ZAŠTITA SRPSKOG JEZIKA I ĆIRILICE: Ugaoni kamen identiteta

ZAŠTO je nacionalno pismo tako važno? Zašto je ono u svim kulturama sveta predmet institucionalne zaštite i identitetskog poistovećivanja?

Duško Babić, upravnik Srpske književne zadruge, Foto I. Marinković

Zašto je normalno da svaki narod svoje pismo čuva i voli? Kako, u tom pogledu, stoji stvar sa srpskim nacionalnim pismom, ćirilicom? U ovom tekstu pokušaćemo da označimo jednu od mogućih trajektorija u traženju odgovora na ova pitanja.

Metafizika pisma: Samo po sebi, pismo je slojevit i višesmislen fenomen: ono nije samo grafija - sistem znakova za beleženje ljudskog govora i mišljenja, na šta se obično svodi u "školskom" i svakodnevnom poimanju. Drugim rečima, proučavanje pisma ne može se svesti samo na učenje pravopisnih normi i na njihovu praktičnu primenu u pisanju.

Sveobuhvatno, dubinsko razumevanje smisla i značaja nacionalnog pisma zahteva ukrštanje više aspekata - pravopisnog, komunikološkog, psihološkog, estetskog. Svi zajedno prelivaju se u kulturološko-identitetsku dimenziju pisma, gde azbuka postaje snažan faktor socijalne kohezije, gde se izgrađuje i čuva svest o zajedništvu. Nacionalno pismo tako postaje "duhovni prostor" u kojem nastaje i opstaje kultura jednog naroda, a time i svest o posebnosti jednog naroda - njegove istorije, sećanja, vere, jezika, sudbine.

Ali, ni ovakva slojevita i višeznačna predstava o pismu kao da ne dopire do njegovog najdubljeg smisla, jer i tada ostaje nešto što izmiče svakom analitičkom konstruktu, nešto primordijalno, tajanstveno, što je u samim temeljima čoveka kao bića. Svi navedeni aspekti imaju svoje ishodište u antropološkoj i ontološkoj dimenziji pisma, u kojoj se čuva svest da je pojavom pisma čovek dobio moćno sredstvo da se odupire zaboravu, prolaznosti, smrti. U tom, najdubljem sloju, pismo kao "alatka kulture" prerasta u "ugaoni kamen identiteta"; tu se racionalno-pojmovno utapa u metafizičko - zapisana ljudska reč dodiruje Slovo/Logos.

U sferi kulture i duhovnosti, pojava pisma se može uporediti sa otkrivanjem vatre ili točka u tehnološkom toku civilizacije. Vatra i točak su iz temelja promenili način ishrane, brzinu kretanja, mogućnosti oblikovanja i prilagođavanja prirode za čovekove biološke i praktične potrebe. Slične promene u duhovnoj sferi donelo je pismo: čoveku je time darovana moć da trajno čuva i prenosi misli, iskustva, znanja, da ih ne prepušta nesigurnom i ograničenom ljudskom sećanju. Pismo je donelo "antropološki skok", prelazak iz pretcivilizacije u civilizaciju, početak drugačijeg, višeg postojanja, u kojem se trajno čuvaju "vatre doglasnice" misli i duha. Zapisati znači sačuvati u vremenu, ostaviti za potomke, istoriju, večnost. Pismo, kao takvo, doživljava se kao nešto uzvišeno, jer čuva od zaborava i smrti ono što je najuzvišenije u čoveku - misao, umnu silu, božansku luču.

U srpskoj i slovenskoj tradiciji pismo ima dodatnu duhovnu vrednost i snažnije izraženu sakralnu dimenziju jer je sa sobom donelo i hrišćansku veru. Slovensku (i srpsku) pismenost zasnovali su sveti ljudi, nastavljači apostolske misli. Opismenjavanje je kod Slovena oduvek poistovećivano sa ohristovljenjem, a pisanje i prepisivanje knjiga sa molitvom i službom. U tom duhu o prvoj slovenskoj azbuci govori nepoznati monah, Crnorizac Hrabar, u drugoj polovini devetog veka: azbuka je božja milost, ruka spasenja, trijumf razuma nad "čaranjem i gatanjem". Kod Srba, jače nego kod drugih Slovena, sačuvana je svest o "božanskim korenima" pisma, jer je grafički znak - "pismeno", "bukva" (na latinskom "littera") - dobio ime po Slovu - Reči, Logosu, Bogu. Tako je nastala reč "slovesnost", kojom je u prošlosti kod nas imenovana književnost u najširem smislu. Ta reč se vremenom izgubila, ali je njeno prisustvo sačuvano u antonimu "beslovesno(st)", gde je sabran čitav spektar značenja: nerazuman, slabouman, bez svesti, sumanut, bezbožan, neočovečen...

Borba za ćirilicu: Svi koji ćirilicu vole i bore se za njeno očuvanje ovih dana su obradovani vešću da je, napokon, donet Zakon o zaštiti jezika i pisma, istovremeno u Skupštini Republike Srbije i Republike Srpske. Ali, učinak jednog zakona može se videti samo kroz njegovu primenu. Vreme će pokazati hoće li ovaj zakon popraviti status našeg nacionalnog pisma. Jedno od glavnih iskušenja pred kojim će se naći jeste u tome da se odupre štetnim, skoro rušilačkim odredbama Zakona o rodnoj ravnopravnosti koje, pod pretnjom oštrih sankcija, na silu preuređuju gramatički sistem srpskog jezika, udaraju na elementarno dostojanstvo ličnosti i potkopavaju temelje nacionalne kulture, sećanja, morala, vere. Uopšte, Zakon koji smo željno čekali je donet, ali borba za očuvanje ćirilice nije završena.

Treba pogledati istini u oči: odumiranje ćirilice u našoj kulturi i svakodnevnom životu nije stvar samo nebrige i nemara. U dobrom delu naše kulturne javnosti (pisci, izdavači, univerzitetski profesori, građanski aktivisti, analitičari raznih fela, borci i borkinje za ljudska prava, političari...) ćirilica se doživljava kao nešto retrogradno, mitomansko, autistično, nešto što nas drži u nacionalističkom samoljublju, zatvarajući nam puteve napretka i normalnog života. Teško je i reći, a kamoli prihvatiti kao činjenicu: u našem kulturnom prostoru oseća se prezir prema ćirilici, koju "slobodni" prozapadni intelektualci doživljavaju kao balast i smetnju, a ne kao kulturnu vrednost prvog reda. Ovde je reč o "mekom kolonijalizmu" i kompleksu inferiornosti kolonizovanog (Alber Memi), o indukovanom samoporicanju i samopreziru. Ali, to je već malo šira priča.

Pismo je u biću naroda: Nacionalno pismo nije nešto spolja pridodato, "mehanički zalepljeno" za jedan narod i njegovu kulturu. Ono je deo "bića naroda" - njegova svakodnevica, ali i njegovo vekovanje, prošlost i budućnost. Kuća u kojoj stanuje sećanje, znanje, kultura; hram koji sabira i drži na oku

Ilustracija Aleksandar Đorđević

pu. Pismo nije samo pravopis i pismenost, ono je ospoljeni znak čovekove težnje i moći da "s besmrtnošću zbori".

Zato moramo znati da briga o ćirilici nije folklor i nacionalistički kapric (kao što mnogi misle), nego prirodan refleks samoodržanja naroda. Odricanjem od ćirilice mi prećutno priznajemo da smo nevažni i nepotrebni ovakvi kakvi jesmo, na ovom parčetu planete Zemlje, sa svim što baštinimo i čuvamo u svom kolektivnom sećanju, da pristajemo na tiho nestajanje sa kulturne mape sveta.

Ne odbacujmo svoja slova! Jer u slovima se projavljuje Slovo. Ako ostanemo bez svojih slova, postaćemo beslovesni.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije