GLUMA LEČI OD NAGOMILANIH EMOCIJA: Milan Kolak o ulogama u seriji "Blok 27", filmu "Toma" i gradovima koji su se upisali u njegov život

JELENA BANjANIN

06. 03. 2022. u 10:26

MILAN Kolak je lakim korakom od rodnog Kragujevca, preko Akademije umetnosti u Novom Sadu, stigao do Zrenjanina i Beograda.

ГЛУМА ЛЕЧИ ОД НАГОМИЛАНИХ ЕМОЦИЈА: Милан Колак о улогама у серији Блок 27, филму Тома и градовима који су се уписали у његов живот

Foto Beni Gaši

Diplomirao je kao najbolji u klasi kod profesora Nikite Milivojevića, stekao i master titulu, a potom dobio ulogu u zrenjaninskom pozorištu "Toša Jovanović", gde i sada aktivno igra. U prestonicu se preselio kada je stigla ponuda da stane pred kamere.

Pažnju šire publike privukao je u "Kralju Petru Prvom", "Korenima", "Južnom vetru", "Urgentnom centru" i "Drim timu". U filmu "Toma", o legendarnom pevaču narodne muzike, uverljivo je dočarao lik Novice Zdravkovića (1947-2021). Na kanalu Superstar TV, ovog vikenda se završava tinejdž horor misterija "Blok 27", u kojoj tumači Andreja Gašpara, arhitektu bloka koji nikad nije izgrađen. Kako kaže u razgovoru za "TV novosti", ne zna čime bi se bavio da se nije posvetio glumi, ne seća se da mu je ikada bilo toliko teško da je pomislio da od glume odustane, a radost i uzbuđenje igre najjači su kada je spreman.

Smatra sebe običnim mladim čovekom koji je u umetnosti našao terapiju i mogućnost da se izrazi, kao i nadu da nekome može podariti nešto dobro. Od čega ga to gluma leči?

- Od sebe samog. Od potisnutih misli i nagomilanih emocija. A ovaj posao mi pruža mogućnost da ih pripišem nekom drugom, a da niko ne zna da li su moje ili tuđe. Ta mogućnost vas lišava pritiska - priča nam Milan Kolak.

Iz filma "Toma", Milan Marić, Foto A. Kujučev

Kako ste reagovali kada ste prvi put pročitali scenario za seriju "Blok 27"? Jeste li imali predrasude prema žanru koji je opisan kao tinejdž-horor-misterija?

- Kada čitam scenario ili roman, nikada mi u prvom planu nije kategorizacija žanra, već isključivo misli likova. Pitanje je šta je uopšte žanr i da li on može precizno da se formuliše. Evo, i vi ste opisali ovaj žanr u tri reči. To nam govori da nijedan žanr ne dolazi sam. Iz tog razloga žanr mi znači tek toliko da možda doda po koje sredstvo kojim se služim, ali u osnovi glumačkog zadatka jeste misao karaktera, a ne žanr.

Kako biste opisali vašeg junaka Andreja, kakav je njegov karakter, koje dobre i loše osobine ima?

- Andrej je ambiciozn,i egoistični arhitekta koji neumorno brani svoju reputaciju i tip koji će na sve načine pokušati da ostvari svoje ciljeve. Neupitno izvršava sve naredbe partije iako sumnja u njihovu ispravnost. Strah od neuspeha pobeđuje njegove moralne dileme.

Šta je bio Andrejev najveći izazov tokom gradnje bloka 27 - neukrotiva priroda, uverenje radnika da je potrebna ljudska žrtva ili nešto treće?

- Njegov najveći izazov je da u sebi odgovori na Raskoljnikovljevo pitanje da li ima snage da pređe crvenu liniju i da to opravda sebi. S tim što se nalazi u potpuno drugačijoj situaciji od glavnog junaka "Zločina i kazne". On će biti kažnjen i ako je pređe i ako je ne pređe. U prvom slučaju od savesti, u drugom od komiteta. Na odluku će uticati njegova nepresušna želja za uspehom.

Serija "Blok 27", Foto D. Dopsaj

Film koji je prošle godine najnestrpljivije čekan, postao je najgledaniji u protekle dve decenije. Šta je "Tomu" napravilo fenomenom?

- Čini mi se da su prilike ovog doba, bolje reći neprilike, itekako uticale na to da svoju dušu olako stavimo iza kapitala i kratkotrajnih zadovoljstava na listi važnosti. Ljudi su željni da ih neko ponovo ubedi da je duša primarna, iako su sebe ubedili da možda i nije. Ovaj film je to ponudio. Često možete čuti kako su ljudi izlazili uplakani nakon ovog filma. Imam utisak da smo plakali nad svojom sudbinom, zato što smo se udaljili od svoje duše, od samih sebe. Više i ne znamo šta to znači biti slobodan. Nas je ovaj film naterao da se zapitamo na čemu treba graditi sopstveni život. A život prolazi toliko brzo da ne stižemo da na to ni pomislimo.

Da biste mogli ući u kožu i pod kožu Novice Zdravkovića, sreli ste se sa njim i razgovarali. Koje reči su vam ostale u najživljem sećanju? Po čemu ćete pamtiti Novicu?

- Od njegovih reči upečatljiviji mi je bio njegov pogled, koji kao da je vapio za nekim rasterećenjem, za mirom. Kao da se u njegovom životu nakupilo toliko nedaća da bi retko ko mogao da ih podnese. Ali sam takođe video i njegovu neverovatnu želju da se ispriča priča o njegovom bratu. Bilo mu je to itekako važno. Činilo mi se kao da je njegov doprinos filmu njegova dužnost. I pre početka snimanja mi je potpuno ubeđeno rekao:

"Ovo je važan film".

"Urgentni centar", Foto Promo

I Tomi i Novici ostvario se "jugoslovenski san" - siromašni, talentovani momci iz provincije dobili su šansu i uspeli su da se vinu u zvezde. Šta je u toj priči na vas ostavilo snažan utisak?

- Film "Toma" je za mene, između ostalog, film o rastancima. Junaci se rastaju sa roditeljima, porodicom, gradovima, poslovima, prijateljima, partnerima, ljubavima, na kraju i sa životom. Ali ono od čega se nikada ne rastanu jeste želja za životom. Zato smo se tu svi pronašli. Jer smo na ovim prostorima svi gladni života. Film govori i o prolaznosti vremena, a postavlja pitanje šta je permanentno. Emotivno smo doživeli film jer smo shvatili da smo na to što je najvažnije prestali da obraćamo pažnju.

U fokusu filma, a naročito serije, nalaze se urbane legende o Tomi Zdravkoviću i drugim poznatim ličnostima iz 70-ih i 80-ih godina 20. veka. Kako vi, rođeni 1993, gledate na taj period?

- Pošto sam izabrao da se bavim umetnošću, nekako i na svet gledam kroz tu prizmu. A upravo to vreme, koje nisam doživeo, deluje mi kao vreme u kome je hranjena umetnost, u kome je bila od posebnog značaja. Vreme u kome je sadržaj bio bitniji od ambalaže, a kultura bila jedan od važnih stubova društva. Ali rođen sam u drugim okolnostima, u kojima mi preostaje da se nadam da će primitivizam, neukus i glupost biti kratkotrajni.

Koliko je vašem muzičkom ukusu bliska muzika na koju se "Toma" oslanja? Koja vam je najdraža pesma ili stih Tome Zdravkovića?

- Slušao sam Tominu muziku još u periodu pre fakulteta. Mogao sam u njoj da nađem nešto što mi je bilo uzbudljivo, istinito i emotivno. A posebno su mi dragi stihovi "pesme moje, pesme moje, ni za šta me ne krivite"...

Kada ste mlađi, da li se podrazumeva da ćete prihvatiti svaku glumačku ponudu? Da li onda postoji strah da nešto odbijete jer možete imati posledice?

- To je sve individualno. Siguran sam u to da treba praviti izbore na osnovu svojih uverenja. Draže su mi posledice nakon odbijanja određenih stvari, nego nakon prihvatanja bilo čega.

Koji glumački izazov pamtite i zbog čega?

- Najveće izazove sam imao radeći Dostojevskog. Tada sam uspeo da se potpuno otvorim. I da na trenutke budem glumac, stvarno.

U vašoj biografiji izdvajaju se četiri grada koje ste ovako opisali: Kragujevac - spokoj, Novi Sad - sloboda, Zrenjanin - igra, Beograd - akcija. Zašto baš tim rečima?

- Te reči su mi došle prirodno. U Kragujevcu sam rođen i proveo detinjstvo, a to me asocira na spokoj. Kasnije sam otišao u Novi Sad na studije i prvi put osetio slobodu samostalnog života. U Zrenjaninu sam se zaposlio u pozorištu nakon studija i bio željan igre. I nakon toga došao u Beograd, veći grad, koji iziskuje malo više akcije.

Gde sebe vidite u životu i karijeri za 20 godina?

- Sve što želim da postignem za 20 godina jeste da ostanem normalan. Naravno, pod pretpostavkom da sam to i danas.
 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

HRVATI ŠOKIRALI RUSIJU: Uradili ono što čak ni Amerikanci nisu bili spremni da učine