NEMA SIGURNOG INOSTRANSTVA: Pisac Igor Marojević povodom knjige sabranih drama "Nomadi" i zbirke pripovedaka "Granična stanja"

OD NASLOVNE drame praizvedene u Španiji preko, u svoje vreme, alternativnog hita u BDP "Bar sam svoj čovek", do komada "Zovi me Toni" napisanog ekskluzivno za ovu knjigu, jedan od naših najznačajnijih savremenih proznih pisaca pokazuje da se i u dramama hrabro hvata u koštac sa intrigantnim problemima kako srpske tako i multikulturalne svakidašnjice, navodi se na koricama knjige drama Igora Marojevića nmaslovljene "Nomadi", a objavljene u izdanju kuće "Štampar Makarije".

Zoran Jovanović

Istovremeno, aktuelni dobitnik Andrićeve nagrade predstavlja novu proznu knjigu "Granična stanja" ("Dereta"), koju urednik Zoran Bognar naziva najkompaktnijim i najpolivalentnijim delom u bogatom Marojevićevom opusu, o čemu svedoče "osnovni postulati knjige i dvojako značenje naslova koji nam donose dramatične hiperrealne slike i o medicinskim graničnim stanjima i o geografskim granicama, ali i koji reflektuju ubrzanu, izmrcvarenu i stresnu savremenost obolelog sveta". Zbirka okuplja pet novela, prožetih temom koja je nakon tragičnih majskih događaja u Srbiji, sveprisutna i kod nas. To su, kako preciziraju iz "Derete", stanja između neuroze i psihoze za koje ni svetski psihijatri još nemaju definitivan odgovor.

Šta vas je navelo na pomisao da se ogledate u dramskoj formi, da li je tačno da sama priča "diktira" piscu u kojoj će je formi ispisati? Koje su, u tom slučaju, prednosti drame?

- Da proučim dramsku formu navelo me je gledanje pozorišne adaptacije mog romana "24 zida" u BDP. Pod utiskom različitosti pisanja proze i direktnijeg pisanja za publiku, poželeo sam da se malo upoznam sa tehnikom, pa sam na Univerzitetu Autonoma u Barseloni, gde sam započeo studije doktorata iz Svetske književnosti, upisao dva predmeta iz konstrukcije dramskog teksta. Imao sam sreću da mi profesor bude Sanćis Sinistera, autor drame "Aj Karmela!", koji me je, zadovoljan jednim mojim studentskim radom, preporučio barselonskom Institutu za teatar za saradnju i tako su nastali i izvedeni "Nomadi". I drugi smatraju da tema nameće postupak i složio bih se s njima. Glavna prednost dramske forme je što ima manje fin filtar od proze pa je podesnija za brzometne dosetke i neke druge materijale.

Zašto su "Nomadi" u nas izvođeni pod nazivom "Tvrđava Evropa", i koji je od ta dva naslova bio tačniji tada, a koji bi bio danas?

- Po proceni tadašnjeg selektora Belefa, premalo ljudi je u Srbiji onomad poznavalo samo značenje termina nomadi. Mislim da je taj naslov tačniji što se tiče univerzalnosti pojma a "Tvrđava Evropa" a propos aktuelnih prilika.

Da li su se prilike u Evropi promenile od tog doba, i da li je ta tvrđava vredna pokušaja osvajanja?

- Jesu jer na njih su uticali svetska ekonomska kriza, kovid i dva tekuća rata. Osim u slučaju nekoliko država-članica, EU nije više ono inostranstvo u koje pređe čovek što bi da zaradi pa to i ispuni. Gotovo da više nema sigurnog inostranstva, domicilno stanovništvo odavno prihvata poslove koje je ranije odbijalo a o koje su se imigranti jagmili. Meni je Španija rezervna domovina, te se i dalje zalažem za ulazak u EU, pri čemu ne treba gubiti iz vida šta se od Srbije traži zauzvrat.

Drugi je komad svojevremeno bio hit u BDP pa ipak, za treći vam se nisu otvarala vrata teatarskih kuća? Zašto ste odlučili da ih objavite u knjizi, sa kojom mišlju?

- Možda je na zatvorenost vrata uticala kolumna u "Politici" u kojoj sam kritikovao i ljude iz pozorišnog sveta, možda i razmimoilaženje nekih teatarskih moćnika sa mnom a možda i to što nisam bio član nijedne partije, kao ni ranije doduše, mada su prilike bile manje megapolitizovane. Samo mi je žao što nisam snimao obrazloženja uz koja su moj poslednje napisan komad "Zovi me Toni", uvek uz vrlo pohvalne reči, odbijale glavešine pozorišnih kuća, uvek preko telefona, nikad pismeno. A pošto sam već imao dva-tri izvedena komada koja su se u izvedbi znatno razlikovala od teksta - a jedan je napisan izvorno na španskom - i jedan neobjavljen, te kako smatram drame unutar knjige osobenim čitalačkim iskustvom, objavio sam knjigu dramskih tekstova. Uzgred je pomalo tužno što kad uđete u neku od ovih knjižara koje više podsećaju na "Mekdonaldse", pod sektorom "drama" ćete po pravilu naći trilere.

"Granična stanja" izrodila su se iz dugoročnih vaših razmišljanja o mentalnom stanju nacije, a neposredno - iz priče o vršnjačkom nasilju koja se docnije nebrojeno puta ostvarila u dnevnoj hronici?

- Kao što je docnije stvarnost višestruko prevazišla vršnjačko nasilje opisano u knjizi "Beograđanke" (2014) u priči "Igrica", tako su krvavi majski događaji višestruko prevazišli "Granična stanja", koja su baš pre tih strašnih zbivanja predata u štampu. Pritom se u oba slučaja i dalje traga za uzrocima a autorima koje pišu o tome zamera da "mrače". Okej, živimo u divnoj stvarnosti punoj nekonfliktnosti, blagostanja i empatije a kad se desi nešto krvavo ide zaprepašćivanje, jer se zlo desilo iz čistog mira, kako da nije.

Zbirka se zaokružila kroz pet novela i oko dve težišne teme ili motiva - granica iz psihološke literature, i sa druge strane - geografskih, fizičkih granica, koje su u (post)pandemijskom svetu stekle sasvim nova značenja i težinu?

- Dok sam prolazio poslednju ruku teksta, uvideo sam da osim mentalnih graničnih stanja koja su danas "in" a da psihijatri mahom nemaju pojma o njima (PTSP, borderlajn, bipolarni i narcisistički poremećaj ličnosti) knjigu zapremaju i povesti koje se odvijaju na geografskim granicama ili povodom njihovog prelaska. Tako da je usledila poslednja ruka teksta u kojoj sam ojačao geografske aspekte i tako samo osvestio organski dvostruku tematsku stranu "Graničnih stanja".

Zaokupljaju li vas i dalje teme koje se tiču te "naše dece" i odnosa sa njima, budućnosti otelotvorene u mladima?

- Naravno, mada čitaoci su zanimljiva sorta: što je stvarnost surovija, to više traže knjige koje zagovaraju beg od stvarnosti, eskapizam. Sve je to u redu, stvar izbora, samo mi se zaprepašćenje kada se desi nešto istinski krvavo iako je mnogo šta ukazivalo da bi se moglo desiti deluje, da biram reči, tragikomično.

Kakva su vaša razmišljanja kada je reč o budućnosti Tvrđave Evrope? Jesu li nas naše, teško probojne granice možda i sačuvale od ponečega? A šta su zemlje EU možda žrtvovale ili izgubile ukidanjem fizičkih granica?

- Pa biti u tim merilima zaostala zemlja uvek ima nekih prednosti, pada mi na pamet da i dalje imamo srazmerno više čitalaca papirnih izdanja knjiga, da je informacija u nas lakše dostupna i neuporedivo jeftinija, da u Srbiji i dalje može da se zapali cigareta na velikom broju zatvorenih mesta. Zemlje EU su primanjem u svoju konfederaciju raznih država koje su ispod nivoa vladavine prava i ukidanjem granica s njima u nekoj meri dovele u pitanje bezbednost svojih građana i neproduktivno snizile cenu rada.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije