PRVI POVRATAK U BEOGRAD PRE PADA BERLINSKOG ZIDA: Konzul u Budimpešti je dobio napad panike videvši pasoš sa imenom Jelisaveta Karađorđević

ČINI se da je sezona venčanja sredinom tih osamdesetih bila na vrhuncu. Kupila sam mali stan u Njujorku.

OSTVARENjE Dolaskom u Beograd Jelisaveta je ispunila želju kneza Pavla, Foto Arhiv knjeginje Jelisavete

Početkom 1986. godine Manuel Uloa je navratio na večeru. Izrazio je želju da se venčamo, rekavši da sam jedina žena koju je ikad voleo.

Na kraju smo to i uradili. Kum nam je bio moj trener borilačkih veština Dvajt Vilson. Ni ovog puta nisam obukla venčanicu.

Odmah nakon venčanja odleteli smo za Limu, gde je Manuel živeo. Tamo je saznao da su ga izabrali za kopredsedavajućeg Saveta za interakciju,  organizacije koja okuplja bivše šefove država ili vlada i verske poglavare u svojevrsni analitički centar.

Saznali smo da Savet planira vrlo važnu konferenciju u Budimpešti. Rušenje Berlinskog zida naziralo se u perspektivi, a političke promene tih godina bile su gotovo opipljive. Svet se menjao, a s njim i ravnoteža među blokovima.

Sa druge strane, nisam ni sanjala kakvu će promenu u moj život doneti ta konferencija u Budimpešti, a s njom i događaji toliko neverovatni da i danas, gotovo četiri decenije kasnije, povremeno imam problem da poverujem u sve ono što se dogodilo od tog sudbonosnog puta u Mađarsku.

U Budimpeštu, na konferenciju Saveta za interakcije, stigli smo u oktobru 1987. Manuel je zbijao šale sa mnom, pokazujući u pravcu nedaleke Jugoslavije:

– Da li bi volela da odeš do Beograda?

Jeza me je hvatala od takve pomisli jer jednostavno nisam verovala da je tako nešto moguće.

U JEDNOJ pauzi konferencije Manuel je pitao Mitju Ribičiča, nekadašnjeg jugoslovenskog premijera, da li sme da me odvede u kratku posetu Beogradu. Ribičič je odgovorio potvrdno jer verovatno nije imao izbora, pošto su Manuel i on u politici imali isti rang. Bila sam iznenađena.

Ukazom Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije iz aprila 1947. godine porodici Karađorđević oduzeto je državljanstvo, imovina, sva građanska prava i zauvek nam je zabranjen povratak u zemlju. A sada jedan visoki jugoslovenski komunistički funkcioner, odlikovani učesnik rata na strani partizana, mirno kaže da mogu u Beograd!

Čekala sam dugo u jugoslovenskom konzulatu u Budimpešti da mi se odobri viza.

Godinama kasnije, kad sam ponovo srela konzula koji je odobrio moju vizu, čula sam kakav je napad panike imao čim je ugledao moje prezime, znajući da mi je bilo zabranjeno da uđem u zemlju. A Dejvid Bajnder, dopisnik „Njujork tajmsa“, zvao me je jedne večeri desetak godina kasnije da mi ispriča sledeću istinitu priču:

„U jugoslovenski konzulat u Budimpešti 1987. ušetala je jedna žena noseći diplomatski peruanski pasoš i raspitujući se za jugoslovensku vizu. U njenom pasošu je pisalo Jelisaveta Uloa Karađorđević. Mladi konzul Popović se popeo na sprat da pita šta da uradi.

– Dođavola – rekao je čovek sa sprata. – Dođavola, zašto nisam otišao kući pola sata ranije!

Pozvao je Beograd i čuo:

– Zašto sam se javio na telefon?

Pitao je nekoga na višem položaju, ko je konačno kazao:

– Dajte joj tu jebenu vizu!

Nakon mnogo raspravljanja i psovanja na telefonskoj vezi između Beograda i Budimpešte, odobrena mi je viza. Manuel i ja smo iste večeri vozom otputovali za Beograd.

U BEOGRADU nas je dočekao peruanski ambasador Pepe Urutia i odveo na Oplenac u porodičnu crkvu-mauzolej mojih predaka.

Na putu nazad ka Beogradu, vozeći se kroz ljupke, pitome predele, stali smo u nekom malom mestu da kupim kameru. Jedina koju sam uspela da nađem bila je mala crna ruska kamera marke „afga“ (dakle, nije bila „agfa“).

Proveli smo noć u hotelu „Interkontinental“ i nisam mogla čak da poručim kafu na srpskom. Sramota!

Sutradan po podne odvezli smo se na Dedinje, otmeni kraj s mnogo velikih vila. Usput smo stali kod Crkve Svetih apostola Petra i Pavla u Topčideru. Miris lišća i vlažne zemlje pokrenuo je lavinu sećanja na moje rano detinjstvo čim smo izašli iz crkve. Počela sam nekontrolisano da jecam. Pokušala sam da se saberem, ali bezuspešno. Nisam želela da plačem, ali suze nisu prestajale. Na kraju krajeva, ipak sam toliko dugo živela u Americi da bih, kad god poželim da vidim nešto lepo, očas posla otišla u Grand kanjon, ali i tada sam lagala sebe.

Ova poseta je ostavila tako snažan, uznemirujući utisak na mene da se nije mogla uporediti ni sa čim u mom iskustvu. Odjednom sam shvatila koliko je neobično bilo vratiti se, suočiti se sa sobom i tragičnom sudbinom moje porodice i zemlje. Bilo je kao kad čovek odjedanput zakorači u dugo sanjani san.

Otputovali smo za London dan kasnije. Nazvala sam majku presrećna što sam mogla da joj ispričam detalje o poseti Beogradu i Oplencu. Bila je iznenađena, oduševljena i uzbuđena! Obe smo pomislile: Da je otac živ, toliko toga bih ga pitala.

Utisci s kratkog putovanja u Jugoslaviju bili su sve snažniji kako je vreme prolazilo.

Bilo je tako mnogo stvari koje sam želela da znam! Toliko mnogo pitanja!

KRENULI smo za Moskvu 15. maja. Tamo je zakazana Plenarna sednica Saveta interakcije (InterAction Council of Former Heads of State and Government) – koji je  osnovan 1983. godine kao nezavisna neprofitna organizacija koja je okupljala bivše predsednike država i vlada, s ciljem da zajedno deluju za dobrobit mira, bezbednosti, privredne obnove i primene univerzalnih etičkih standarda.

Na aerodromu sam videla čuvenog pozorišnog reditelja Pitera Bruka, koji je u to vreme vodio „Kraljevsku Šekspirovu kompaniju“, kako daje intervju na ruskom jeziku. Zasenio je sve političare s kojima sam putovala: Manuela, portugalsku premijerku Mariju de Lurdeš Pintasilgu i nigerijskog vojskovođu i potom predsednika Oluseguna Obasandžoa.

Odseli smo u hotelu „Sovjetskaja“, s velikim spavaćim sobama, crvenim telefonima i ne baš mnogo tople vode. Za večerom je Manuel naručio flašu votke koja je koštala trideset rubalja. Konobarica i dva agenta KGB-a su se potpuno izbezumili kad je rekao da trenutno kod sebe nema rublje, pa će votku platiti sutra. Kasnije je konobarica došla u našu sobu da zameni rublje za dolare.

Bila sam oduševljena što sam u Moskvi. Rusija je za mene bila zemlja ćirilice, pa su mi se stalno javljale srpske reči, iako pomalo zarđale. Grad je bio čist, skoro bez automobila, bez zagađenja, tih. Stariji ljudi su se osećali izneverenim zbog saznanja o Staljinu i stalno su se pitali: „Za šta smo se borili?“ Oni sredovečni su bili umorni od priče, a mladi besni na svoje roditelje zato što nisu shvatali šta se dešavalo i što nisu činili ništa povodom toga.

U restoranu „Prag“ održan je veliki prijem za učesnike sednice Saveta interakcije.

Srela sam se s Viktorom Maljcevim, ambasadorom SSSR-a u Jugoslaviji, i Mitjom Ribičičem, nekadašnjim premijerom Jugoslavije. Rečeno mi je da sam dobrodošla da se vratim u Jugoslaviju jer su se stvari promenile, a rat je bio pre mnogo vremena. Sa Ivanom Pešić i njenim mužem Dušanom Pešićem,  dopisnikom „Politike“ iz Moskve, prošetali smo kroz Arbat. Izuzev dva pankera, čoveka koji je svirao na saksofonu, slikara koji je tu crtao i još jednog čoveka koji je nosio majicu s natpisom londonskog aerodroma, i dalje je sve izgledalo kao da je 1913. godina.

UZBUĐENjE U MOJOJ ZEMLjI

ŽELELA sam da se vratim u Beograd isto onako kako sam otišla iz njega kada mi je bilo nepunih pet godina – vozom. Zbog uzbuđenja, nisam mogla da spavam u vozu, ni trenula nisam. Čekala sam jutro širom otvorenih očiju. Htela sam da vidim zoru nad mojom nekadašnjom zemljom. U ranim jutarnjim časovima po dolasku u Beograd od uzbuđenja i tenzije dobila sam glavobolju, koja se znatno pogoršala tokom dana. Bila sam u stanju potpunog šoka i užasa jer više nisam mogla ni reč srpskog da progovorim.

 SUTRA: NADREALNA SEĆANjA U TIŠINI BELOG DVORA 

Preporučujemo

Feljton

0 0

BEKSTVO U AMERIKU I U SVET PUN ČAROLIJA: Oduvek sam bežala od ideje o braku s nekim dosadnim princem, od protokola, ograničenja i očekivanja

26. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

DVA MESECA U RENESANSNOM PARKU PORODICE DEMIDOV: Demidovi su bili veliki kolekcionari, a njihove palate pravi umetnički muzeji

25. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 0

JEDINI SUSRET S KRALjEM PETROM U SUMORNOM PARISKOM STANU: Kralj Petar i kraljica Aleksandra nisu naročito voleli sina pa je dečak delovao tužno

23. 01. 2025. u 18:00

Feljton

0 3

SA RIČARDOM BARTONOM U ŽIVOTU I PRED KAMERAMA: Hteo da se oženi mnome, sviđala mu se ideja da mu žena bude princeza

29. 01. 2025. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije