INTERVJU PROFESOR DRAGAN SIMEUNOVIĆ: Bez iluzija ne bi mogli da "stvatamo stvarnost"

ZA svaku iluziju, o ma čemu ona bila, potrebno je izvesno odsustvo razuma. Otuda iluzija i sreća tako često idu zajedno. Iluziju više izaziva bojazan od stvarnosti, nego žeđ za njom, jer lepota privida pomaže da se lakše živi.

Privatna arhiva

Ovako u svojoj knjizi "Politika kao umetnost iluzije" piše Dragan Simeunović, redovni profesor FPN i Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Na gotovo pet stotina stranica u delu koje je ne samo politička, već svojevrsna filozofska i psihološka studija, Simeunović govori o mnogim zadatostima i zabludama, koje su tokom istorije dostigle "virtuoznost" umetičkog dela ...

- Svakom ljudskom biću je potrebna neka iluzija kako bi lakše podneo nesavršenu stvarnost. Svi imamo iluzije da smo dobri, pametni ili, pak, da zaslužujemo da budemo voljeni i poštovani. Takođe, imamo mnoge iluzije o drugim ljudima ili pojavama. Pritom, iluzija može biti privid, ali može biti i obmana - kaže na početku razgovora za naš list profesor Simeunović. - Ako ne postoji namera da se iluzijom prevare drugi radi svoje koristi, reč je o prividu. U suprotnom, radi se o obmani. Iako svi tokom života imamo mnoštvo iluzija, one nigde nisu tako prisutne kao u politici i nigde nema toliko obmana kao u njoj. Veština građenja i održanja političkih iluzija je tolika da možemo govoriti o politici kao svojevrsnoj umetnosti iluzije.

o Kako objašnjavate tezu da iluzija (dakle, politika) nije sklona proveri, kao i sve druge stvari koje su povezane sa verom i verovanjem?

- U politiku se kao i u svaki drugi vid iluzionizma mora verovati kao da je u pitanju realnost, baš kao da je reč o mađioničarima i njihovim trikovima. Samo, mađioničari ne raspolažu silom koju ima politika, pa se često moramo iz straha pretvarati da verujemo u neku iluziju koju nam političari predstavljaju kao uspeh - iako nam je jasno da je reč o obmani.

o Da li je opasnija laž ili poluistina, ne samo u politici nego i u ostalim segmentima života?

- Već i poluistina predstavlja jednu vrstu laži, naročito ukoliko nije rečeno ono što je bitno u istini. Kako je političarima za osvajanje i održanje na vlasti potreban dobar rezultat kao dokaz njihove sposobnosti, oni često istinu nastoje zameniti neistinom da bi se stvorio ili održao privid njihove uspešnosti, i zato ne prezaju ni od laži. Međutim, misleći na sebe oni često zaboravljaju na to da su laži u politici veoma opasne zato što mogu na razne načine unesrećiti ogroman broj ljudi.

o Šta je odlučujući faktor za odnos jednog naroda prema vlasti: mentalitet, istorijsko nasleđe, podneblje, religijska pripadnost?

- Svaki narod ima svoj specifičan karakter, o čemu je kod nas još davno pisao Vladimir Dvorniković. Taj karakter se ispoljava i u odnosu prema vlasti. Kako će se, pak, ispoljiti zavisi uvek od mnogo faktora, recimo, od toga da li je bio često i dugo pokoravan od drugih, koliko mu je razvijena slobodarska tradicija, koliko je prosvećen, pa i koje je religije. Mislim da je ipak prosvećenost naroda praćena realističkim samopoštovanjem i uvažavanjem drugih na osnovu objektivne procene njihove vrednosti i moći, najvažniji činilac za pravilan odnos svakog čoveka, pa i celih naroda prema vlasti.

o Kakvi su se modeli vlasti, ali i autoriteta u širem smislu, pokazali kao najefikasniji?

- Kroz istoriju su autoritarni modeli zadržavanja vlasti vremenom sve više ustupali mesto demokratskim modelima koji omogućuju objektivnu pohvalu vlasti, ali i uvećavaju mogućnost njenog mirnog smenjivanja. Nekada je količina sile bila jedini garant održanja na vlasti, danas je poželjnije sredstvo opstanka na vlasti ostvarivanje vidne koristi po narod, što narod ume da prepozna i nagradi na izborima. Ipak, bilo bi naivno misliti da su se vladajući odrekli sile, samo ona danas nije poželjna kao sredstvo koje bi bilo u prvom planu.

o Zašto su neki narodi podložniji kolektivnom osećaju krivice?

- Razlog za to može biti i vrsta religije. Na primer, hrišćanstvo smatra da smo već rođeni grešni. To su veoma uspešno koristili neki politički stratezi. Recimo, Bžežinski je usavršio model grešnosti nepoštovanja ljudskih prava i sloboda koji je lako usvajan u socijalističkim zemljama u kojima je bilo dominantno hrišćanstvo, što je na kraju veoma doprinelo propasti tih socijalističkih država. Međutim, u Kini priča o ljudskim pravima i slobodama iz istog razloga nije proizvodila ni dubok ni masovan osećaj krivice koji bi bitnije mogao da uzdrma njeno socijalističko uređenje. Ista stvar je bila sa islamskim zemljama. U osnovi je model nametanja kolektivne krivice deo evropske političke tradicije, i kao takav, i pored svih napora ne može biti uspešno primenjivan u svim zemljama sveta. Recimo, Nirnberški sud je stvorio duboko i masovno osećanje krivice kod mnogo nemačkih generacija nakon Drugog svetskog rata, dok,recimo, sličan sud u Tokiju nije izazvao takav efekat u Japanu. Japanci su taj sud doživeli samo kao sud vojnih pobednika i ništa više. Nema ni osećanja kolektivne krivice niti ima široke moralne osude onih Japanaca koji su osuđeni od tog suda. Svakako da tome doprinosi i poseban, ostrvski mentalitet.

o A kada je reč o asimilizaciji i globalizaciji?

- Ljudi uvek teže svom većem dobru, pa tako nastoje i da postanu deo onih naroda koji su u tom momentu, u datoj sredini, vrednovani kao bolji i uspešniji - što su, po pravilu, oni koji vladaju. U srednjem veku, kada je srpski narod imao uspešne i moćne države, pridošli rudari Sasi su težili da postanu Srbi, danas naši gastarbajteri teže da se što pre asimiluju u onaj narod u koji su dospeli vođeni željom za boljim životom. Malo je naroda koji teže da tako brzo i lako postanu nešto drugo kao što to čine Srbi. Recimo, Italijani koji generacijama žive u Americi i dalje kod kuće govore italijanski, neguju kult italijanskog kulinarstva i, uopšte, italijanski stil života. Sa nama to, nažalost, nije slučaj. Već druga generacija Srba u Nemačkoj ili u SAD ne govori uopšte, ili ne dovoljno dobro srpski. Ne može ni da čita nešto što je napisano na srpskom jeziku, pogotovu na ćirilici. Nisu retki primeri zanemarivanja maternjeg jezika i kod Srba koji su tek nekoliko godina u inostranstvu. Otuda je vredno pažnje i pohvale nastojanje Matice srpske koja je nedavno započela sa okupljanjem intelektualnog dela naše dijaspore - ne samo radi održanja njihove svesti o svom poreklu, već i radi jačanja svakovrsnih veza sa otadžbinom.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije