Kultura

POSLEDNJE UPORIŠTE ŽIVOTA: Manifestacija "Vidovdanski recital" u Srpskoj književnoj zadruzi posvećen Slobodanu Rakitiću

B. Đ.

17. 06. 2022. u 14:44

TRADICIONALNI junski "Vidovdanski recital", kojim Srpska književna zadruga neguje uspomenu na pesnika Slobodana Rakitića (1940-2013), održan je juče u prostorijama ove ustanove.

ПОСЛЕДЊЕ УПОРИШТЕ ЖИВОТА: Манифестација Видовдански рецитал у Српској књижевној задрузи посвећен Слободану Ракитићу

Rakitić je bio gotovo pola veka autor i časnik, a početkom 21. veka predsednik SKZ koja ove godine obeležava 130. godišnjicu osnivanja i rada. Bio je i urednik književnih programa u Kolarčevoj zadužbini, predsednik Udruženja književnika Srbije, narodni poslanik...

- Smatrajući ga u prvom redu pesnikom i svojim predsednikom, SKZ u svojoj sali održava "Vidovdanski recital" koji se sastoji iz molitve, besede o pesniku i recitala njegovih pesama i pesama pesnika - njegovih savremenika - autora SKZ. Ove godine to su Vasko Popa i Dušan Radović, čije stogodišnjice obeležava i SKZ. Sve to događa se u predvečerje Vidovdana, jer je Rakitić, rodom iz Raške, bio pesnički vezan za Sopoćane i kosovsko - metohijske manastire i ukupnu kosovsku tradiciju - rekao je glavni urednik SKZ Dragan Lakićević.

Na ovogodišnjoj manifestaciji govorio je pesnik Branislav Matić, urednik Nacionalne revije "Srbija" a recital velikih pesnika izveli su mladi glumci: Jovana Stević, Nikola Ugrinović, Anamarija Serda i Jana Salamadić, takođe prijatelji i saradnici SKZ.

- Među velikim srpskim pesnicima novovekovnim, Slobodan Rakitić je jedan od onih, ne tako brojnih, koji dobro poznaju "primordijalnu tradiciju". Zna da se čovek, u istoriji i vremenu, udaljio od prvonačela, izgubio svoj duhovni vid, lik i rang. Rakitić je sagledao razmere privremenosti, fatum prolaznosti, stranstvovanje čoveka u svetu koji nam, i dalje, nije dom. Vidi da je život obred buđenja i pročišćenja, traženje puta povratka u celovitost, u poredak stariji od greha i pada - rekao je Matić.

Za Rakitića, po Matićevim rečima, jedno od poslednjih uporišta za takav život, krug koji odoleva silama rasipanja, potonuća i tame, jeste sama Reč.

- Pomoću Slova, kao "dara i uzdarja", pesnik vraća potonule slike i zamućene identitete, oživljava "imaginaciju koja je samo oblik sećanja" (Kestler), stvara jezički prostor u kojem je moguće da se živi u napisanom svetu. Poezija tako postaje jedan od puteva povratka, povlašćeni i osveštani krug u kojem se saslužuje Tvorcu. Pisanje sveta je obnoviteljski tvorački princip. U njemu se daje i dobija sve. Pesma je i prijatelj, i brat na krstu, i molitva, dan i noć, izvor, plod sa najviše grane. Što u pesmi pomeneš, spasićeš. Sačuvati. Znamo da nije lako i da sve ovo nije za malodušne. Ali nije ni uzalud.

SPAS U NOĆI SVETA

DANAS, devet godina posle Čičinog odlaska, mi vidimo da njegova slova nisu bila vodena (kao u pesmi i zbirci "Vodena slova") i nisu isparila. "Svetlosti rukopisa" i dalje spasonosno opovrgavaju ovu duboku noć sveta. Kad god nam ustreba, Čiču ćemo naći kod kuće. U pesmi, domu njegovom - rekao je Matić.