SVET STAROG BEOGRADA

POĐIMO hronološkim redom: Rodio sam se mutav. To su mi, razume se, pričali posle, ali ono čega se prvog u životu sećam jeste neko mlako i bljutavo ljubičasto mastilo koje sam morao da mućkam u ustima (celog veka sam posle mrzeo ljubičasto mastilo).

Foto Arhiva

U stvari, sve je teklo ovako nekako: Kad je dete već uveliko trebalo da progovori, a ono nikako da promuca ni "ba" ni "bu" a kamoli "mama" ili "tata", zvali su Dragu Ljočićku, čuvenog, a tada valjda i jedinog dečjeg lekara u Beogradu. Gurnula ona onu kašičicu ili prst detetu u usta, pogledala, nasmešila se i rekla: "Iskuvajte mi dobro ove makazice"...

I posle, kvrc, presekla je malo nešto ispod jezika (i danas vidim rezku kad zinem i pogledam u ogledalce). Dete se, valjda, dralo, i posle ceo dan pljuvalo to ljubičasto mastilo kojim su ga terali da ispira usta; to je, u stvari, bio hipermangan, za dezinfekciju. A kad je već reč o takvim raznim intervencijama, trebalo bi se svakako setiti i jedne druge znamenite, ili bar dobro poznate, žene iz tog starog Beograda. I ona mi je, a pritom i mojoj majci, mnogo pomogla u jednom važnom trenutku života. Inače, viđala se po ceo dan, pa i noću, po svim krajevima varoši kako žuri sa malom crnom torbicom u ruci. Na plehanoj tabli pored vrata na njenoj kući bila je naslikana Bogorodica sa anđelčićima okolo, a dole je pisalo "Opštinska babica". I izvan svoga posla svraćala je ona po beogradskim kućama, tako, na kafu. Mi deca smo je zvali "gospa Cvečnmajka", a u stvari se zvala Cvečenmajerka. - No, ja sam, izgleda, pošao pogrešnim putem jer bi reč, pre svega, trebalo da bude o starome Beogradu...

Pred sam kraj XIX veka Beograd je bio više no upola manji od današnjeg, i to ako se izuzmu predgrađa a računa samo varoš. Ona sa savske strane nije tada išla dalje od Bare Venecije i železničke stanice, zatim se pružala do kraja Sarajevske ulice (kafana "Tri ključa"), pa je dalje izlazila gore na plato sa malom starom Crkvom Svetoga Save.

Obuhvatala je još "Englezovac" (tadašnju Makenzijevu ulicu), a na Carigradski drum je izlazila kod "Staroga đerma". Zatim je uključivala još Palilulu i Hadži-Popovac i najzad silazila na Dunav kod klanice. Izvan toga jezgra bila su neuređena predgrađa, Čukarica, Senjak, Čubura, Bulbulder i dunavska Jalija nizvodno od Dorćola.

Tu sam se rodio i ja šest godina pre kraja prošloga veka. To je bilo na spratu više "Perola", u Knez Mihailovoj ulici. (Ne hvalim se što sam se rodio u glavnoj ulici tadašnjeg Beograda već ovo pominjem kako bih mogao reći i reč-dve o nekim prilikama stanovanja i da bih pomenuo i neke događaje i ljude.) Kuća je bila na sredini bloka prekoputa današnje "Albanije". Na uglu ka Terazijama bila je apoteka "Delini" a na drugome kraju, gde je danas robna kuća "Beograd", bila je kafana "Hajduk Veljko". Između ta dva ugla, na sredini, bila je kuća na sprat s velikim, uvek otvorenim kolskim prolazom, kroz koji se ulazilo i u baštu kafane. Desno od toga prolaza bio je, s ulice, lokal Karla Perola. Unutra mermerni stočići sa livenom nogom u secesion šari. Tu su trgovci iz Knez Mihailove ulice svraćali pre ručka na pivo i meze. Prodavane su sardine, ringlice, maslinke, strani sirevi, ajvar i strana pića u flašama. To su bile takozvane "delikatesne radnje".

Iz onog kolskog prolaza vodile su stepenice na sprat. Prvo, na pola puta, bio je, da tako kažemo, klozet (tada se to drukčije zvalo). Klozeti nisu smeli biti u samome stanu, jer kanalizacije, tada, još nije bilo. Bila je tu lepo oribana daska sanduka, a da bi bila žuta, u ceđ je dodavan šafran (inače, u samome stanu su za noć bile predviđene i neke druge manje, pomoćne zgode).

Gore u stanu Uja, Jovan Đorđević, onaj koji je, pored ostalog, bio i osnivač Narodnog pozorišta, profesor Velike škole, a koji je napisao i prvi latinski rečnik (čijih je knjiga bilo još na tavanu, pa smo ih mi deca krali i prodavali knjižari Valožića na Varoš-kapiji upola cene). Sećam se, dolazi kod njega profesor Jovan Turoman i oni se s vrata pozdravljaju Amice... Amice... i dalje sve latinski, ceo razgovor, a mi deca zinuli, gledamo. Dolazio je tu i Tona Hadžić iz Novog Sada i uvek imao crnu svilenu pantljiku oko glave preko čela, jer je patio od glavobolje. Tu je stanovao, dakle, Jovan Đorđević, samac, neženja, koji je doveo svoju rodbinu iz Sente, Bečkereka i Mokrina. Nije se ženio, a mrzelo ga je da živi sam. Bila je puna kuća. Tako je tu bila i moja majka, kćerka njegove sestre. Tu se ona i udala za moga oca i tako sam se i ja tu rodio (a izgleda da sam mogao da se rodim i u Bagdadu jer su mu Francuzi, koji su gradili našu prvu železnicu i kod kojih je moj otac bio u službi, ponudili da pođe sa njima dalje i na građenje bagdadske pruge, gde su Francuzi posle Beograda pošli).

(Odlomak iz knjige "A ondak je letijo jeroplan nad Beogradom", u izdanju "Derete")

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije