NAJVIŠE SE UČI IZ PRIMERA KOJI NAJVIŠE BOLE: Slaven Došlo o serijama "Ubice mog oca" i "Branilac", kocki kao legalnom poroku

MALO je glumaca koji talentom za kratko vreme ispišu spektar karaktera u pozorištu, na filmu i televiziji onako kako je to uspeo Slaven Došlo. Životni put poveo ga je iz rodnog Sombora do Akademije umetnosti u Beogradu i klase Mirjane Karanović.

Foto: Staša Bukumirović

Da se ne plaši izazova, pokazao je već na početku karijere autentičnim i smelim ulogama u filmovima "Panama", "Pored mene" i "Vlažnost". Status "dečka koji obećava" potvrdio je rolama u "Biseru Bojane", "Vojnoj akademiji", "Besi", "Švindlerima"...

Trenutno u matičnom Pozorištu na Terazijama igra u nekoliko predstava. Na malim ekranima je pojačanje u popularnoj krimi-drami "Ubice mog oca", a u krimi-sagi "Južni vetar - Na granici" podelio je kadar sa holivudskom zvezdom Vilijamom Boldvinom.

 - Gluma je definitivno najneposredniji put za istraživanje sebe i života u relativno sigurnim okolnostima, i jako sam srećan što me je život naveo na nju. Upoznao sam genijalne ljude, čuo fantastične priče, prisustvovao herojstvima i iskrama neverovatnog talenta i isto tako se suočio sa površnošću, željom da se po svaku cenu bude u pravu, kičom i šundom. Dobio sam neke odgovornosti koje nisam želeo, ali i neke privilegije koje mi prijaju, i na svemu sam vrlo zahvalan - kaže na početku razgovora za "TV novosti" Slaven Došlo.

Foto: Staša Bukumirović

*Vaš junak Nenad, iz šeste sezone "Ubica mog oca", ušao je u začarani krug kockanja. Kako ste vi doživeli njegovu sudbinu?

 - Svima nam je već jasno da živimo u društvu gde su ekonomske razlike velike. Ljudi su plaćeni jedva toliko da mogu da se pobrinu za svakodnevne troškove. U takvim okolnostima kocka, koja je legalna, deluje kao obećanje lakše budućnosti. Postaje igra u kojoj je lako pogubiti se, a kada se to desi, obično je već prekasno jer je uticaj na život, odnose i finansije prevelik. Kocka je ozbiljna zavisnost i zahteva profesionalno lečenje.

*U drugoj sezoni serije "Branilac" igrali ste Iliju koji je ubio devojku koja ga je odbila. Koliko vam je bilo teško da "uđete u cipele" takvog junaka, pritom nastalog na osnovu istinite priče?

 - Nije mi bilo teško. Ilija je žrtva sopstvenih tvrdoglavosti, neodustajanja, doslednosti i osećanja časti isto toliko koliko i dogovorenih društvenih običaja. Uverenja posmatramo kao deo sebe i koliko god ona bila disfunkcionalna, branićemo ih po svaku cenu. Ukoliko su naša uverenja zajednička sa okolinom, dajemo sebi za pravo da jedne posmatramo kao ispravne, a druge kao neispravne. Ako nam je na sve to još i jako stalo do neke osobe i budućnosti sa njom, ljubav se brzo pretvara u mržnju, a "pravda" preuzima u svoje ruke. Ništa nije opravdanje za nasilje, međutim, uticaj sredine nikada nije zanemariv.

Foto: Staša Bukumirović

*Često ste, čak i na samom početku karijere, prihvatali uloge "na ivici žileta". U čemu ste nalazili motivaciju za nešto takvo?

 - Ono što je nama "na ivici žileta", uobičajeno je hiljadu kilometara desno ili levo na mapi sveta. Ljudi tamo jedu bube ili su pak jako zadovoljni ukoliko se glasno podrigne za stolom posle jela. Život ima mnoge manifestacije i one su tu da se istraže, a najbolji način je kroz umetnost koja i jeste tu da postavlja pitanja o podrazumevanom. Ne govorim o relativizaciji zajedničkih postulata vrline, koji se, što se mene tiče, mogu uobličiti kroz poštovanje, empatiju, prihvatanje, razumevanje, opraštanje, ljubav i slobodu. Govorim o tome da je i ono što je "na ivici žileta" sastavni deo života i da kao takvo zaslužuje da bude sagledano. Ljudi često najviše uče iz primera koji najviše bole ili sa kojima se najviše ne slažu. Zanimljivo je igrati ljude koji su suočeni sa velikim životnim preprekama baš zbog toga što su to trenuci koji uvek donose i najveće promene i najveći rast.

*Šta vam gluma donosi i da li ste ikada pomišljali da pođete drugačijim putem?

 - Oduvek me je zanimalo šta je sve ovo što živimo i koje su zakonitosti toga. Šta mi to mislimo i zašto, šta osećamo tim povodom i kako to da život uvek ostaje nepredvidiv i nerazumljiv, a ipak nam nudi mogućnost da izaberemo način na koji ćemo da reagujemo. Gluma se bavi tumačenjem svih tih pitanja. Sve je za mene počelo kao igra u dramskom studiju, a pozorište je jedino mesto gde mašta i igra još nisu stigmatizovani i za mene je to neprocenjivo. A kada naša zapitanost i igra dobiju odjeke u publici, sve dobija još dublji smisao. Nisam razmišljao o promeni profesije, ali jesam o svim mogućim načinima kako da ono što me uzbuđuje, a to je zagledanje u ljudskost i istost svega, postane još prirodnije i prisutnije u mom životu.

*Rekli ste jednom da ste sve uvereniji da je put kojim treba da idete i ideal kome težite "biti slobodan da kreiraš sopstvene svetove". Kako to ostvarujete? Šta biste voleli da zateknete na kraju tog puta?

 - Sloboda je oduvek vrhunska vrednost i ono što sa svojim ograničenim iskustvom mogu da izjavim, jeste da ona nije laka. Zahteva upoznavanje, prihvatanje i opraštanje sebi. Zahteva hrabrost da vidimo sebe, ne onakvim kakvi bismo voleli da budemo već onakvim kakvi zaista jesmo i prihvatanje lepote celokupnog iskustva. Stvaram neki svoj život, sa svojim neposrednim okruženjem i uopšte to ne smatram malom odgovornošću. Na kraju bih voleo da mi se po glavi ne vrzmaju pitanja poput "Zašto to nisam probao?" i "Šta bi bilo da sam bio hrabriji?". Voleo bih da ostane blagi osmeh i ponos na sve lekcije koje sam prošao.

Foto: Staša Bukumirović

*Koje i čije lekcije ste zapamtili?

 - Joj, imam podugačku listu ljudi kojima sam zahvalan na ljubavi, podršci, mudrosti i strpljenju.

*U kojoj prilici ste poput Cezara rekli "Alea iacta est" i sebi dozvolili nedopustivo? Da li biste stavili sve na kocku?

 - Što se mene tiče, jedino nedopustivo je nauditi drugim ljudima, a to sebi nikada namerno nisam dopustio. Svaka veća odluka u životu je stavljanje svega na kocku.

*Kada zastanete da upijete lepotu, a kada požurite jer vam nije prijatno? 

 - Posle predstave, kada traje aplauz, uvek se zaustavim kako bih oslušnuo trenutak, ali i tokom igre sa kolegama uvek se oduševim kada sve postane živo i kada smo potpuno prisutni. Na mnoge zlonamerne ili besciljne komentare sam već postao gluv do te mere da više ne moram ni da potrčim da ih ne bih primetio.

*Kakve uloge vam nikad neće dosaditi i kakvu biste voleli da odigrate, a niste?

- Za početak bih voleo da postoji više prostora gde bih video ljude koji podsećaju na one koje srećem u svom životu. Čini mi se da se to nije desilo od serije "Jutro će promeniti sve", barem kada je u pitanju televizija. Takođe sam bio oduševljen serijom "Meso". Naša umetnost vrlo retko prelazi granice moralističkih ili egzistencijalnih tema i zbog toga likovi nemaju mogućnost da progovore o mnogo dubljim pitanjima. Svakako mislim da još mnogo toga imam da ponudim.

*Koliko vam je kopanje po sebi zbog uloga donelo koristi, a koliko nanelo štete? Da li ste stigli da zbog toga oko srca i duše podignete zid?

 - Ima jedan citat iz "Call me by your name" koji mi često odzvanja u glavi kada mislim na ovu temu. Slobodan prevod bi bio "Ali ne osećati ništa kako bi se sačuvao od osećanja bilo čega, kakva šteta". Svi žudimo za ljubavlju, od toga nam je nekada i život zavisio, jer ako izgubimo naklonost mame i tate dok smo mali, teško ćemo preživeti. Roditelji nas uglavnom bezuslovno vole, ali to nije slučaj i sa budućim partnerima. Naravno da kasnije tražimo tu vrstu sigurnosti i podrške, i naravno da je naša potraga u početku vrlo naivna i da bivamo povređeni. Međutim, odrastanje i služi tome da se naprave fina podešavanja i uspostavi harmonija sa samim sobom i okruženjem. Ne treba graditi zidove, ali imamo puno pravo na jasne granice i oprez jer potreba za bliskošću može da se ispuni samo pravom povezanošću i potpunom predajom. Za to je potrebno vreme, koga nemamo previše, a pogrešni izbori, ukoliko vas nečemu ne uče, čisto su gubljenje vremena.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije