SRPSKA TRUBA JE ČUDO: U čarobnim zvucima koje proizvode istinski majstori, počeli smo da prepoznajemo nešto suštinski važno

SA trubom se u srpskoj kulturi nije desilo samo čudo njenog, više nego uspešnog preobražavanja od vojnog, signalizacionog sredstva do izrazitog i prepoznatljivog folklornog instrumenta sa jakim i velikim izražajnim rasponima.

Foto: Printskrin

Sa njom se desilo još jedno čudo: čudo preobražavanja od srpskog (neo)folklornog instrumenta do nesumnjive tekovine opšte, evropske i svetske kulture postmodernog doba. Zato kad slušate najbolje majstore srpske trube, virtuoze poput Bobana Markovića, Dejana Petrovića, Dejana Lazarevića i druge, vi imate osećaj da prisustvujete činu obelodanjivanja nekakvih skrivenih, fundamentalnih izražajnih mogućnosti trube i činu umetnosti najvišeg reda: tu se dešava nešto odista nesvakidašnje, praznično i umetnički vaznesenjsko. Tu muzika prestaje da bude samo zabava nego postaje nešto više, izražajnije i moćnije. Zato ovi svirači staju rame uz rame sa najvećim majstorima koji nam, pre svega, dolaze iz sveta džeza, sa majstorima kakvi su Luis Armstrong, Dizi Gilespi, Majls Dejvis, Duško Gojković i drugi. Istovremeno se sam fenomen srpske trube uzdiže do čudesnih visina ljudske muzičke invencije, a vi dobro osećate da je sve to, u ovakvom pojavnom obliku, moglo da nastane samo ovde i nigde drugde. Ukoliko se ovako nešto pojavi i na nekim drugim mestima, to je onda siguran znak da se magija srpske trube preselila i u te druge, senzibilne, srodne kulture.

U tom smislu srpska truba jeste nosilac muzičkih vrednosti uporedivih kako sa doprinosima majstora džeza tako i sa rezultatima muzičkih majstora koji stvaraju u vremenu multinacionalnih i multikulturalnih socijalno-estetskih procesa. Baš zbog toga što se prepoznatljivost melodijskih i ritmičkih struktura srpskih trubačkih orkestara sve jasnije razaznaje na podlozi sveopšteg Vavilonskog muzičkog šuma savremenog, postmodernog doba, trebalo bi sve učiniti da se specifičnost srpske trube shvati i očuva kao nematerijalno dobro celoga sveta. Stoga treba čestitati svim zaslužnicima koji su doprineli da se prošle 2020. godine Dragačevski sabor trubača upiše na Nacionalnu listu nematerijalnog nasleđa Republike Srbije. Sveopšte međunarodno priznanje treba pribaviti blagovremeno, a to znači pre nego što ovaj karakteristični doprinos srpske kulture počne da se još aktivnije preliva po čitavom južnoslovenskom, balkanskom, pa i širem evropskom prostoru. Kad se taj preliv bude desio, biće znatno teže dokazivati da to nije nikakav zajednički jugoslovenski/ južnoslovenski/ srpski/ crnogorski/ hrvatski/ bošnjački/ makedonski itd. kulturni čin nego da je on autentično srpski fenomen, vezan prevashodno za prostor Srbije: stvoren je na srpskom kulturnom prostoru, iniciran je srpskim folklornim i duhovno-istorijskim iskustvom, a obogaćen svim onim raznovrsnim kulturnim kodovima koji lepotu muzičke nacionalne scene proširuju i potencijalno uznose do svakoga čoveka na planeti. Guča je muzički centar jedne autentične narodne kulture koja se mora osećati i doživljavati kao ne samo nacionalni nego i kao svetski fenomen.

Ako dobronamerno razmišljamo o tome kako bi se Dragačevski sabor trubača u Guči mogao dalje razvijati, onda bismo morali konstatovati da bi još doslednije, temeljnije i upornije morao postati kako nacionalno zasnovan tako i internacionalno prepoznatljiv i delotovoran, kako tradicijski ukorenjen tako i umetnički razigran i ubedljiv. Sabor trubača u Guči je odavno već prestao da bude jedna regionalna, isključivo dragačevska svetkovina, nego je postao (neo)folklorni kulturni događaj najvišega reda. To je moglo da se desi jer je u međuvremenu, za poslednjih šest decenija koliko Sabor traje, umetnost trube postala nesumnjiv i veoma važan identitetski činilac srpske kulture. Drugim rečima, u čarobnim zvucima koje proizvode istinski majstori trube, počeli smo da prepoznajemo nešto suštinski važno za samo biće srpske kulture, pa i za mogućnosti složenijeg muzičkog kodiranja. Zato Goran Bregović u želji da načini jedan složeni balkanski muzički izraz, kombinuje srpsku trubu, najčešće sa ciganskim, romskim modusima, te bugarskim ženskim vokalima, a rezultat jeste nešto veoma osobeno na planu estetskih događanja koje možemo zvati koliko etnomuzičkim toliko i World-music fenomenom. Taj čudesni splet muzičkih kodova pokazuje nam istinske izražajne mogućnosti ovoga zvuka koji je krenuo od čiste zabave, a onda se uzdigao ka zanosnoj umetnosti. Osećajući dobro ovakve izražajne mogućnosti, Emir Kusturica je sjajno ovakav zvuk uklopio u složene filmske kodove, pa je čak umetnost filma prikazao kao nekakvu vrstu etnoopere ili dramske naracije zasnovane na moćnim muzičkim ritmičkim strukturama. Srpska truba je danas ovladala mnogo složenijim izražajnim repertoarom nego što je to bilo na počecima Sabora trubača, u vreme kada je Branko V. Radičević Mačista s prijateljima osmišljavao ovakvu svetkovinu trube i narodne kulture ili kada se na toj svetkovini već pojavio takav veliki majstor kakav je bio Radovan Babić.

Ako je tako, a jeste, onda više nemamo prava da se nehajno i nepromišljeno odnosimo prema događanjima na Dragačevskom saboru trubača, kao što nemamo prava da se ponašamo kao da se u Guči dešava nešto uzgredno i nevažno, trivijalno i prolazno. Zato je neophodno da istinske znalce u ovoj oblasti muzike, umetnosti i kulture uključimo tako da se ukažu i neki novi, nedovoljno sagledani i aktivirani aspekti fenomena. Sabor mora, s jedne strane, da se uvek obnavlja u onoj svojoj izvornoj, tradicionalnoj i iskonskoj perspektivi i, s druge strane, mora uvek da ide dalje i da otkriva neke nove izražajne, umetničke mogućnosti. Sabor u Guči mora da bude i dalje velika demokratska zabava, ali i da bude izvor novih umetničkih događanja; mora biti nosilac tradicije, ali i samosvesni moderni i postmoderni estetski fenomen; mora biti narodski spontan, ali mora biti osmišljen i na planu kulturnog turizma i kulturne industrije, obogaćenih snažnim marketingom i dobrim, efikasnim menadžmentom. Ovakva složevina može da se uspešno konstituiše i izvede samo ako se razvije ozbiljna strategija zasnovana na integrativnom sagledavanju svih aspekata fenomena srpske trube i njenog dragačevskog gnezda u Guči: ti aspekti treba da se razlistaju od folklorne i etnomuzičke osnove, preko moćne zabave i neobuzdane igre, do rafinirane umetničke izražajnosti i pune kulturne samosvesti, a sve to bi još trebalo da bude propraćeno snažnom privrednom aktivnošću i menadžmentom u svetskim razmerama. Srpska truba se odista daleko čuje, a pre svega bi trebalo mi sami dobro da razaznamo šta nam ona sve poručuje i šta sve od nas u budućnosti zahteva! Ako bez predrasuda volite život, morate voleti Dragačevski sabor trubača! Neka živi srpska truba i kultura koja je nju iznedrila!

(Reč domaćina Sabora na otvaranju Dragačevskog sabora trubača u Guči 13. avgusta 2021)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije