SVET SE OKRENUO NAOPAČKE: Milisav Savić o romanu "Pepeo, pena, šapat", čiji je glavni junak Crnjanski

GLAVNI junak novog romana "Pepeo, pena, šapat" Milisava Savića (1945), koji se danas pojavljuje u knjižarama u izdanju "Lagune", slavni je Miloš Crnjanski (1893-1977).

Milisav Savić / Foto A. Stevanović Živković

Svom junaku "pridružio se" i autor, prateći razne periode i peripetije u životu pisca "Seoba".

Romansijer, pripovedač, putopisac, esejista, Savić je za raznovrsne knjige dobio pregršt prestižnih nagrada, među kojima su "Stefan Prvovenčani", Andrićeva nagrada, "Meša Selimović", Ninova nagrada, "Borisav Stanković", "Veljkova golubica".

* Sa tri dela sa po 33 priče, ukupno 99, i sa Prologom, roman ima strukturu Danteove "Božanstvene komedije".

- Bezmalo. Kvari Epilog, kao 101. odeljak.

* U Prologu ste opisali povratak Miloša Crnjanskog iz emigracije, i u njemu ima dosta improvizacija i mistifikacije.

- U Prologu se Crnjanski trijumfalno vraća u Beograd. Primaju ga u Akademiju, kandiduju za Nobelovu nagradu, koju ne dobija samo zato što ga pretiče smrt, Marko Ristić koji ga je ranije proglasio za mrtvog pesnika kliče da je pisac "Seoba" vaskrsao, grad mu organizuje veličanstvenu sahranu, godinu dana kasnije, u istu grobnicu, u Aleji velikana, sahranjuju i njegovu voljenu Vidu, u holu Akademije postavljaju mu bistu, plato ispred Filološkog fakulteta dobija njegov ime, a nadležne institucije (na moj predlog) prihvataju da mu se u u Rimu, u parku Borgeze, podigne spomenik. U Epilogu se objašnjava da se ništa od toga nije dogodilo. Po povratku u Beograd, Crnjanski drhti od straha da će ga Udba otrovati. Odbijanjem hrane u bolesničkoj postelji prekraćuje sebi život.

* Tri dela romana mogla bi se shvatiti kao Pakao, Čistilište i Raj, kroz koji Crnjanski, kao Vergilije i Beatriče, vodi mladog pisca, koji nosi vaše ime.

- Ove tri celine liče na danteovske sfere, ali one su nastale iz mita o Adonisu, o kome Crnjanski drži pristupnu besedu u Akademiji. Zbog lepog mladića posvađale su se Afrodita i Persefona, pa je Zevs presudio da Adonis jednu trećinu godine provodi sa boginjom lepote (u raju), drugu sa boginjom podzemlja (u paklu), a treću po sopstvenom izboru. Ni sa prvom ni sa drugom boginjom mladić nije bio zadovoljan, ni sa Afroditinim carstvom kiča, ni sa Persefoninim bordelom tame. Svoju trećinu godine provodio je u lovu, u šumskom prostoru slobode. Ali tamo je nastradao od ogromnog vepra. Crnjanski smatra da je njegova sudbina Adonisova. U Italiji i severnim predelima uživao je u Afroditinim čarima, u rovovima Galicije i podrumima Londona batrgao se u zagrljaju Persefone, carstvo slobode za njega je bila literatura.

* U romanu se provlači i mit o Argonautima...

- U pristupnoj besedi Crnjaski se pita zašto Adonis u okršaj sa veprom odlazi sam. Zašto nije skupio družinu odabranih junaka, Argonaute? Nije, jer je mit o Argonautima čista fikcija. Došla su vremena u kojem čovek sve mora da uradi sam. Ako u ikog može da se pouzda, onda je to voljena osoba, kao Vida, bez čije podrške bi se Crnjanski u Londonu ubio. Ni Afrodita ni Persefona nisu pomišljale da se pridruže Adonisu u njegovom pohodu na vepra.

* Ali narator, odnosno Milisav Savić, ima svoje Argonaute.

- Moja, šezdesetosmaška generacija krenula je u osvajanje slobode i pravde kao argonautska družina. Vrlo kratko je jedinstveno delovala. Razbijena i posvađana, doživela je poraz. Ne samo na političkom već i ličnom planu.

* Moto romana je uzet iz Šekspirovog 66. soneta.

- Taj sonet najbolje odslikava ideju o porazu ideala, o negativnom hodu istorije. Umoran od života, pesnik priželjukuje smrt. Jer se svet okrenuo naglavačke, hulje i nitkovi sede na prestolu, device se na silu predaju razvratu, glupost se proglašava za pamet. Jedan od junaka, koji ne slučajno nosi ime Protej (bog prerušavanja), tvrdi da je izdaja (prijatelja, nacije, ideja) normalni način da se preživi u ovom svetu. Ali ni taj princip neće ga spasti od tragičnog kraja: kao Jugosloven, sa srpskom, hrvatskom i bošnjačkom krvlju u venama, beži u Italiju od ratnih užasa (jer ne zna koga da izda) i završava na ulicama Milana, gde će prositi čas kao Srbin, čas kao Hrvat, čas kao Bošnjak. Na kraju će i svoje ime zvanično promenuti u Niko Ničiji (koje zvuči kao italijansko).

* Naslov romana je uzet iz "Lamenta nad Beogradom" Crnjanskog...

- Iz poeme u kojoj se slavi Beograd, a oplakuje pesnikova sudbina. Ova žalopojka nema premca u našoj književosti: donekle joj se približuju neki stihovi J. St. Popovića i Stankovićeve stranice o žalu za mladošću.

* U romanu menjate uloge sa Crnjanskim. Povremeno vi njemu postajete vodič...

- Miloša vodim u svet mog detinjstva, u zavičaj, on i ja se skijamo na Kopaoniku, sa Pančićevog vrha osmatramo lepote Srbije, ali odlazimo i tamo gde je Srbija blatnjava, jadna, siromašna: u bircuze, u napuštene fabrike, na vašare, među besposličare, obespravljene, ponižene. Odlazim s Milošem i u London iz vremena mog lektorovanja u tom gradu (tamo ću ga upoznati i sa Pekićem), dovodim ga i u Rim u godinama u kojima sam i ja doživeo svoje embahade... Mirim ga i sa Markom Ristićem, uz konstantaciju da su obojicu izdala jedan drugog: Marko zato što se priklonio "umu pralja", Miloš što se uživeo u ulozi salonskog dendija.

* U tim delovima Crnjanski smišlja kazne za negativce i grešnike iz vaših priča.

- Uz pomoć vračarice Kasandre, jedne od argonautkinja. Te kazne liče na one iz Danteovog pakla. Ubicama, bludnicima, cinkarošima, ratnim profiterima, gramzivim investitorima, svom šljamu koji se obogatio na sirotinjskim mukama i suzama, Miloš smišlja najužasnije kazne. Eto mu prilike da koristi najmoćnije oružje jednog pisca: maštu. Ali ne samo maštu zla već i dobra: jer Miloš izdašno nagrađuje pravednike.

* Da li time smatrate da književnost mora da drži i do etike?

- Svakako. Književnost ne može da zameni zemaljsku pravdu, ne može ubicu da izvede na vešala ili da nevinog skine s njih. Ne može da zameni ni božju. Njena pravda računa samo na savest, na katarzu. A ni to nije malo. Vatra književnog pakla je strašna i večita.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije