ANTIJUNAK NA SCENI I U SOPSTVENOM ŽIVOTU: Glumac Ozren Grabarić, dobitnik godišnje nagrade Beogradskog dramskog pozorišta
VELIKI je meštar raznih pozorišnih scena, njegova se moć transformacije i promišljanja karaktera, u širokom rasponu spoljnih i unutrašnjih sredstava, čini neiscrpna: Ozren Grabarić uveliko "jaše na čelu kolone", one glumačke, i rado je viđen gost u svim teatrima širom regiona.
Pored matične Gavele, Beogradsko dramsko postalo je njegova druga, stalna, umetnička kuća. Na ovoj sceni ostvario je bravurozne uloge u predstavama "Ružni, prljavi, zli", "Demokratija", "(Pra)faust", "Švejk", sada se uveliko sprema i za novi poduhvat - predstavu "Čovek slon" u režiji Kokana Mladenovića.
Poslednja dva glumačka zadatka ovih dana njemu su donela godišnju nagradu BDP, a publici neizmerno zadovoljstvo da iz uloge u ulogu, svedoči jednom raskošnom daru, velikom zanatskom umeću i posebnoj glumačkoj inteligenciji...
- Imao sam sreću da sam u dosadašnjoj karijeri dobijao dosta nagrada. Dok sam bio mlađi i razuzdaniji više sam patio kad je nisam dobio, više se veselio kada stigne. Sada na to sve trezvenije gledam - kaže na početku razgovora za naš list Ozren Grabarić. - Divno je kad je čovek prepoznat i kad vam struka daje potvrdu da je dobro ono što radite, jer mi, glumci, stalno smo u jednoj bolnoj poziciji neznanja. Koliko god da imate priznanja, uspeha, utakmica u nogama, svakim novim projektom padate na istu poziciju. Ne znate ništa i suočavate se sa istim strahovima, sumnjama. Ta pozicija nesigurnosti zapravo je dobra, samo tako možemo doći do novih spoznaja.
Sa stavom da je gluma zanat koji vodi do umetnosti i da je svakoj umetnosti potrebna neka vrsta zanata nužnog da se procenjuje sposobnost i umeće, otkriva stvari koje se odmah primećuju u pozorištu:
- Da li se čovek čuje do poslednjeg reda, ako ga čujete da li ga razumete, da li se kreće u skladu sa onim što govori i hoće. To su tri vrlo jednostavna parametra koja zvuče jednostavno i banalno, ali iza toga postoji veliko umeće i tehnika. Kad govorite dovoljno glasno za jednu pozornicu da vas čuje 300-500 ljudi, potrebna je neka vrsta tehnike. Zašto? Zbog toga da biste govorili sa lakoćom i u toj glasnoći bili autentični, istiniti. Za to su potrebne veština i zanat, zbog toga su nam akademije važne, pogotovo za pozorište.
Za razliku od teatra, kako kaže, u filmskoj umetnosti i neko ko nema školu može biti apsolutno fantastičan i prirodan, ali:
- Ima jedna zamka kod takvih glumaca, jer su često - isti. Da biste se mogli menjati i širiti svoju unutrašnju glumačku osobu, morate da nađete način kako da vas spoj sa različitim tekstovima vodi u neke druge prostore bića. Ako govorite kompleksan stih kao što je bio kod Getea U "(Pra)faustu" ili nešto savremeniji tekst kao u "Švejku" - to su već dve forme koje u vama odjekuju na različite načine. Ako osluškujete tekt, puno toga ćete otkriti i pronaći o sebi. Sve je to jedna vrsta zanata, a ja predajem jedan njegov deo, scenski govor - o povezanosti tela, disanja, misli i govorenja. Taj spoj je gotovo sveto glumačko trojstvo koje rezultira nečim što publika zove interpretacija.
Na konstataciju da je novo vreme, uslovljeno tehnološkim inovacijama, uprostilo (pa i uprostačilo) govor, Grabarić kaže:
Poplava mediokriteta
- ONI koji znaju razmišljati imaju premise i postavljaju ih. A oni koji su na vlasti žele da ih izvrgnu da bi se narod zbunio i da bi ga mogli kontrolisati. Ipak, i danas ima velikih mislilaca, samo nisu u prvom planu. Mnogi su ljudi pred poplavom mediokritetstva pobegli. Da se vratim na pesnika Danila Dragojevića - on je bežao od fotografa, odbijao nagrade. Govorio nam je preko pesama i izborio se za svoj svet. Mi smo podlegli potrebi za uspehom, a Dragojević je izmakao od svega toga. Neverovatna ličnost.
- Ja sam deo generacije koja je bila malo u otporu prema starinskoj školi, verujući da ono što vidimo na sceni je lep govor - ali samo to. Nismo videli život, već da su svi akcenti na svom mestu, sve dužine, taj štokavski koji želi ujediniti razne geografski raštrkane sredine. U Beogradu je situacija malo drugačija, srpski standard je bliži onome što Beograd govori na ulici, pa publici nije veliki šok kad ga čuje na pozornici. Standard se kod nas stvarao nezavisno od onoga što je ulica govorila, već od onoga što su akademici za svojim stolovima stvarali. Tako je standard postao politička ideja. Od raspada Jugoslavije jako se insistiralo da se razdvojimo od onoga što smo zvali hrvatsko-srpski i obrnuto. Zato sa tim standardom stalno debatujem. Bilo je svakakvih bedastoća, jer su dolazile iz krive premise. Jezik je, pre svega, sredstvo komunikacije. Pomoću njega delimo misao i pričamo priču ljudima, a teatar mora biti za narod. Ako nije, ako je samo za elitu, gubi svoju društvenu funkciju i smisao. Sa standardom polemišem ali ga poštujem, i tvrdim da treba naći mehanizam kako da se usvoji tako da se ne izgubi ono što je unutarnje osećanje duboke emocije. Jer se one, pa i misli, najbolje prenose govorom kojim govorimo.
Tokom odrastanja, poznati glumac živeo je u Španiji. Tamo je završio osnovnu i srednju školu, naučio španski i katalonski, dok je hrvatski koristio samo u razgovorima sa roditeljima.
- Povest čovečanstva je povest imigracija i menjanja svega - jezika, običaja, verovanja. Moramo se izboriti za jezik, jer se moramo izboriti za reč. Nažalost, vidimo političare koji ne drže svoju reč: nešto kažu i odmah poreknu. To znači da je reč u svim našim sferama počela gubiti moć. Ne radi se o jasnoći već o tome šta reč znači, šta znači nekome. I, zaista, verujem da može nekoga i isceliti i oštetiti. Zato je važna poezija. Ovih dana pogodila me je vest o smrti našeg velikog pesnika Danijela Dragojevića. Važni su poezija, klasici, teatar koji se na pravi način bavi njima.
Grabarićeva uloga Mefista u "Pra(faustu)" otvorila je i pitanje zavodljivosti zla, za koje se čini da je uvek jedan korak ispred dobra i pravičnosti.
- Zlo je najkraći put da ostvarimo neke svoje ambicije. Zbog toga je zavodljivo i, u principu, lako. Naći u sebi dobrotu da opraštamo je teško, kao što je ljubav teška. Mržnja je mnogo lakša jer se u njoj ne moramo odreći sebe. Ne moramo se posvetiti drugom, odustati od sebe, ego nam to ne da. Živimo u egocentrično vreme u kome nas ubija kapitalistički sistem i uspeh po svaku cenu. Šta uopšte znači uspeh? Kad smo govorili o nagradama, sećam se da sam kao mlad došao svom profesoru koji mi je dao bazu kako dalje da idem u svet. Rekao sam mu da imam veliki problem kad me hvale, ali i kad me kritikuju. Onda mi je rekao da kažem u sebi, ili naglas, "drago mi je da vam se svidelo" ili "žao mi je što vam se nije svidelo". Jer, sve to nema veze sa mnom, ja samo radim svoj posao i uživam u tome kako ga radim.
U karijeri našeg sagovornika veliki je raspon različitih rediteljskih poetika i predstava u kojima je ostvario maestralne zadatke:
- Evo, sad sam došao sa premijere "Magbeta" u Rijeci, u režiji Eduarda Milera. Njegov proces je da na svakoj probi nešto menja, scenu koju smo već napravili stavlja u drugi kontekst ili mizanscen, čak ponekad i u drugi žanr. Tako istražuje slojeve teksta. Veljko Mićunović je mnogo precizniji. Dolazi spreman, u glavi već ima kako će neke stvari izgledati. Gura nas polako ka tome, ipak, i osluškuje. Ima čvrstu ruku, pravac gde želi ići, ne odustaje, ali "čuje". Radili smo dve predstave ("Demokratija", "Švejk") i seriju "Poseta". I u seriji je vrlo precizan, znao je gde mora pustiti, gde zašrafiti. Mislim da je napravio sjajan posao... Biti reditelj zaista je teško. Često sam se fajtao s njima, pogotovo dok sam bio mlađi. Shvatio sam da ni njima nije lako: oni su sami, a mi "divlja horda" na sceni.
Telo i misao
KADA ste pred publikom pod velikim ste stresom. Tu su i naša i tuđa očekivanja, puno je psiholoških zadatosti koje utiču na naš rad i izvedbu. Ono što, ne samo mlad, čovek radi u tim trenucima je da zaustavlja disanje. A zaustavljajući disanje, mi zaustavljamo život, pulsaciju, misao. Ona, pak, mora biti utelovljena. To je onaj treći parametar: da li se glumac kreće u skladu sa onim što govori, da li telo odražava misao? Da li mislite telom ili samo mozgom? Dah je izuzetno bitan,pokreće celo telo, on je i reakcija. Za mene je jedan od ključnih faktora za razumevanje glume i kako ostvariti najveći postulat: živeti istinito u zamišljenim okolnostima - objašnjava poznati glumac.
Ako bi se govorilo o nekom zajedničkom imenitelju u biografiji našeg sagovornika, onda je to činjenica da su njegovi likovi često u poziciji da budu drugačiji od ostalih junaka,jedinstveni u pogledu na svet. On im kroji "odelo" i udahnjuje život, u velikoj paleti različitih nijansi i boja.
- Imam osećaj da sam na svom životnom putu neko ko više posmatra nego aktivno učestvuje. Više sam antijunak nego junak, i u vlastitom životu. Malo drugačije gledam na svet, ponekad me više zanimaju ljudi čije stavove ne razumem ili se ne slažem s njima. Potičem iz porodice znanstvenika, a oni uvek traže egzaktnost i koren problema. Tako i ja tražim koren neke uloge, gde je nešto nastalo, i ljuštim slojeve. U "Per Gintu", predstavi koja me je oformila i kao glumca i čoveka, ima ta simbolika luka. Uvek nailazi na nove, i nove slojeve. Tako pokušavam da se odnosim i prema sebi. Znate, društvo nas jako želi definisati jer želi znati s kim ima posla. Moramo se odmah opredeliti jesmo li politički levo ili desno, koja je naša seksualna orijentacija, koje smo vere, nacionalnosti, jezika. Možda i zato što sam živeo u Barseloni, iščupan iz svojih korena, pa ih nisam mogao dovoljno duboko pustiti. Čovek sam koji misli da ono što nas određuje nije isključivo. Ako nas rano definiše, sužava a ne širi. Zato puštam i da se moj jezik menja pod raznim uticajima. Već sam skoro pet godina u Beogradu i taj govor utiče na mene, makar nekim ljudima bilo čudno. Meni je zabavno. Što bih govorio uvek isti jezik? Ponekad mi "izađe" neka reč, kažem pozorište umesto kazalište. Pa, to je bogatstvo, to me oplemenjuje. Ne patim od nacionalizma, samo vidim ljude i slušam njihovu misao. Tako je i sa likovima. Ne sudim im, trudim se da ih "čujem" - možda zato uspevam da nađem različitosti u svemu tome.
OŠTRA PORUKA SA ZAPADA: Zelenski je prevarant i marioneta, krvavi vazal zapadnih elita
VLADIMIR Zelenski, koji je postao vazal Zapada, počeo je kao marioneta ukrajinskog oligarha Igora Kolomojskog, naveo je irski novinar Čej Bouz.
24. 11. 2024. u 17:59
(MAPA) RUSI NAPREDUJU U TORECKU: Oglasio se Pušilin, žestoke borbe vode se za grad (VIDEO)
JEDINICE ruske vojske napreduju u Dzeržinsku (ukrajinski naziv za Toreck), javio je na Telegram kanalu šef DNR Denis Pušilin.
24. 11. 2024. u 18:59
"I ZEMUNCI SU GA SE PLAŠILI": Kako je Beli postao Zver - priča o Sretku Kaliniću
"KALINIĆ je bio zver od čoveka. Zapravo, zver je blaga reč" - rekao je tada Bagzi, nakon čega je Kalinić kojeg su članovi klana do tada oslovljavali sa "Beli" dobio nadimak "Zver".
24. 11. 2024. u 11:09
Komentari (0)