Poezija i dućan

ZA pesnika je najbolje da novac koji mu je potreban za život zarađuje na drugim poslovima: da mu novac ne određuje da li će, šta će i kako će pisati. Što ne znači da povremeno ne treba da napiše ponešto po (plaćenoj ili neplaćenoj) narudžbi, jer ona može biti odmor od teških unutrašnjih napetosti

Foto Printskrin, Vikipedija

Jednog dana, početkom osamdesetih godina prošlog veka, pred kraj radnog vremena, u moju kancelariju ušao je kolega koji je radio u istom preduzeću, u prodaji. Nedavno je, u saobraćajnoj nesreći poginuo njegov brat (i on je radio sa nama), porodica hoće da mu podigne spomenik, i on me moli da za taj spomenik nešto napišem, neki stih. Nisam ja za to, ne umem, neće ništa valjati - pokušao sam da otklonim od sebe taj neprijatan zadatak.

Nije odustajao: oni ne mogu ništa da smisle, a mnogo im je stalo da spomenik bude poseban. Iza brata je ostalo dvoje male dece: pred argumentom porodičnog osećanja, moje odbijanje je bilo bespomoćno. Sutradan sam mu dao distih za spomenik.

Posle dva-tri meseca, opet pred kraj radnog vremena, kad je malo ko ostao u preduzeću, dolazi on kod mene. Priča mi da je spomenik podignut, moji stihovi su ganuli sve, porodica mi je beskrajno zahvalna, pa me pita koliko su mi dužni. Kako dužni? Nisam to uradio za novac. Znaju oni to, ali svi to inače plaćaju, pa neće da budu gori od drugih.

Nakon pristojnog navaljivanja, odustao je, naravno, od porodične ponude, pa ga upitah koliko to inače plaćaju ti koji plaćaju. Suma je bila u visini tri moje mesečne plate.

Bilo je to vreme kad se začinjala moja porodica, novac mi je bio potreban, situacija u preduzeću nije bila sjajna, pa sam pomislio: eto rešenja. Osnovaću samostalnu zanatsku radnju, otvoriću pesnički dućan. Zvaće se, recimo, "Maksimalni stihovi". Smisliću atraktivnu i jeftinu promotivnu kampanju. Ima mnogo dobrostojećih ljudi (ne samo po selima i prigradskim naseljima, gde je živela porodica ovog mog kolege) koji će želeti da odvoje poneki dinar za prigodne stihove na svadbama, rođendanim, proslavama podizanja nove kuće ili useljavanja u novi stan, ispraćajima u vojsku, nadgrobnim spomenicima. Ili za udvaranje devojci. Biće posla (ali ne teškog: lako je nizati stihove na zadatu temu), biće para, neću morati da dirindžim u kancelarijama.

Od ideje sam odustao odmah, čim sam do nje došao. Iz straha.

Ne za perspektivu posla. (Nisam znao da je loša, da će uskoro nestati dobrostojeća srednja gradska i seoska klasa kojoj je kultura bila očekivani deo života: siromašni nemaju ni vremena da misle na stihove, ni novca da ih plaćaju, a novi bogataši i novac i dokolicu troše na druge stvari, životno zadovoljstvo donose im luksuzna roba i društvene mode, a ne poezija. Nisam, takođe, znao da će uskoro početi da nestaju zanatske radnje: počistiće ih nastupajuće veliko tržište. I moj bi dućan propao. Zaposlio bih se u marketinškoj agenciji, ako bi se našla neka koja bi me htela: umesto stihova za uveseljavanje na svadbama - koji su još imali veze sa stvaralaštvom i životom, ličnu notu - smišljao bih bezlične reklame za masovne proizvode velikih firmi.)

Strahovao sam za perspektivu pesnika: ako zanatlija uspe, pesnik će propasti. Tako bi se, verovatno, i dogodilo: možda bih ponešto stigao da napišem i za svoju dušu, ali teško da bi bilo Sećanja jednog službenika, knjiga soneta, Životinjskog sveta, Neba, Skamenjenih, Crtanja stvarnosti, Bola...

Jurenje mušterija, udovoljavanje njihovim prohtevima - ne bi ostavljali ni vremena, ni energije za unutrašnju dokolicu u kojoj nastaje poezija. Ali ne bi nedostatak vremena i energije, i druge životne teškoće bile glavni razlog propasti pesnika: u narednim godinama, napisao sam neke od pomenutih knjiga dok sam po osam sati dnevno naporno radio u preduzeću, često nosio posao kući, u stan u kome nije bilo prostorije, osim toaleta, u koju bih se mogao odvojiti od ukućana da bih na miru pisao.

Poezija i novac ne bi mogli da idu zajedno. Stvarajući, čovek je postao čovek. Nije to postao trgujući s Bogom, naplaćujući mu svoje usluge, ili plaćajući njegove. Poezija je jedan od impulsa prvobitnog stvaranja, i zato ne može biti trgovina. Pesnik ne može da razmišlja o stihovima, razmišljajući o novcu. (Kao što trgovac, razmišljajući o svom poslu, mora da razmišlja o novcu.) Istina, stihovi se mogu naplaćivati, ali imperativ prodaje neće ih napraviti onakvima kakvima slobodno stvaranje hoće.

Za pesnika je najbolje da novac koji mu je potreban za život zarađuje na drugim poslovima: da mu novac ne određuje da li će, šta će i kako će pisati. Što ne znači da povremeno ne treba da napiše ponešto po (plaćenoj ili neplaćenoj) narudžbi, jer ona može biti odmor od teških unutrašnjih napetosti.

Primer koji, naizgled, potire tezu o nespojivosti poezije i novca bio je, kod nas, Dušan Radović. On je svoje pesničko pero upošljavao za platu ili honorar. Međutim, ako se detaljnije pogleda njegova (pesnička) biografija, vidi se da je, na početku, za platu štancovao mnoštvo loših stihova, koje posle nije objavljivao, niti njegova publika za njih zna. Tek kad je pronašao svoj pesnički jezik, kad je našao sebe, on je postao popularan. Bio je ta vrsta pesničkog talenta koja u sebi spaja autentičan izraz i popularnost. Nije postao pesnik pišući za platu i honorar, nego je prvo postao pesnik kakvog znamo, koga su, posle, plata i honorar jurili, a ne on njih. Jeste se zapošljavao kao pesnik, a ne kao službenik u kancelariji, ali su poslodavci bili srećni što ga kao takvog zapošljavaju, pa nije pisao po njihovim nalozima nego slobodno, po svojoj meri.

Nemaju svi pravi pesnici takvu vrstu talenta, niti bi valjalo da ga imaju: nastao bi pesnički raj, u kome pesnici žive u svojim svetovima i stvaraju kako hoće i šta hoće, a novac im pada u ruke. Ali, kao što u raju nema, u stvari, života, tako ni u ovom pesničkom ne bi bilo poezije, nestala bi u rajskoj praznini.

Poeziji nije potreban raj. Potrebno joj je društvo koje zna da novac nije uzrok ni mera svih stvari, nego samo (nužna) posledica. Društvo koje nije idealno - ni za koga, pa ni za pesnike - ali koje ima i razume ideal stvaralaštva.

                  (Iz rukopisa knjige "Loj, novac, reč", izdavač "Čigoja štampa")

Preporučujemo

Dodatak Kultura

0 0

BITI SASVIM SLOBODAN: Karl Uve Knausgor

29. 11. 2023. u 07:00

Dodatak Kultura

0 0

VREDI TI ŠAMAR SABRANIH DELA: Godinu dana od odlaska velikog srpskog pesnika Rajka Petrova Noga (1945-2022)

29. 11. 2023. u 07:30

Dodatak Kultura

0 0

POGLED ISKOSA: Sećanje na herezijarha

23. 11. 2023. u 07:34

Dodatak Kultura

0 0

MIJA UVEK UZ NAS: Otvorena izložba posvećena velikom srpskom glumcu u Jugoslovenskoj kinoteci (FOTO)

15. 11. 2023. u 06:15

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije