MLADI TRAŽE ODGOVORE JER SU IH POGREŠNO UČILI ISTORIJU: Slobodan Šnajder o "Anđelu nestajanja" i tome kako nam nesahranjena prošlost pije krv

ANĐA BERILO, junakinja mog romana "Anđeo nejstajanja", fiktivan je lik, ali stvarniji od mnogih stvarnih. Ona misli ono što mislim i ja i ne odustaje od ideala. Ja sam levičar i umreću kao levičar. Ako uopšte bude budućnosti sveta, siguran sam, biće to neka vrsta socijalizma, ali ne onakvog kakav smo upoznali, rekao je jedan od najpoznatijih i najprevođenijih pisaca u bivšoj Jugoslaviji Slobodan Šnajder, na promociji najnovijeg romana, koji je u Srbiji izdala Akademska knjiga.

V.C.S.

Pred punom salom Digitalnog omladinskog centra Gradske biblioteke u Novom Sadu i publikom koja je nosila bedževe sa fotografijom Žorža Skrigina, sa korica srpskog izdanja knjige, Šnajder je priznao da se pred poslednje izbore u Hrvatskoj, kada je javno rekao kako je za njega jedina levičarska partija Radnička fronta, našao u istoj situaciji u kojoj je bio Krleža, kada je dvadesetih godina dao glas Komunističkoj partiji, "jednoj progonjenoj sekti". Takođe je naveo da mu je drago jer njegovu knjigu čitaju i javljaju mu se mladi:

- Mladi ljudi traže odgovore na pitanja jer su ih učili krivo, oni žele da shvate šta je zapravo bilo, budući da je reč o njima, a ne o meni. Meni je odavno sve jasno. U knjizi postoji pet-šest lajt motiva, kojima pokušavam da pokažem kako je Zagreb imao svoju dobru stranu. Naša istorija je bila klackalica i nikada ne možete biti sigurni na koju će stranu prevagnuti. Recimo, imali smo slučaj zagrebačkog "Čarobnog brega", kada je lekar, književnik i novinar Milivoj Dežman inicirao gradnju sanatorijuma za lečenje plućnih bolesti Brestovac, za svoju ljubav, glumicu Ljerku Šram. Ljerka je prethodno pobegla u Novi Sad da jednim novosadskim tenorom, ali se vratila Dežmanu. On je išao u Davos da kopira bolnicu iz Manove knjige i ostavi Zagrebu nešto dobro. I Maks Luburić je išao u inostranstvo i takođe je odande doneo skice i tehničke crteže, ali za logor. On je u logoru Zahsenhausen, kraj Berlina, skicirao model za Jasenovac - kazao je Šnajder, slikovito opisujući "istorijsku klackalicu".

V.C.S.

Osim Anđe Berilo, glavna junakinja njegove knjige je i jedna kuća sa stanovima u najam, u kojoj je Anđa imala devojačku sobicu, zgodnu za skrivanje. Tako je jedne noći u njoj ilegalno prespavao Tito. Ta dvospratnica, kao što je rekla književna kritičarka i univerzitetska profesorka Vladislava Gordić Petković, čita snove svojih snevača, ali i svedoči ponašanju i životnim okolnostima stanara. Svedok je smrti jevrejskog dečaka kog ustaše bacaju kroz prozor, ali i izbacivanja srpskih komšija, koje se po naredbi sele južno od Ilice. I dok im jedni pomažu i zgražavaju se (kao i sama kuća) nad njihovom sudbinom, drugi komentarišu: "A ko zna zašto je to bolje".

- Trudio sam se da prikažem stvari bez omekšavanja. Nesahranjena prošlost, da citiram naslov knjige Lasla Vegela, diže se kao vampir i pije nam krv. Zagreb se zna narugati (ustašama), zna biti pravedan i pokazati bolje lice. U mojoj knjizi se dešavaju neke stvari koje deluju kao čista fikcija, ali za njih imam dokaze. Ono što vam se čini da je fikcija, možda je realno, i obrnuto. U knjizi se odvija borba između nadahnutih i opsednutih, kojoj svedočimo i danas - konstatovao je Šnajder.

On je spomenuo i čitateljku koja ga je upitala koliko u knjizi ima samoubistava. Kada joj je odgovorio devet, uzvratila je: "Ima ih deset. Deseto je samoubistvo države!"

Roman obuhvata istoriju Zagreba i Jugoslavije neposredno pred Drugi svetski rat, za vreme NDH, kao i neposredno posle rata i u vreme Golog otoka, ali i kasnije.

- "Anđeo nestajanja" za Šnajdera je isto što je "Neoplanta" za Lasla Vegela - kazala je Vladislava Gordić Petković, i dodala da su sva tri njegova romana, i "Morendo" i "Doba mjedi" i "Anđeo nestajanja", komplementarni. - Uvek imamo ljude kojima upravlja istorija i one koji postaju slučajni ili dragovoljni činioci istorije. Imamo kratak spoj među onima koji se ne vole, zatim gradaciju zla, nasilja, promene, kao i suočavanje sa dokumentarnim i snovidnim... Za Šnajdera, "rat je strašno pijanstvo".

Književnik Laslo Vegel konstatovao je da je Šnajderova knjiga "freska ovog veka, sagrađena lukavo i inteligentno, sa mozaičkom strukturom".

- Preko istorijske perspektive, roman govori o sadašnjosti. U jednom trenutku sam poverovao istoričarima da je sa padom Berlinskog zida završen dvadeseti vek. Međutim, mi danas, u dvadeset prvom veku, doživljavamo agoniju dvadesetog. Šnajderova Anđa Berilo, za razliku od mnogih, ne prihvata da menja svoju biografiju, zadržava ideale i iluzije. Književnici danas govore o izgubljenim iluzijama, Šnajder jedini govori o gajenju iluzija. On ostaje veran sebi, ostaje poslednji levičar koji vraća maštu i imaginaciju levice - kazao je Vegel.

On i Šnajder složili su se sa tezom jednog od najpoznatijih mađarskih pisaca Petera Nadaša da je 1968. bila poslednji evropski demokratski pokret. Šnajder iskreno veruje da će svet dočekati svoju novu šezdeset osmu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije