PORAZ DRŽAVNE JEZIČKE POLITIKE:Zakon o rodnoj ravnopravnosti i obavezna upotreba tzv. rodno osetljivog jezika

UKOLIKO se jezička politika u nekoj državi vodi bez oslanjanja na mišljenje institucija i tela čije je primarno polje delatnosti jezičko planiranje, onda se postavlja pitanje svrhe i smisla njihovog postojanja.

Ilustracija Tošo Borković

A to je upravo ono što se desilo prilikom donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti (usvojenog 20. maja 2021. godine), kojim je propisana obavezna upotreba tzv. rodno osetljivog jezika kako u sredstvima javnog informisanja (član 44), u "oblasti obrazovanja i vaspitanja, nauke i tehnološkog razvoja", "u udžbenicima i nastavnom materijalu, kao i u svedočanstvima, diplomama, klasifikacijama, zvanjima, zanimanjima i licencama, kao i u drugim oblicima obrazovno-vaspitnog rada" (član 37). Zakon je, naime, donesen bez prethodnih konsultacija sa Odborom za standardizaciju srpskog jezika, Maticom srpskom i srbističkim katedrama na državnim univerzitetima u Republici Srbiji.

Da se podsetimo, primarni zadatak Odbora za standardizaciju srpskog jezika, pa i Matice srpske, jeste vođenje javne jezičke politike, davanje sugestija i mišljenja, te publikovanje normativističkih priručnika standardnog srpskog jezika. Prilikom donošenja Zakona sve navedeno u potpunosti je prenebregnuto, a imajući u vidu navedenu situaciju, nejasno je i zašto je tokom septembra 2021. godine donesen Zakon o javnoj upotrebi srpskog jezika i zaštiti i očuvanju ćiriličnog pisma budući da se ova dva zakona gotovo potiru kada je reč o jeziku.

Uz potpuno uvažavanje ravnopravnosti među svim građanima Republike Srbije, ovom prilikom ponovo bih istakla nekoliko problema koji se odnose na tzv. rodno osetljiv jezik.

1. U Zakonu se on definiše kao "jezik kojim se promoviše ravnopravnost žena i muškaraca i sredstvo kojim se utiče na svest onih koji se tim jezikom služe u pravcu ostvarivanja ravnopravnosti, uključujući promene mišljenja, stavova i ponašanja u okviru jezika kojim se služe u ličnom i profesionalnom životu" (član 6; tačka 17). U istom Zakonu drugih preciznijih podataka o nema, što je nedopustivo jer ako govorimo o obaveznoj upotrebi RODNO osetljivog jezika, neophodno je navesti koliko legitimnih rodova ima u Republici Srbiji. U Zakonu se navode dve kategorije - žene i muškarci. Da li se time i završava ovaj broj? Govorimo li o binarnoj opoziciji ili rodnih kategorija ima preko stotinu, koliko ih trenutno ima u svetu? Ako je ideja da se broj priznatih kategorija roda uvede i u pravnu regulativu ove zemlje, onda Zakon otvara mogućnost predstavnicima svih rodnih grupa da s punim pravom zahtevaju svoju jezičku individualnost (posebne lične zamenice, nastavke za rod, i sl.). U jeziku poput srpskog to bi izazvalo posledice nezamislivih razmera stvarajući svojevrstan haos.

Foto Branislav Lučić

2. Donošenjem ovog Zakona narušeno je Ustavom zagarantovano pravo svakog građanina Republike Srbije - pravo na slobodu izražavanja. Prema Zakonu o rodnoj ravnopravnosti, od maja 2024. g. nijedna osoba ženskog pola neće, naime, moći da bude master ili doktor neke naučne discipline, nego masterka, doktorka; nijedna žena više neće imati prava da bude diplomirani inženjer, filolog, sociolog i sl. - moraće da bude diplomirana inženjerka, filološkinja, sociološkinja itd; nijedna žena neće smeti da bude šef službe, rukovodilac odeljenja, istraživač na projektu, u sportu trener, bek, centar. MORAĆE da bude šefica, rukovoditeljka, istraživačica, trenerka/trenerica, bekica, centrica itd.

Ono što se nameće kao pitanje u ovoj situaciji jeste sledeće: Da li je pre donošenja Zakona sprovedeno sistemsko istraživanje u kojem je ispitano javno mnjenje u pogledu upotrebe ovakvog tipa jezika? Da li je analiziran stav svakog pojedinca (posebno žena) ili se pošlo sa pozicija društvene moći? Konačno, hoće li se upotrebom navedenih formi zaista sprečiti diskriminacija žena u našem društvu? Ukidanje slobode izbora ne vodi ka ravnopravnosti i pravu jednakih mogućnosti. Ono vodi ka novoj diskriminaciji, čiji smo već svedoci.

Činjenica je da se u jezičkoj praksi kako u medijima tako i u službenoj dokumentaciji državnih institucija od trenutka donošenja Zakona do danas sreće sve češća upotreba reči poput istraživačica, pešakinja, dramaturškinja, rukovoditeljka i sl. Međutim, ona se nije razvila spontano i prirodnim putem, kako bi trebalo da bude, nego preko noći, pre svega kao posledica straha od plaćanja visokih novčanih kazni.

3. Tzv. rodno osetljiv jezik ne manifestuje se isključivo u upotrebi reči poput biračica, roditeljka, pedagoginja i sl. On, na šta se često zaboravlja, podrazumeva i obaveznu upotrebu paralelnih konstrukcija poput sledeće: Roditelj/roditeljka učenika/učenice koji/koja je bio/bila upućen/upućena kod pedagoga/pedagoginje ili psihologa/psihološkinje, a pritom nije pokazao/pokazala veće interesovanje za razgovor o temi koju su mu/joj predočili/predočile, treba da bude obavešten/obaveštena.

Jasno je da se primenom navedenih formi iz jezika ukida opštost, a uvodi bespotrebno gomilanje, kojim se stvara teže razumljiva, opterećena i glomazna rečenica. Ovakve su formulacije, nažalost, sve češće u našim udžbenicima, a autori posežu za njima pre svega u bojazni da će im tekst biti odbijen jer nisu uvažili preporuku o primeni tzv. rodno osetljivog jezika (uz ogradu da verovatno ima i onih koji misle da aktiviranjem ovakvih konstrukcija čine dobro i deci i jeziku). I opet se postavlja pitanje: Da li zaista želimo da naša deca uče iz ovakvih udžbenika? Mislimo li da ćemo time uticati na njihovu svest o međusobnom uvažavanju i toleranciji, o prihvatanju različitosti?

4. Često se u javnosti navodi da je "rodno osetljiv jezik" deo evropskih težnji. Međutim, ukoliko se obrati pažnja na analogne dokumente u Evropskoj uniji, odmah postaje jasno da je slika drugačija. Na sajtu Evropskog parlameta nalazi se, naime, pravilnik Gender-Neutral Language in the European Parliament, gde već na osnovu naslova shvatamo da je u Evropi reč o rodno neutralnom, a ne osetljivom jeziku, da se teži kao unifikaciji, a ne rastakanju jezika. Rodno neutralni jezik u Evropi se samo preporučuje i to u onoj meri u kojoj se ne narušava struktura datog jezika. On nije obavezan za sve govornike jednog jezika i pre svega se UVAŽAVA STAV SVAKOG POJEDINCA o tome kako želi da se deklariše.

Potpuno je jasno da u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti Republike Srbije nije reč o primeni evropskih vrednosti, nego o nametanju ličnih stavova jedne grupe građana ove države, koji ne samo da nisu u skladu sa opštim načelima Evropske unije, nego se obaveznom primenom rodno osetljivog jezika suočavamo sa totalitarizmom i agresivnom isključivošću protivustavne prirode, kojim se zabranjuju osnovna prava čoveka - pravo na slobodu mišljenja i izražavanja.

Dve i po godine stručna javnost piše o ovoj temi, organizuje skupove, učestvuje u društvenim dijalozima. S druge strane, za sve to vreme država ćuti i čudi se niskom stepenu pismenosti njenih građana, nepoznavanju jezičke norme i kulture izražavanja. Ako se jezička politika jedne države vodi na ovaj način, onda čuđenju nema mesta, a ukoliko država konačno ne okrene novi list na polju obrazovanja i jasne jezičke i kulturne strategije koja će biti vođena u tesnoj saradnji sa naukom, osnovni temelji ovog društva mogu biti najozbiljnije poljuljani.

(Sekretar Odeljenja za književnost i jezik Matice srpske, redovni profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, Odsek za srpski jezik i lingvistiku)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije