NAJSKRIVENIJE SRPSKO PLEME: Znate li ko su Mijaci i gde žive?

NAJSKRIVENIJE su srpsko pleme. Stočari, veoma vešti i vredni građevinari, duboresci i freskopisci. Zadržali su jedinstvene običaje i dijalekat koji potiče još iz doba Nemanjića. Od njih sam "slušao o Kosovskom zavetu i njihovom istorijskom sećanju". Među njima je i dalje "živo sećanje na 'cara' Lazara i još se pevaju pesme u kojima se slavi ovo doba srpske istorije".

Foto: Arhiva/M. Stojković

 Pričaju da je njihov vojvoda Damjan 1389. sa svojom vojskom pošao u Boj na Kosovo sa južne strane i iza leđa Turaka se priključio sastavu srpske vojske pod komandom kneza Lazara. Među njima postoji i živo sećanje o zidanju srpskog manastira Hilandara na Svetoj Gori, jer su ga i njihovi vešti majstori gradili...

Sve ovo o Mijacima piše Jovan Cvijić u svojoj čuvenoj antropogeografskoj studiji "Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje" navodeći i da oni žive u oblasti Male reke, leve Radikine pritoke u selima: Galičnik, Lazaropolje, Tresonoče, Selce, Rosoka, Sušica, Gare i Osoj, a ima ih još i oko manastira Sveti Jovan Bigorski.

- Ovo su sve nepristupačna i skrivena sela, a tek 1914. Srbi su podigli put pored reke Radike. Mijaci su vrlo inteligentni, vedri, bistri, prisebni. Umeju da gospodare sobom - zaključuje Jovan Cvijić.

Foto: Arhiva/M. Stojković

O Mijacima na severozapadu Severne Makedonije, koji su se gotovo do kraja Drugog svetskog rata izjašnjavali kao Srbi, danas se u našoj zemlji vrlo malo zna. A, iznedrili su mnogo znamenitih Srba, među njima: glavar Đurčin Kokale, nacionalni radnik i dobrotvor Golub Janić, četnički vojvoda Doksim Mihailović, ikonopisac Dimitar Krstević, jedan od najznačajnijih graditelja crkava na Balkanu Andreja Damjanović, prosvetni i nacionalni radnik Despot Badžović, arhitekta i gradonačelnik Skoplja Josif Mihailović, etnograf, filolog, dramski pisac i publicista Toma Smiljanić Bradina...

- Ne zna se tačno kako su Mijaci dobili ime - kaže za "Novosti" Miloš Stojković, master istoričar iz Niša. - Prema jednom predanju, tako se zovu jer su uvek bili čisti, umijeni. Drugo predanje, koje bi moglo biti najtačnije, kaže da se ovako zovu jer ličnu zamenicu "mi" izgovaraju "mije". Prema trećem tumačenju, naziv im dolazi od "mi jaki", odnosno "mi smo jaki".

Od vremena doseljavanja Slovena na Balkansko poluostrvo, kako kaže naš sagovornik, nazire se da su Mijaci bili ratničko pleme i da su se bavili stočarstvom. Izgleda da se još nisu bili utvrdili sa svojim stalnim naseljem, jer postoje tragovi da su stanovali na planini Jablanici, na Golom Brdu, pa čak u Buljčici i kod Elbasana.

Foto: Vikipedija

- Posle dolaska Turaka, Mijaci su po svemu sudeći dugo ostali samostalni, skriveni u šumama i planinama - dodaje Stojković. - Postoji predanje da su se pobunili protiv Turaka i razvili svoj kosovski barjak. Kada je turska vojska pošla na njih, uvidela je da ih je teško pokoriti, jer je neprohodan kraj. Onda je i sam sultan došao do mesta Carevac, gde je česma Carev studenec, pa kad je video ogromne šume, pozvao je mijačke prvake na veru i dao im slobodu, ali da ne napadaju osmanlijsku vojsku. Radi osiguranja naredio je da ih opkole sa svih strana turskim naseljenicima ili poturčenjacima. Zbog toga je Kodžadžik kod Debra naseljen kolonistima iz Male Azije. Drugo predanje kaže da su Mijaci, vrativši se iz Kosovskog boja, zavili svoj barjak i sakrili ga kod sela Sušice, pa su ga razvijali kad im je bilo potrebno.

Krajem 18. veka, objašnjava naš sagovornik, sa jačanjem varoši Debra, gde su se nastanili mnogi Arnauti begovi i spahije, odmetnici sultanovi ili njegovi štićenici, Mijaci su primorani da se ponovo povlače na istok.

Foto: Privatna arhiva

- Tada je nastalo raseljavanje čitavih mijačkih sela, ali se celina ipak održala. Zbog turskog zuluma mnogi su bili prinuđeni da se rasele, neki da se poturče. Smatra se da je većinu onih koji su prešli u islam poturčio Sinan-paša iz Prizrena, možda isti onaj koji je poturčio Prizrensku Goru - naglašava Stojković.

Od sredine 19. veka nastupa bolje vreme za Mijake, kaže naš sagovornik i dodaje:

- U selima gde su bili u većini hrišćani, Mijaci su povratili svoje poturčenjake u staru veru. Takođe, pokušavaju da nadoknade ono što su u ljudstvu ranije izgubili, tako što su mnoge svoje ovčare i sluge iz okolnih krajeva zadržali i oženili ih. Krajem veka, usled propasti stočarstva, počinju pojedinačne selidbe Mijaka, koji su kao pečalbari odlazili da zarađuju, da bi kasnije počeli da odvode i svoje porodice tamo gde su zarađivali. Ima ih u Tetovu, Skoplju, Kičevu, Gostivaru, Velesu, Prilepu, Bitolju, Kumanovu, Gnjilanu, Jagodini, Beogradu, Solunu, Seru, Vodenu, Sofiji, Staroj Zagori, Lom Palanci, Vidinu, Varni, Bukureštu, Turnu Severinu, Moldaviji, pa čak i u Ukrajini. Oni se čak i u novoj sredini dugo odupiru i ne asimiliraju se lako.

Foto: Vikipedija

Od turskog ropstva Mijake je oslobodila srpska vojska na Aranđelovdan 1912. Dočekana je vojska po selima sa velikim oduševljenjem, a mnogi Mijaci su se odmah pridružili vojsci i pomagali da se završi oslobođenje Stare Srbije od Turaka. 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije