HUMOR JE NAJBOLJA ODBRANA: Dragoljub Raša Todosijević o nagradi SANU, izložbi u Pragu, ulozi pasulja u domaćoj avangardi

SVAKO vreme ima neku svoju avangardu, u 20. veku su se, jedan za drugim, ređali veliki pokreti, dok ovo sadašnje doba pati od manjka ideja.

Marinela Koželj i Raša Todosijević, Foto privatna arhiva

Ovo, za "Novosti", priča Dragoljub Raša Todosijević, čija dela su otkupili i londonski Tejt, i pariski Bobur, stokholmski Moderna muzet... Umetnik koji je jedini doneo zvaničnu nagradu našem paviljonu na Bijenalu u Veneciji, čije ime je, u mnogim delovima sveta, od Japana do Kalifornije, metafora upravo za ovdašnju, autentičnu avangardu.

Minule sedmice u SANU mu je uručena nagrada "Ivan Tabaković", za izuzetna dostignuća u likovnoj umetnosti. Uz njega je, prirodno, bila Marinela Koželj, životna saputnica, podrška, muza, neraskidivi deo mnogih njegovih radova, otkako je upravo ovu istoričarku umetnosti, tadašnju devojku, "izložio" na čuvenoj izložbi "Drangularijum" pre više od pola veka u SKC, pa preko serije u kojoj ju je "mučio" pitanjem šta je umetnost. Tri fotografije koje pripadaju radu Was ist kunst Marinela Koželj? bile su izložene dok je primao priznanje. Pričamo u njihovom domu, nadomak Crkve Svetog Marka. Raša, već duže vreme, nema svoj atelje.

- Kada su umetnike iseljavali iz Kule na Starom sajmištu meni su dali jednu bakalnicu, sa zaostalim računima, jer je taj koji je to koristio pobegao. Sa indignacijom sam to odbio, i ništa još nisam dobio. To je veliki problem. U poslednje dve godine imao sam tri velike retrospektive, u Novom Sadu, Banjaluci i Pragu, a najveći deo radova sam primoran da držim u stanu moje pokojne majke, koji je relativno mali i kroz koji ne može da se prođe od tih velikih sanduka. Dodatni problem je kada idete u instranstvo, onda te radove iz kutija morate da fotografišete, popišete...

U Pragu je, minulog leta, izlagao na četiri etaže zgrade koja je nekadašnji dvor Karla Četvrtog, po kome je dobio ime i znameniti most preko Vltave. A na otvaranje je stigao u kočiji, za koju Marinela dodaje da je tu bila u sklopu snimanja filma: zamišljeno da se kočijom donese lonac pasulja, koji bi, kao i na prethodnim postavkama, bio serviran na stolu u obliku svastike. A na pitanje kako su Česi reagovali na ovaj rad u kome se autor poigrava značenjima simbola, Todosijević objašnjava:

- U Češkoj nije bilo problema, kao ni u Japanu, gde kukasti krst ima značenje broja. A u Berlinu, gde je izložba bila smeštena u pozorište "Maksim Gorki", jedan bračni par je, posle krkanja pasulja, prokomentarisao kako je nacizam trajao kratko, samo 12 godina!? Mislim se, nemoj da se šalite glavom, platio je ceo svet tih kratkih 12 godina. Ali, u Mađarskoj je bilo problema, jer je kukasti krst bio obojen u zelenu boju. Nisu ga sklonili, samo su se ljutili. Ni jedan simbol nema trajno značenje, pa je tako kukasti krst, do nacizma, bio nešto krajnje benigno, na nivou starinskog folklora, tek kasnije se povezao sa Holokaustom, totalitarizmom, ludim Hitlerom.

A pasulj je prvi put dobio ulogu u našoj avangradi, kada ga je Todosijević premijerno u Čačku servirao na stolu u obliku kukastog krsta:

- Bio je to dobar ručak, čorbast pasulj, ali su Čačani bili malo rezervisani: da li da jedu, ili ne. Bilo im je neugodno.

Pre skoro pola veka naš umetnik je napisao i "Edinburšku izjavu" (na engleskom, za čuveni tamošnji festival), koja se na srpskom zvala "Ko profitira od umetnosti, a ko pošteno zarađuje", a sada je za prašku izložbu prevedena još i na češki, francuski, španski i ruski.

- Ništa se nije promenilo, sem što onda nije bilo ovoliko elektronike - kaže Marinela. - Ta izjava je univerzalna, primenjiva na sve sredine. Bila je emitovana na radiju u Holandiji, prevedena je i na nemački i švedski.

Švedski umetnici, otkriva Raša, nisu bili baš zadovoljni "Edinburškom izjavom", kojom je on, kako kaže ponosan do sujete:

- Tu sam na devet stranica nabrojao ko sve profitira od umetnosti. Inicijaciju da je napišem dobio sam kada sam u Njujorku video stripove Ada Rajnharta, i susreo se sa njegovim idejama o revoluciji u umetnosti.

Foto privatna arhiva

Tehnologija, posebno ona koja se odnosi na video, ističe umetnik, dala je krila mnogim umetnicima da predstave sebe, svoje telo, glas, pokret. Zahvaljujući galeristkinji Ursuli Krincinger, u jednoj međunarodnoj koloniji, uradio je svoj prvi takav rad, sa Južnoamerikankom Patrišom Henings:

- U fokusu je bilo njeno gotovo orijenalno lice, koje je bilo u kontrastu sa mnom koji sam se oko nje drao na gastebajterskom nemačkom: Was ist kunst. Posle sam to nastavio sa Marinelom. Napravili smo 45 fotogafija, na kojima je sedela na stolici, a ja je "šamarao" prljavom, crnom bojom. A postoji i video-rad, u koloru, i crno beli.

Karakteristika umetnosti, ali i života našeg sagovornika, je humorna distanca prema svemu:

- To me apsolutno spasava, a pogotovo u situacijama kada mi se čini da sam u ćorsokaku. Tu jedino šala pomaže, kao neki odbrambeni mehanizam. Prisutan je humor i u mojim pričama.

Život je, dodaje Marinela, bilo gde da ste na planeti, mnogo težak i bio bi još tmurniji da nije smeha:

- A za Rašu je tipična i ta igra, okrenuta ka sebi.

Jedan od Todosijevićevih radova čine tri kofera na kojima, na francuskom piše - volite Francusku, kao što je Francuska volela Van Goga, hiljadu osamsto osamdeset i neke godine...

- U to vreme ga niko nije voleo. Pa čak ni njegov brat Teo nije mogao da proda ni jedan njegov rad - zaključuje umetnik, kome sredina iz koje je potekao, još nije (bez ironije koja je bila u nazivu poslednje njegove beogradske izložbe), kazala: "Hvala Rašo Todosijeviću. Zahvalna Srbija".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije