Kultura

HOĆEMO LI OPET NA SAJAM: "Biće dovoljno pisaca, od svake ruke“

Ђорђо Сладоје

18. 10. 2022. u 12:26

U PROTEKLE dve teške epidemijske godine koje su odnele mnoge pisce i čitaoce, često sam pomišljao kako će i Sajam knjiga zgurati u onlajn-format i organizovati na daljinu.

ХОЋЕМО ЛИ ОПЕТ НА САЈАМ: Биће довољно писаца, од сваке руке“

Kad evo ga opet - na radost čitalaca i pisaca, a valjda i izdavača koji vazda imaju neke primedbe, naročito oni koje zguraju na periferiju, dok centralni deo zauzme njih nekoliko najvećih i najmoćnijih.

U odnosu na broj potencijalnih čitalaca i nivo kulturnog razvitka uopšte, Beogradski sajam se može meriti sa najpoznatijim svetskim sajmovima - frankfurtskim, moskovskim, pariskim, atinskim, teheranskim... a u tzv. regionu (ja bedne li reči) nema mu ravna. Zagrebački sam upamtio po vapaju onog nesretnog nastavnika: - "Nitko ne zna što je patnja tko nije vodio djecu na zagrebački velesajam". A na beogradski nikoga ne treba ni voditi ni goniti - svako dolazi po svojoj volji i najčešće o svom trošku. A dolazi se masovno, svake godine potkraj otkobra, kako ko zna i može - pojedinačno, grupno, organizovano, stihijski ... Poštovaoci knjiga, profesionalni i tzv. obični čitaoci, bibliofili, bibliotekari, profesori, studenti i đaci, službenici, pisci, trgovci, menadžeri... mladi,srednjovečni i stari, stariji i od Sajma. Stižu iz velikih gradova, dalekih varošica, zabačenih sela, iz okruženja, susedstva, inostranstva, jer ovo je da ne zaboravim međunarodna manifestacija. Tako sam i sam, davno u bivšem životu, iz Sarajeva dolazio brzim vozom, tačnije vagon-restoranom, verujući da će Sajam mojim prisustvom dobiti na značaju. I čudio se što niko ne primećuje moj dolazak, kao što neće ni sada. Ali ne odustajem.

Statistika beleži da od svih sajamskih manifestacija koje se u Beogradu održavaju skoro svakodnevno, najviše posetilaca ima Sajam knjiga, više i od Sajma nameštaja, automobila ili mode. Nisu, razume se, svi posetioci istovremeno i čitaoci, ali Sajam je dobro mesto za čitalačku inicijaciju. On je, ako je dopušteno tako reći, centar za regrutaciju čitalaca. Važno je da ne zaziru od knjiga i ne preziru njihove autore.
***
Ide Sajam - biće rukovanja, govorio je Stevan Raičković koji, nažalost, ni ove godine neće doći. A Brana Petrović je palio i po dve cigarete da bi izbegao ljubljenje s Crnogorcima, ali ni on odavno ne navraća, kao ni mnogi veliki i dragi pisci koje sam u sajamskoj vrevi susretao i upoznavao, kao na pešačkom prelazu. Još, hvala Bogu, ima i biće radosti sajamskih susretanja, ali i situacija kad ću morati da odvratim glavu - nek me beda mimoiđe, kako je govorio Crnjanski.

Čitavih sedam dana Sajam je povlašteni prostor za knjige,čitaoce i izdavače, ali istovremeno i zborno mesto pisaca, a samim tim delimično i vašar taštine.. "Sad je važno biti uočen na smotri" kaže negde Milan Nenadić koga takođe neću sresti, ni u sajamskom bifeu. Ni Toholja, ni Belog Markovića ... Ali biće dovoljno pisaca, od svake ruke - tradicionalista, modernista, novih realista, klokotrističkih naslednika, zakasnelih postmodernista i pripadnica neomirjamizma koje u tri smene štrikaju lako štivo za teške dane. Zamalo da zaboravim čiste liričare; nemojte se uplašiti ako vas neki presretne da vam odrecituje najnoviju pesmu. Zavaljeni u fotelje kod svojih izdavača, iz drugog ugla mogu se videti isluženi mundijalisti, priučeni nacionalisti, loaklpatrioti, dobitnici i gubitnici nagrada, mrzovoljni "klasici", pa provincijski korifeji na čijoj slavi rade štabovi za afirmaciju... Sajam, razume se, ne može bez urednika, recenzenata, dežurnih kritičara, članova žirija i redakcija, kolumnista i ponekog sveznajućeg tumača u pozi direktora srpske književnosti. Nema sumnje da će, nakon dvogodišnje pauze, Sajam biti zatrpan svakojakim novim knjigama, jer za skribomane boljeg vakta od korone nema. Ali naće se, kako uvek biva, odličnih pesničkih knjiga, romana, eseja, pripovedaka vrednih naučnih dela... Samo se nadam da ih nećemo čitati uz petrolejku.
***
Šta je to što tako neodoljivo ljude privlači upravo knjizi, i to u vreme kad katastrofičari, sve glasnije bruje o krizi knjige i čitanja, pišući o tome debele tomove, u nadi da će biti čitani, barem koliko i knjige poezije, koja je u očiglednoj krizi. Ali u krizi je jednako, ako ne i više, i sve to u čemu poezije nema...

Dobra knjiga, kakvih će, bez sumnje, biti i na ovom sajmu jeste istinska dragocenost. Ona čitaocu pruža sve ono što ne uspeva pronaći u tzv. stvarnosti - aktivira zatomljenu duhovnu energiju, autentične doživljaje i zakržljale emocije, proširuje duhovne vidike i misaone uvide, otkriva našu bolju i lepšu stranu, rečju ona simbolički osmišljava sam život. Možda je žudnja za takvim sadržajima jedan od glavnih pokretača da se barem jednom godišnje uroni u čudesni svet knjige.

***
Naša kultura, kao i evropska uostalom, jeste prevashodno kultura knjige, ali sve su očiglednija nastojanja da se ta njena temeljna uloga podrije i oslabi, a da se kulturni i duhovni prostor zatrpa surogatima zabavljačke industrije. Merkantilna logika koja knjigu tretira kao robu, a ne kao kulturnu vrednost, te digitalni zulum koji sve svodi na puku informaciju, samo su neki od faktora koji ozbiljno ugrožavaju klasičnu knjigu i njen neprocenjivi kulturni značaj. Pa ipak, ja sam više zabrinut za sudbinu kompjutera i opstanak sve te elektronske skalamerije, a knjiga će se već nekako snaći. Što se glasnije govori o njenoj krizi pa i nestanku, to se broj naslova iz dana u dan povećava.

Pišu gotovo svi - bivši političari, prevremeno penzionisani pukovnici, rashodovani policajci, sudije, robijaši i njihovi advokati, kontroverzni biznismeni, ocvale lepotice, ambiciozne novinarke i voditeljke, sportisti, glumci, muzičari... Dok ne napišu knjigu, smatraju da ništa nisu uradili. Zbog njihovih će knjiga i na ovom Sajmu, kao da gledam, čitaoci čekati u dugim redovima, kao za besplatno sendvič-sledovanje. Ali i to je deo naše kulturne stvarnosti i njeno neveselo naličje.
***
Beogradski, pa još i međunarodni sajam knjiga odavno nije tek obična sajamska priredba već je prerastao u jednu od najvećih i najmoćnijih naših kulturnih institucija. On je, uz to, najradosniji praznik u slavu knjige, sabor onih koji se još nisu predali, koji veruju da zaslužuju bolje i više od onoga što im se prizemno i agresivno, svakoga dana nudi. To je ujedno i primer blagotvornog dejstva žive kulturne tradicije, na čijim se talasima čitaoci slivaju u sajamske hale, u potrazi za svojom knjigom, odnosno za smislom.
Iako su prateći programi i brojni i raznovrsni, očigledno je, ipak, da organizatori, poslednjih godina, ugađaju izdavačima i menadžerima, što nije ni novo ni čudno. Kad su i gde su to pisci bili važniji od trgovaca. A možda bi treblo, barem tih nekoliko sajamskih dana. U nastojanju da se priguši vašarska atmosfera kreatori su znali da sajamski prostor učine nekako službenim, ušorenim i predizajniranim. Šteta je što su ukinuti leskovački štandovi za izdavanje pljeskavica i kobasica. Ne bi nimalo škodilo ni piscima ni čitaocima ni knjigama da ih roštiljski dim povremeno okadi. A dilemu Šekspir ili kobasica ionako svako mora sam da razreši.

Bez obzira na svakojaka iskušenja, Beogradski sajam svedoči, i svečano i vašarski, kako stara dobra knjiga opstaje i traje. Ona i danas, kao i oduvek, deli sudbinu sa svojim autorima, izdavačima i čitaocima.

Spasa joj nema - propasti neće!

BONUS VIDEO: NAJBOLjE KARIKATURE U SRBIJI: Otvorena izložba, počeo Festival “Novosti”