PRIČA JE UVEK OTPOR ZABORAVU: Intervju - Sunčica Denić, književnica

VODILA me je ideja da se u knjizi vidi stradanje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. To stradanje nije uvek otvoreno, uz silu; nije samo pucanje iz automatskog oružja ili raketno uništavanje čoveka. Svesna sam da tema može biti tumačena kao anahrona; istorijski, politički i emotivno sklona asinhronizaciji. Pojedini junaci u romanu svedoče da bez Kosova i Metohije ne postoje, kao što pojedini novac od nužne prodaje imanja koriste kao mogućnost relaksacije i hedonizma.

Foto privatna arhiva

Ovo, povodom romana "Selfi iz Bergena", u izdanju SKZ, ističe Sunčica Denić (1956), univerzitetski profesor, pesnikinja, prozni pisac i književni kritičar.

Stiče se utisak da ste se u knjizi trudili da što vernije i autentičnije predstavite tragične sudbine srpskog naroda na KiM.

- Bezmalo je moje pisanje autobiografsko, mada su često posredi velike i široke slike i priče, nalik na epove, na dramski sklop, sveden u okvire monologa, dijaloga i naracije; na pisanje postavljanjem pitanja, uveravajući sebe i svet o bitnosti rečenog. Kao o značaju borbe, na primer. Progovaranjem i o najtežem, oglašavamo se kao neko/nešto što postoji, što traje, što nečemu/nekome može biti od koristi. Nešto što se suprotstavlja surovosti raznih nesporazuma, neegzistencije, nesreće, neljubavi...

Roman počinje na neobičan način, sa navođenjem tri novinska intervjua, od kojih su dva iz "Večernjih novosti"...

- Roman počinje intervjuima monahinje Fevronije iz Pećke patrijaršije, monahinje Isidore iz manastira Gorioč i monahinje Anastasije iz manastira Devič. Smatram da je takav uvod najbliži za ono što će se u daljem toku romana govoriti, najpre o ženama, tj. o stanju u kojem su ženski likovi ili akteri ili naratori. Tu se vidi svojevrsna autentičnost stanja o kojem je reč. Taj model narativnosti otvara mnoge perspektive.

Prvenstveno je fokus stavljen na najvrednije što čovek nosi, koje čak izlazi iz dimenzije racionalnog, kada se staje na crtu pred samim Isusom, kome su se monahinje zaklele na čuvanje svete kosovskometohijske zemlje, kao i crkve. Mati Fevronija navodi reči svoje majke uoči zamonašenja pred Drugi svetski rat: "Živa crkvu ne napuštaj!" Ta i slična veza sa onima koji su bitni i dragi (roditelj, Bog, zavičaj) stvorila je jedan poseban kanon u celoj monaškoj "kosovskoj gardi".

Pišete kako nije teška samo sudbina onih što su ostali na rodnoj zemlji, na Kosovu i Metohiji, već i onih koji su otišli. Njima je istinska muka: "i što nisu tamo" i što su "tu gde jesu".

- Nostalgija je u romanu delom svojevrsni literarni čvor, ključan za oblikovanje žive legende i uzroka nenalaženja mesta sreće. To se u većini slučajeva pretvara u tzv. utopijski hronotop. On povremeno dovodi do onog bahtinovskog nejedinstva, kada su vremensko-prostorne odredbe odvojene u udaljavanju te linije kao što su to Kosovo i Metohija, sa svim vrednostima i usudima. Progonom se menja istorijski put; progonom se menja i životni put.

Iz romana se može naslutiti vaša zabrinutost putevima kojima ide savremena civilizacija, u kojoj mnogo toga postaje neizvesnost.

- I to je opšta slika viđenja i doživljaja. Čovek ne može biti imun na svet oko sebe. Književnost takođe. Književno delo reaguje na "iskliznuća". Jedna od gorućih aktuelnih, tj. savremenih koncepcija u današnjem društvu je utapanje i kulturne geografije u kolektivni prostor. U jednostrano modeliranje. To bi, s jedne strane, moglo biti dobro kada je umetnost u pitanju, ali i rizik i opomena za moguće ciljne globalne kreacije, takve i istine koje kao jedine održive jesu moćne, ali i opasne. S druge strane, kreacije destrukcije i autodestrukcije rađaju priču o neizvesnosti. A priča bi pak trebalo da dolazi kao produženje, kao trajanje, kao otpor zaboravu i kao podsticaj stalnoj obnovi i borbi.

Jedna od junakinja romana je Vera Cenić, žena jakog kova koju ste dobro poznavali i sa kojom ste bili prijatelj.

- Da! Višedecenijsko prijateljstvo sa Verom Cenić, prvom ženom doktorom književnosti iz Vranja, autorkom dva kultna romana o Golom otoku, i sa njenim suprugom, dr Gradimirom Cenićem, legendarnim hirurgom, isto golootočaninom, obogatilo mi je život. Od prvog dana moga dolaska u Vranje, do njihovog upokojenja, bili smo kao porodica. Elem, pišući u knjizi o Veri pravim paralelu između Bergena u Ugljaru kod Prištine, mog Bergena, naselju za izbeglice iz raznih mesta Kosova i Metohije, Kosovce koji nisu otišli van Kosova, zatvoreni u svojoj tišini i tuzi, i zloglasnog Golog otoka, pravog zatvora u kojem su Vera i Gradimir, tada zaljubljeni studenti, proveli najlepše godine svoje mladosti. Moguće je da nas je priča o našim zatvorima spajala sve vreme stvaranja naše slobode u Vranju.

Kako izgleda danas književni i društveni život u Vranju, čega ste se takođe dotakli u romanu?

- Pišući o književnom i društvenom životu u Vranju, Borinom, kako sve češće to ide jedno sa drugim, iznoseći ne baš popularnu sliku o gradu u kojem živim i koga smatram drugim zavičajem, ja sam se, zapravo, oglasila jednom vrstom blage kritike ili gubitka, imajući na umu ne samo stanje u Vranju, već odnos koji dolazi iz većih, jačih, boljih gradova, "kulturnijih", kako ovde kažu. Književni život iz Vranja slovi za prostor sa margine. Verujem da bi mnogi pogranični gradovi mogli da se pronađu u ovoj kvalifikaciji. Taj lokalizam, od tema do jezika, vidan je kao najvredniji realni element odavde, ipak je izvesna vrsta zanemarivanja književnog glasa. U knjizi citiram često prisutnu rečenicu uglednih pisaca i kritičara koji dolaze na manifestacije Bori u čast:

"Pa, Bora je već sve rekao!", što je svojevrsna nemoć angažovanja malobrojnih pisaca i prekobrojnih autora odavde. Eto, to je ta slika posmatranja, kao što je to i sebeposmatranje, selfi stanje, nerealno u velikoj količini. "Od mlogo glava ne boli", kažu Vranjanci, oslanjajući se na južnjačko gostoprimstvo staro više od devet vekova.

Iz knjige doznajemo da niste poslušali savet majke: "Ćuti kad ti se najviše govori". Ipak, ima smisla pisati i u vreme "Kada se nagomilava beznađe"?

- O tome sa godinama sve češće razmišljam, reči majke bi trebalo slušati naročito onda kada ti se najmanje dopada savet ili neka vrsta zadatka. To bi možda imalo smisla za ovu vrstu komunikacije sa medijima, za ono što je izloženo javnosti, za ono vreme kada čovek ne zna da li je bolje nešto činiti ili ne činiti. To ne podrazumeva samo bekstvo od odgovornosti! U tome bi se mogla naći neka vrsta logičnog, ali i emotivnog tihovanja, u kojem bi bilo mesta za rešenje, za praštanje ili pak za odluku da se smelije aktualizuje bitan poduhvat. Ostrašćenost, poput tog govorenja/stanja kada "ti se najviše govori", nosi sa sobom nekritički stav, kao što može da nosi nedovoljno dobro završen posao, ishitreno radovanje uspehu, ne videvši pre toga ono "ne". Moguće još, od toga sam pak najčešće polazila, da su te reči ipak bile reči brižne i obazrive kosovske majke, čuvara brojne porodice, kuće, zemlje, reda i mira.

Skromnost postala mana

Manje ste prisutni, kao što se čini da ste sami izabrali tu vrstu nenametljivosti?

- Bilo bi suvišno govoriti o značaju medijskog prisustva umetnika, pogotovo kada je o književnosti reč. Nenametljivost je, izgleda, mana danas. Sećam se komemoracije u leskovačkom Domu kulture povodom smrti Nikolaja Timčenka, kada je izvesni gospodin govorio o Nikolaju kao o važnoj ličnosti i dobrom novinaru, završivši svoje prigodno govorenje tako kako je ipak "Timčenko imao veliku manu. Bio je preterano skroman". To mi je do danas najtužnija reč o pokojniku. I nije mi žao ako grešim.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije