INTERVJU Đorđe Milosavljević: Glavna drama našeg vremena je preživeti u "tuđem veku"

JEDAN od vodećih scenarista u Srbiji, Đorđe Milosavljević, je i dramski i prozni pisac, reditelj, bavi se strip scenarijem, a istovremeno je i profesor na FDU, na katedri za dramaturgiju. Po njegovim scenarijima rađeni su mnogi nagrađivani i gledani filmovi, a neki od popularnijih naslova su "Paket aranžman", "Tri palme za dve bitange i ribicu", "Nebeska udica", "Točkovi", "Apsolutnih sto", "Nataša", "Ringeraja", "Mehanizam", "Jesen stiže, dunjo moja", "Ustanička ulica"...

Foto Privatna arhiva/Promo

Proteklih godina, iz njegovog pera "ističu" veoma gledane i voljene serije, kao što su "Sva ta ravnica", "Miris kiše na Balkanu", "Jagodići", "Čizmaši", "Vere i zavere", "Koreni", "Preživeti Beograd", "Švindleri" i mnoge druge. U toku je snimanje čak tri nova, različita, a veoma intrigantna TV ostvarenja čiji scenario je potpisao Đorđe Milosavljević - druga sezona serije "Kalkanski krugovi", nastavak "Tajkuna" i "Vreme smrti", prema kapitalnom delu Dobrice Ćosića, koje, kao i prethodna dva ekranizovana njegova dela, prate iščekivanje i veliko očekivanje.

Kako vas ovi toliko različiti žanrovi, tajkunska serija, pečat našeg vremena, magična i mistična fantazmagorija, istorijska epopeja o Velikom ratu, inspirišu i da li su njihove različitosti upravo taj potrebni kreativni impuls visokog intenziteta?

- Možda je upravo stvar u različitosti ovih projekata. Te su priče zaista žanrovski-stilski drastično različite i zato je meni kao scenaristi bilo prijatno da idem od jedne do druge, potpuno menjajući pripovedno okruženje, što za scenaristu može da bude i osvežavajuće i ohrabrujuće i izazovno i nagrađujuće. Ipak, sve priče koje ste pomenuli imaju u sebi nešto dramski slično, možda bi bilo najtačnije reći da se radi o pričama o ljudima koji pokušavaju da se snađu u jednom vremenu i okruženju, koje doživljaju kao strano, pogrešno i neprijateljsko. To je verovatno i glavna drama našeg vremena, ili je bar ja vidim tako - preživeti u pogrešnom vremenu... "tuđem veku", kako je to rekao Dobrica Ćosić.

Pre godinu dana, u intervjuu za "TV novosti", reditelj Milan Karadžić otkrio je da je pročitao prvu od 10 epizoda druge sezone serije "Kalkanski krugovi" i da je oduševljen jer, kako je rekao, ima toliko uzbuđenja, napetosti, misterije, bajkovitosti i elemenata horora. Koje sve "sastojke" i "začine" ste ovaj put upotrebili?

- Namera mi je bila da u svakom mogućem smislu, stilskom, žanrovskom, dramskom, pa i produkcijskom, donekle "dignem lestvicu" i ponudim publici nešto više od onoga što je dobila u prvoj sezoni. Serija ili napreduje ili nazaduje, ne može da stoji na istoj poziciji kao tokom one prethodne sezone. Što se tiče posebo novih "Kalkanskih krugova", želeo sam da prikažem promenu koja nastupa godinu dana posle događaja opisanih u prvoj sezoni. Odnosi su se promenili, neki likovi su se privremeno odselili, neki novi se, pak, doselili. Što se tiče sama priče, ona svakako ima više misterije i elemenata horora. Ali i porodična drama "Kalkanskih krugova" se takođe razvila i nešto što je možda izgledao kao samo privremeni nesporazum između roditelja i mlađe generacije, sada postaje ozbiljna drama u kojoj se preispituje njihov odnos i neki ključni životni izbori. Tako ćemo u nastavku videti koliko se dramatično promenio život Velibora Matića (Žarko Laušević), ali i Bora Dolovca (Milutin Mima Karadžić), na primer. Svi oni su prešli "tačku bez povratka" i ne mogu da vrate svoje živote u pređašnju učmalost.

Redite nam je najavio da će biti vrlo interesantnih i iznenađujućih momenata, čak i za glumce, i da mu se veoma dopada što ste neke stvari drastično okrenuli. Otkrijte nam, bar malo, u kom pravcu će se razvijati priča o baba Gubi, Zabranu i isprepletanoj mističnoj prošlosti dve porodice u selu Dol?

- Naravno, ne želim da otkrivam priču, to je nešto što treba videti, a ne o tome unapred pročitati. Ono što mogu da kažem jeste da se drastično promenio centralni odnos, između ćerke Mione (Ivana Zečević) i oca Dejana (Vojin Ćetković). Ako smo u prvoj sezoni gledali kako Dejan pokušava da reši Mionine probleme, u sledećoj priči Miona pokušava da pomogne Dejanu, koji je razvio strastvenu, opsesivnu vezanost za magični prostor Zabrana, kao i za bunar i kulu, koje mu je otac ostavio u nasleđe. "Kalkanski krugovi" su za mene, u svojoj suštini, priča o značaju lične žrtve za opstanak zajednice... I priča se, verujem, kroz sezone dosledno razvija u tom pravcu. Cela serija, u stvari, prati dramski put Mione, koja postaje svesna da ne može da živi izolovano od svojih bližnjih, i da je za njih nekad potrebno priložiti veliku, pa i najtežu žrtvu.

Snima se i druga sezona serije "Tajkun", čiji scenario ste napisali uz pomoć saradnika. Šta vam je bio najveći izazov pri pisanju, a šta najveći umetnički zadatak?

- Rekao bih da se radi o istom problemu. U prvoj priči "Tajkuna" centralna tema bila je u vezi sa moćnim ocem i njegovim naslednikom, koji iz nekih svojih razloga ne uspeva da se uklopi u okruženje u kojem njegov otac posluje. To je, naravno, arhetipska tema, jako dobro poznata i iz filma i iz književnosti. Istom temom bavio se, na primer, Jakob Ignjatović u klasičnom romanu srpske književnosti "Večiti mladoženja". U svetskoj produkciji ima tih tema. "Tajkun" je ušao na taj teren i meni je cilj da ovakvu temu obradim na ubedljiv, verodostojan način, koji će odgovarati našem vremenu i prostoru.

U nastavku se pojavljuju još dva tajkuna i kći Vladana Simonovića, a priča se i dalje bavi domaćom biznis elitom. Koju to Srbiju sad oslikava "Tajkun"?

- Svi mi danas živimo svakodnevno trovani ideološko-propagandnom borbom za proizvodnju novog, resetovanog i bespolnog čovečanstva, koje ratuje sa biologijom i odriče se porodice. Neki od nas su odavno i otrovani tom borbom. Vladanov odnos sa ćerkom, mada on na početku priče i ne zna, niti to primećuje, obeležen je ovim otrovom. Njegova kći nikad se nije smatrala detetom, i tu je dramsko jezgro njenog sukoba i sa ocem i sa celim svetom. Ona smatra da je potpuno sposobna koliko i njen otac, za razliku od svog brata, ona je i mnogo spremnija i mnogo odlučnija da tu svoju sposobnost i dokaže.

Već ste adaptirali roman Dobrice Ćosića "Koreni", a ovom piscu ste se vratili kako bi u TV seriju pretočili "Vreme smrti". U oba dela se kroz sagu o Katićima prelamaju ključne istorijske okolnosti prošlih vekova. Na koje segmente priče ste obratili pažnju?

- U širokom proznom tkanju "Korena" i "Vremena smrti" trebalo je naći ili, možda tačnije, izabrati dramsko težište. U mojoj adaptaciji "Korena" to je, na primer, bio dramski odnos Đorđe-Simka-Nikola. U mojoj adaptaciji "Vremena smrti" je druga polovina ovog velikog romana, dok je prvu adaptirala moja nekadašnja studentkinja, a sada draga koleginica, Sanja Savić Milosavljević. Izabrao sam za dramski fokus odnos poručnika Radića i Olge Katić. Ta veza je u romanu ostala nekako uskraćena, sputana, zaustavljena pre nego što je dosegla svoj vrhunac, i razumem da je Ćosić kao romanopisac donekle želeo da zaštiti i poštedi lik Olge. Ja sam ovoj vezi u adaptaciji dao više prostora i slobode, pre kraja koji je neizbežno tragičan i duboko potresan.

Rat, vojska, epopeja i istorija, samo su kulise za životne priče koje su tihe, koje dolaze duboko iz čoveka i koje je lako prečuti, ako je okolo galama. Kojim likovima ste dali priliku da se čuje i njihov "glas"?

- Ćosićevo delo otvara prostor i za mnoge likove sa istorijske "periferije", one čija imena istorija nije zapamtila, ali su je u stvari oni i pravili. Ima tu i medicinskih sestara iz Valjevske bolnice, i ađutanata i šofera, ali i udovica vojnika, koje su tražile način da raskinu sa starim i započnu novi život. U tom smislu, "Vreme smrti" je pokušaj da se ispriča epopeja i o likovima čiji su se glasovi u istoriji čuli, ali i onih koji su bili "topovsko meso" istorijske drame...

Kako ste oslikali likove, poput Živojina Mišića, Nikole Pašića, Vojvode Putnika, Nadežde Petrović, regenta Aleksandra i drugih, koji su stvarne istorijske ličnosti? Neke od njih smo već videli na velikom platnu ili malim ekranima, ali su ih tumačili drugi glumci. Da li vas je to opterećivalo?

- Svi su ti likovi u Ćosićevom romanu prikazani snažno, ubedljivo, životno... Zadatak je, dakle, bio da se u adaptaciji nijedan od tih kvaliteta ne izgubi, uprkos tome što njihova priča u televizijskoj adaptaciji mora da bude kondenzovana. Mislim da smo i koleginica Sanja Savić Milosavljević i ja u tome uspeli. Ako se ne varam, lik Živojina Mišića trebalo bi da tumači Žarko Laušević i iskreno sam ubeđen da će to biti antalogijski portret. Lik Živojina Mišića zaslužuje seriju samo za sebe, ali verujem da će Žarko uspeti da u onom dramskom prostoru, koji Mišić ima u "Vremenu smrti", dočara svu veličinu tog jedinstvenog čoveka.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije