TV VODITELJKA KRUNA UNA MITROVIĆ, O ŽIVOTNIM IZAZOVIMA, PODRŠCI PORODICE, MILOMIRU MARIĆU... "Nisam htela kamere, ali su kamere htele mene"

VERUJEMO da sam čovek pravi svoje izbore.

Foto: Privatna arhiva

Kruna Una Mitrović (19) izabrala je da bude borac kada je sa samo 12 godina obolela od Burkitovog limfoma. Hrabro se suočila sa izuzetno retkim malignim karcinomom limfnog sistema i pobedila. To joj je dalo vetar u leđa i sve što je sledilo prihvatila je sa većom željom da uspe. Kada joj je život priredio novo iznenađenje, ponudu da bude voditeljka, Kruna Una je prihvatila izazov i za kratko vreme postala kruna jutarnjeg programa Hepi televizije. Već nekoliko meseci, rame uz rame sa Milomirom Marićem, budi gledaoce u emisiji "Dobro jutro, Srbijo" i razgovara sa najeminentnijim ličnostima naše javne scene. Za sebe kaže da je pouzdana u kriznim situacijama, uvek pozitivna i hrabra.

- Volela bih da imam malo širi fokus, da uočavam više detalja, i bolju organizaciju, mada dobro se snalazim u stalnim promenama i haosu - priča za "TV novosti" Kruna Una Mitrović.

Foto: Privatna arhiva

Veoma ste mladi, a već ste mnogo toga proživeli i čak pobedili opaku bolest. Na koji način iz sadašnje perspektive gledate na to životno iskustvo?

- Izazovi ili iskušenja su nam dati prema meri koju možemo da podnesemo. Sigurna sam da mi je to iskustvo trebalo i da me je formiralo u važnim i osetljivim godinama. Sada na to gledam kao na nešto što je bilo, prošlo i zahvalna sam.

Kako vam se ukazala prilika da budete voditeljka Hepi televizije?

- Svako ima svoju priču o početku, a moja zaista kreće igrom slučaja. Na TV Hepi sam došla kao gost, baš u emisiju koju sada vodim. Došla sam sa svojim drugarima da se borim za glas pravde i za drugačiju istinu od plasirane u tom momentu - to mi je inače u opisu ličnosti. Veoma sam osetljiva na nepravdu. Neko od ljudi sa TV Hepi me je primetio i kontaktirali su me. Tada sam još išla u gimnaziju i imala sam potpuno druge planove za sebe, a jedna od opcija je bila da upišem Pravni fakultet. Nikad nisam želela da budem voditeljka niti sam o tome razmišljala. Zapravo, nisam nikada videla sebe kao javnu ličnost i ispred kamera. Moje radno iskustvo pre ovoga ne postoji, iz đačke klupe sam dobila posao i u isto vreme postala student. Upisala sam Fakultet za diplomatiju i bezbednost, koji sam želela, i već sam dala prvu godinu.

Šta su porodica i prijatelji rekli kada ste im saopštili da ćete da radite na televiziji?

- Moji roditelji su oduvek imali dosta poverenja u mene, ne znam kako sam to zaslužila (smeh). Kada je rad na televiziji postao tema, pustili su me da donesem odluku. Bili su podrška, kao i uvek do sada, i to mi je važno.

Pred kamerama se snalazite lako. Da li ikada imate tremu i kako je prevazilazite ako vas "uhvati"?

- Zahvaljujući godinama provedenim u dramskom studiju kod Mike i Biljane Aleksić, javni nastup i trema nisu bili problem. Nisam htela kamere, ali su kamere htele mene. Inače sam u životu veliki improvizator, pa tako i pred kamerama. Ako osetim da me "drma" trema, zbog ozbiljnosti teme ili gosta koji je u studiju, samo kažem sebi "Ajde, Kruna, samo jako".

Rano ste "uskočili" u ozbiljnu emisiju "Dobro jutro, Srbijo",koja se emituje uživo i u koju dolaze razni gosti. Šta radite da biste bili pipremljeni za razgovore?

- Mislim da je "uskakanje" bio pravi način, jer da sam imala vremena da razmišljam i sagledam ozbiljnost tema i važnost gostiju - mislim da bih radije preskočila da budem deo jutarnjeg programa. Ovako, to je bio skok u hladnu vodu, bez zagrevanja i sa učenjem u hodu. Za emisije se pripremam tako što pratim vesti, internet sadržaje, portale, istražujem, a najzanimljivije teme su mi iz rubrike hronika. Na početku me je bilo strah da ne lupim neku glupost, jer najveći strah je od toga da ispadneš glup. Ali, ako se pripremaš za svakog gosta, čak i ako napraviš gaf, neće se primetiti. Najviše se primeti kada voditelj ništa ne zna o temi o kojoj se priča i nije ništa pročitao o gostu.

Sa kime vam je dosad bila čast da se sretnete u emisiji, a koga biste voleli da ugostite?

- Bila mi je velika čast što je među prvim gostima kada sam počela da radim bio pokojni muftija Muamer Zukorlić. Taj čovek je sa sobom unosio mir u studio, bio je divan sagovornik. Žao mi je što nisam imala priliku da ugostim Kseniju Vučić, koju sam izuzetno poštovala, i to nije prestalo njenim odlaskom. Volela bih da pred kamerama razgovaram sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Nikada nije bio kod nas gost, već samo kod Marića u "Ćirilici", pa mi je krivo. Inače, volela bih da jedno jutro Milomir Marić bude moj gost, to mi je izazov.

Foto: Privatna arhiva

Kada već pominjete Milomira Marića, pored njega ponekad je teško doći do reči, a vi često umete da "ubacite" opasku ili zapažanje. Šta on kaže na to? Koji njegov savet pamtite?

- Od početka i dolaska na TV Hepi samo sam se molila da nekome ne padne na pamet da me stavi da radim sa Marićem. Međutim, baš to se dogodilo. Činjenica da je sa Marićem najteže doći do reči, ali ponekad pričam preko njega, a nekada čekam da on uhvati vazduh, pa se ubacim. Sve u svemu, veliko mi je zadovoljstvo i ništa ne bih menjala. Marić je velika podrška i daje mi prostor i autonomiju. Zabavno je kada radimo zajedno i svaki dan sa njim je prilika da se nešto nauči i izvuku dobre pouke.

Šta smatrate izazovom u radu na televiziji?

- Izazov je živ program, koji traje šest sati. Trista šezdeset minuta na televiziji je kao duplo u realnom životu. Meni je to najuzbudljivije, nema vraćanja, nema montiranja, sve ide u realnom vremenu, a u tih šest sati bude i pada koncentracije i tehničkih problema - ali šta god se dešava program mora da teče. Tu ste ono što jeste, nema foliranja.

Kada se kamere ugase, kuda ste krenuli? Odnosno čime se bavite u slobodno vreme?

- Slobodno vreme mi je misaona imenica, posebno kada su ispitni rokovi. Živim na Dorćolu i to je moj teren na kom se viđam sa prijateljima, treniram, a tu su i moja omiljena mesta za izlazak. Hobiji su mi didžejing i vajanje, ali oni su sada u trećem planu. Mnogo volim da spavam i to je tako od kada sam se rodila. Najveća provokacija kod mene je izdržati dan koji počinje u 4.20, svuda stići i leći na vreme kako bih gledaocima u 6.00 rekla "Dobro jutro, Srbijo".

AUTENTIČNOST JE NAJVAŽNIJA 

KO su vam uzori? 

- Uzore sam pronašla u porodici. Svako od mojih najbližih je doprineo da budem ovakva kakva sam danas. Od malena su me učili da razvijam kritičko mišljenje, da ne verujem svemu što vidim, a posebno ne onome što čujem, već da razmišljam svojom glavom. Nisu mi ništa branili, samo su ukazivali na opasnosti i kako da se zaštitim. Porodica je za mene mesto gde se gradi autoritet i odakle sve počinje. Ona je osnov i paradigma života, to shvatam sada, verovatno toga nisam bila svesna ranije. U svojoj porodici sam stekla temelj za buduća iskustva i poštovanje prema prilikama koje mi se pružaju u životu. U ovom poslu možete imati uzore - ali autentičnost je, po mom mišljenju, najvažnija.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije