo prijemčivo za ovdašnju publiku, pokazuje i podatak da je predstava priređena na osnovu njegove knjige "Usta puna zemlje" trenutno na repertoarima pozorišta širom Francuske.

Predstavu je režirala poznata francuska rediteljka Žilija Vidi, koja je uz podršku Francuskog ministarstva kulture nedavno imenovana za buduću direktorku Nacionalnog dramskog centra Teatar "Manufaktura" u Nansiju.

- Knjiga me je duboko pogodila i želela sam neizostavno da je podelim sa publikom - poručila je, za "Novosti", Žilija Vidi, koja je ujedno u našem razgovoru sa žaljenjem saznala da je Šćepanović preminuo.

Vidi ističe genijalnost Šćepanovićevog dela za koje kaže da je potpuno aktuelno i u današnje vreme.
Predstava je uz veliko interesovanje publike prikazana u januaru u Vitriju kod Pariza, a zatim i u Šalonu u Šampanji, da bi ostali datumi bili otkazani usled epidemije. Prva slobodna prilika, kada su pozorišta bila nakratko otvorena, bila je iskorišćena za izuzetno posećene dve predstave u Nansiju na otvaranju sezone, u septembru. Vidi najavljuje da će, s očekivanim popuštanjem epidemije, na proleće sledeće godine, "Usta puna zemlje" nastaviti turneju po francuskim pozorištima. G. ČVOROVIĆ

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije