U BEOGRADU IZGRADIO SEBE: U Galeriji SANU do sada najveća izložba radove Miodraga Dada Đurića (1933- 2010)

U BEOGRADU je Miodrag Dado Đurić (1933-2010) pronašao svoj stil, kazala je njegova ćerka Amarant Zidon, predstavljjući u Galeriji SANU retrospektivu od 50 dela, kojima se slikarski velikan vraća u grad iz koga je krenuo u svet.

Foto privatna arhiva

Ona je autor postavke nazvane "Dado: Istorija prirode 1953- 2000", koju zajednički priređuju Galerija SANU, Fondacija "Plavo" i Fondacija "Za srpski narod i državu", a biće svečano otvorena danas u 18 časova. Istovremeno, Amarant Zidon je autor teksta u katalogu i monografiji o ovom likovnom stvaraocu, koji je ostavio neizbrisiv trag na svetskoj, evropskoj i jugoslovenskoj sceni.

Foto privatna arhiva

- Kao što sam napisala u katalogu, za mog oca je sve krenulo odavde, iz Beograda, pedesetih godina prošlog veka - objasnila je Amarant Zidon, odgovarajući na pitanje "Novosti" o motivu da napravi jednu ovakvu izložbu u srpskoj prestonici. - Došao je iz Crne Gore na Akademiju likovnih umetnosti, gde je studirao kod Marka Čelebonovića, koji je bio veoma interesantna profesorska figura. Čelebonović je ohrabrivao studente da razvijaju vlastitu individualnost, svoj stil. To je bilo veoma originalno za nekog ko je bio predavač. Nije želeo da ga studenti imitiraju. Za Dada je on bio zaštitnička figura. Ali, ne samo to. Dadovo pojavljivanje u ovom, za njega tada novom okruženju, obogatilo je i njegov umetnički vokabular. Taj uticaj je bio veoma dubok. Tačno se može videti da je dobijao inspiraciju u tom okruženju, čak i od reklama, koje je kopirao na slikama i crtežima. Njegova fascinacija urbanim jezikom vodi korene iz tog beogradskog iskustva, a nastaviće se sve do devedesetih godina 20. veka, kada su ga impresionirali grafiti.

Foto privatna arhiva

Kada je došao u Francusku, kako ističe njegova ćerka, Ćurić je već bio gotov umetnik, a ne početnik:

- Imao je formiran svoj svet, svoju jedinstvenost. To nije moja interpretacija, to je i on govorio. Posle kratkog boravka u zatvoru, u maju 1955. tokom posete Hruščova, naslikao je dva izuzetno značajna dela - "Biciklistu", sada u kolekciji Centra Popmpidu, i "Bogorodicu", koja je u SAD.

A na pitanje "Novosti", koliko je bilo teško naći odgovarajuća dela za do sada najveću Dadovu izložbu u Beogradu, njena autorka odgovara:

- Nimalo. Srpske kolekcije imaju impresivna Dadova dela, čak su i francuske institucije shvatile da ovde postoje pravi dragulji - zapaža njegova ćerka, dodajući da će večerašnjem svečanom otvaranju prisustvovati i predsednik Centra Pompidu, Loren Le Bon. - Takvo delo je, recimo, "Pokojni obućar", koje se našlo na prvoj, nepotpunoj Dadovoj retrospektivi u Francuskoj, iz sedamdesetih godina. Zadivljena sam kvalitetom srpskih zbirki. Veoma sam ponosna i što će se na postavci naći i tri do sada javnosti nepoznata rada iz Muzeja savremene umetnosti, koja datiraju iz pedesetih. Ona su veoma značajna u okviru njegovog stvaralačkog rada. Na njima mogu da se vide te poluljudske, poluživotinjske figure, motivi kavezi... To su radovi "Porodica majmuna", za koji uopšte nisam znala, "Bikini" i "Vrteška". Primetan je uticaj nemačkih impresionista, De Kirika, Pisasa. Možete da osetite kako je Dado već razvio svoj pečat.

Prisetila se juče Amarant Zidon, koja već 23 godine radi kao urednica u izdavačkom sektoru Centra Popmidu, i toga kako je sa ocem obilazila muzeje, ali i savremene galerije:

- Otac je imao izuzetno oštro oko. I to je uticalo na moje formiranje, iako se ne bavim umetnošću, već više pišem, čitam, ispravljam tekstove. Posebno utisak mi je, kada mi je bilo osam- devet godina, ostavila jedna belgijska galerija u šestom arondismanu, u kojoj sam i otrkila Rene Magrita, Džejmsa Ensora...

Foto privatna arhiva

Slikara Aleksandra Rafailovića, koji je lično poznavao velikog umetnika, interesovalo je kako sada izgleda Dadov atelje u Eruvalu, oseća li se tamo još njegovo prisustvo, i kako taj atelje živi sada kada njega više nema?

- Trenutno je to malo komplikovano odgovoriti, jer nas je ostalo samo četvoro. Izgubila sam pre bezmalo dve godine starijeg brata Dominga, koji je bio daroviti fotograf. To je privatno vlasništvo, a trebalo bi da se pretvori u muzej, mesto koje bi ljudi mogli da posećuju. Moje zapažanje je da atelje više nije isti kada u njemu nema umetnika. To je posebno tačno, kada je moj otac u pitanju, jer je on imao veliki talenat da svoje okruženje transformiše svojom umetnošću. A i život je za njega bio umetnost. I moja majka je bila umetnost, ali njen atelje je bio samo njen, nije čitavu kuću pretvorila u studio kao otac. Nadam se da ćemo jednog dana uspeti da nešto napravimo od tog ateljea.

Upravnik Galerije SANU, akademik Dušan Otašević, izrazio je dvostruko zadovoljstvo organizovanjem ove izložbe - privatno i profesionalno:

- Kada sam stigao na Akademiju likovnih umetnosti, Dado je već krenuo nekim svojim putem, ali je iza njega ostala fama o posebnosti. Mnogo decenija kasnije smo se i upoznali na Cetinju, gde je sada njegova rodna kuća, sa ateljeom, pretvorena u mali muzej. Nije bilo jednostavno napraviti i izložbu jednog takvog svetskog umetnika, u čemu su zaista pomogli privatni kolekcionari.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije