INTERVJU Veroljub Vukašinović pesnik, dobitnik nagrade "Drainac" za “Novosti”: Globalizuju se i svet i svest ljudi

Dragan Bogutović

12. 09. 2021. u 16:00

ZA mene je najvažniji kontakt sa prirodom i život u prirodi. Moje biće pripada civilizaciji i kulturi sela, koje izumire.

ИНТЕРВЈУ Верољуб Вукашиновић песник, добитник награде Драинац за “Новости”: Глобализују се и свет и свест људи

Foto D. Bogutović

To je jedna od bolnih i opsesivnih tema o kojima pevam. Ovo, za "Novosti", kaže Veroljub Vukašinović (1959), kome je nedavno dodeljena ugledna nagrada "Drainac" za pesničku knjigu "Tilić", u izdanju "Pravoslavne reči".

Tihom i skromnom pesniku, koji živi u Trsteniku, gde je upravnik biblioteke "Jefimija" i urednik zbornika "Savremena srpska proza", ovo je jedno od nekoliko priznanja među kojima su "Milan Rakić", "Jefimijin vez", "Srboljub Mitić", "Kočićevo pero", "Branko Ćopić", "Zlatni Orfej".

* I tematski i načinom pevanja u ovoj zbirci prizivate romantičarsku tradiciju koja je u oštroj suprotnosti sa vremenom u kojem živimo...

- Za "autentičnog liričara", kako sam označen od strane uglednog književnog kritičara Radivoja Mikića, mnogo toga u ovom vremenu je u suprotnosti sa jednim pesničkim osećanjem sveta koje priziva ne samo romantičarsku, već i našu srednjovekovnu i narodnu tradiciju u književnosti. Moram priznati da je mnogo toga i u suprotnosti sa zdravim razumom, ali "svako vreme nosi svoje breme" i upravo je taj ukrštaj arhaičnog i tradicionalnog sa novim i savremenim načinom života, koji sve više vodi ka gubljenju ličnog i nacionalnog identiteta, ono što je izazov i tema poezije za mene. Moja najnovija zbirka pesama zove se "Tilić", a to je jedna zaboravljena srpska reč iz kosačke terminologije, koje više nema ni u govoru, a ni u rečniku. Mnogo je takvih reči koje nestaju, kao i predmeti ili pojave koje su njima označavane, a u jezik sve brže ulaze neke druge, strane reči, sa informatičkim sadržajima. Svet se globalizuje, a i svest ljudi, živi se sve brže, a sa druge strane, u svakome od nas, ma u kojem životnom dobu bili, živi po jedno dete koje bi želelo da se igra i da se preda zovu prirode.

Foto D. Bogutović

Veroljub Vukašinović

* Pesnik ste prirode, pčela posebno. Šta za vas znači ta vredna živuljka?

- Sama priroda i sve ono što nije stvorio čovek već Tvorac univerzuma je čudo i poezija, a posebno čudo kojem se neprestano divim su pčele koje su savršeni odraz jednog višeg uma zasnovanog na nepogrešivom instinktu održanja u korist zajednice. Duh košnice je ono što bismo mogli da pozajmimo od pčela, to sam već jednom rekao, a potvrdio bih i saznanjem da su pčele, po nekom višem promislu, i odraz jedne duboke religioznosti. U izvanrednom zborniku "Pčelojavljenje", o pčeli u cvetniku naše i svetske poezije, veliki ljubitelj pčela profesor Miodrag Radović navodi primer da su monasi na Svetoj Gori stavljali ikonu sa likom Gospoda Isusa Hrista u košnicu i da su pčele oblepile voskom čitavu površinu ikone osim lika Gospodnjeg. Pored izvrsnih pčelinjih proizvoda, pčele su obogatile i poeziju, od Vergilija i Pindara do naših savremenih pesnika. Moramo najozbiljnije shvatiti upozorenje francuskog Udruženja pčelara: "Kad bi pčela nestala sa lica zemlje, čovečanstvu bi preostalo još samo četiri godine života." Moj otac Bogomir bio je pčelar, čak je i ispevao i jednu pesmicu o pčeli, i od njega sam nasledio skromni pčelinjak i staru kuću sa ognjištem u selu Donjem Dubiču, u Gledićkim planinama. I tu najviše "pesnički stanujem".

* U nekoliko pesama pozvali ste se ili za lirske junake izabrali Lazu Kostića, Stevana Raičkovića, Petra Pajića, Miljkovića. Čime vas oni inspirišu?

- Ako je poezija jedna vrsta posebne religije onda bi ovi pesnici koje ste naveli, a i mnogi drugi, bili neki svetitelji koje slavim, sa kojima se molim i sa kojima sam u neprekidnom dosluhu. Volim da umetnem po neki njihov stih u kontekst neke svoje pesme ili da od njih pozajmim poneku retku reč za temu pesme, kao što je, recimo, reč "trenut" iz Santa Maria della salute. Lazu Kostića sam izabrao za lirskog junaka pokušavajući da se sa njim u nečemu identifikujem, promišljajući njegov odnos prema Lenki, ali sam napisao i pesmu o Juli, kao pesnikovoj supruzi. Takođe, ispevao sam i jednu vrstu "replike" na čudesnu pesmu Rosa canina Milosava Tešića. Mislim da poezija nije moguća, svesno ili nesvesno, bez međusobne interakcije pesnika koji je stvaraju.

* Za pesnika, kakve su prednosti i mane života u provinciji?

- Upravo mi je došla do ruku sjajna knjiga eseja Dragana Jovanovića Danilova "Živeti u malim gradovima". Iz nje prepisujem: "Možemo govoriti o dušama malih gradova. Svaki mali grad ima dušu, jedinstvenu i neponovljivu". S tim se potpuno slažem. Dodao bih da i veliki gradovi, megalopolisi, verovatno imaju neku svoju dušu, mnogoliku i kompleksnu. Provincija je duhovna kategorija i moguća je i u velikom gradu. A u malim mestima nebo je noću vidljivije i zvezde svetlucaju kao svetla dalekih, velikih gradova. Ja sam rođen blizu manastira Ljubostinje, gde sam i kršten. Književnost sam studirao u Novom Sadu, ali sam se, sticajem okolnosti, vratio da živim u Trsteniku, radeći posao u biblioteci koji mi omogućava kreiranje i učešće u književnom životu tako da, odavde gledano, možda je i prednost živeti u malim gradovima koji na kulturnoj mapi Srbije imaju svoja prepoznatljiva obeležja.

ŠTA TRAŽE ČITAOCI

* DUGO ste upravnik biblioteke "Jefimija" u Trsteniku. Na osnovu čega se čitalac najčešće odlučuje kada bira knjigu koju će pozajmiti?

- Broj čitalaca, ili preciznije rečeno, korisnika biblioteke u mom gradiću je oko 10 odsto od broja stanovnika u njemu. To je činjenica pred kojom je uloga bibliotekara sve važnija u ovom i dolazećim vremenima. Čitaoci čitaju razne knjige, najviše zabave radi ,a na to šta će pozajmiti iz biblioteke sigurno najviše utiče njihovo obrazovanje. Tu je, svakako, veoma bitna i uloga medija i marketinga, knjige o kojima se priča i koje su nagrađene nekom prestižnom nagradom se više traže od drugih. U tom smislu, mi se u našoj biblioteci posebno trudimo da motivišemo najmlađe čitaoce kroz "Čitalačku značku", a da starijima približimo knjige savremenih pisaca kroz književne večeri i književne susrete "Savremena srpska proza", koji traju već 38 godina. Ipak, meni lično, najdraži su oni čitaoci retkih knjiga koje dugo samuju u policama biblioteke. A među njima, najviše je knjiga poezije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Komentari (0)

NESTVARNI JOKIĆ: Nikola radi ono što niko nikada nije!