RUKU POD RUKU DO STARAČKOG DOMA: Najstariji bračni par u Nišu, Savić i Olga Jovanović, 72 godine živi zajedno i nikada se nije razdvajao

DA je jedna ljubav za čitav život moguća, sa pravom tvrde Savić (103) i Olga (91) Jovanović iz Niša, koji su u braku pune 72 godine.

Foto J. Ć.

Iako su prolazili kroz uspone i padove, za drugu ljubav nisu znali. Njihov odnos vremenom je samo jačao, a neizmerno poštovanje, koje i danas imaju jedno prema drugome, doneli su im titulu najstarijeg para u Nišu, pa možda i čitavoj zemlji.

Kada je najlepše, ali i kada je teško, koračali su, kažu, uvek zajedno - ruku pod ruku. Tako su i pre nešto manje od godinu dana zajedno ušetali u dom za stare u Nišu, da tu dočekaju svoje poslednje putovanje.

Njihova priča započela je odmah posle Drugog svetskog rata, u Crnoj Gori, gde su oboje rođeni - on u Danilovgradu, a ona na Cetinju. Savić je već bio student ekonomije u Zagrebu, kada je upoznao Olgu koja je završavala osnovnu školu. Iako je sanjala da postane učiteljica u svom gradu, život ju je odveo u Niš, gde se preselila sa budućim suprugom. Imala je sve.

Njen suprug je bio najtraženiji ekonomista i jedan od retkih sa diplomom u to vreme.

Pružio joj je sve što je poželela, ali učiteljica nikada nije postala.

- Iz škole sam se udala. Završila sam osmogodišnju i upisala Učiteljsku, ali me je deda prevario. Nije mi dao da završim, bio je ljubomoran. Kažu da sam bila mnogo lepa žena, a on nije želeo da drugi gledaju tu lepotu - kroz šalu nam priča Olga.

Probala je da radi i u Duvanskoj industriji gde je njen suprug bio direktor za uvoz i izvoz, ali je i to bilo kratkog daha.

- Sve ukupno devet dana sam se zadržala, a onda je došao i odveo me kući. Sa tom ljubomorom morala sam da naučim da živim. To nije bilo teško s obzirom na to da mi je zvezde skidao sa neba. Sve što se poželeti može, on mi je pružio. To su bile gala večere, a kada se spremim za zabavu, čitav komšiluk je dolazio da me vidi. Kupovao mi je bunde, najskuplju garderobu iz raznih krajeva sveta koju i sad nosim i ne samo ja nego i sve korisnice doma.

Imala je Olga i svoju šnajderku, spremačice, baštovana, dadilje. Putovali su po celom svetu, a njene roditelje više je poštovao nego svoje. Izrodili su pritom dve ćerke, dobili četvoro unučadi, praunučiće... Jednom prilikom u Foči upoznali su Jovanku i Josipa Broza.

- Nema fabrike u Srbiji koju Savić nije morao da obiđe. Kada god se otvori nova fabrika duvana, on je bio postavljan za direktora uvoza i izvoza. Tražila ga je i Amerika, ali nije hteo da napusti Srbiju. Ovde smo bili srećni. On je uvek bio poštovan i nagrađivan.

Izabran je za prvog građanina Niša - priča ponosno Olga, dok pokušava da neprimetno obriše suzu s lica.

Kaže da može da vrati vreme, da bi apsolutno sve isto uradila. Sada je boli duboka starost, a još joj je teže da svog supruga, koji je uvek bio njen oslonac, gleda nemoćnog u kolicima.

- Nisam mogla da ga gledam tako, zato smo uzeli različite sobe u domu. Svakog dana prvo pitam sestre: "Kako je Savić, je li živ." Starost je teška - sa setom nam priča Olga pokazujući lak na noktima koje joj je unuka nalakirala dan ranije, da "bude lepa za novine".

Za kraj je još smogla snage da otpeva svoju omiljenu pesmu "Sejdefu majka buđaše", nakon čega je, držeći za ruku svog Savića, u kolicima uz pratnju sestara, krenula nazad u svoju sobu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije