BRIONSKE ODLUKE O SUDBINI NARODA: Šta su govorili Jovan Đorđević, Andrija Gams i Kosta Čavoški o ustavnim promenama u SFRJ

U TRODNEVNOJ diskusiji 18, 19. i 22. marta 1971. godine, učestvovalo je 34 nastavnika i saradnika Pravnog fakulteta, pripadnika različitih generacija ove ugledne visokoškolske institucije, od onih najstarijih, u liku profesora Jovana Đorđevića i Borislava Blagojevića koji su univezitetske karijere započeli sredinom tridesetih dvadesetog veka, do najmlađih, u ono vreme asistenata, dvadesetšestogodišnjeg Danila Baste i tridesetogodišnjih Budimira Košutića i Koste Čavoškog.

Arhiva

Nije to bila unisona debata kako bi se posle tačno pola veka možda moglo zaključiti iz njenih uobičajenih, naknadnih rekonstrukcija. Na momente je bilo i oštrih polemičkih sporenja, ali bi nas ukazivanje na te momente odvuklo od noseće teme ovog istorijskog dodatka, od sažetog prikaza onog snažno izraženog, naučno-teorijskog kritičkog duha i etičke potke koji su u raspravi o ustavnim amandmanima našli svoj izraz i u dubokoj ljudskoj zabrinutosti za budućnost Jugoslavije i Srbije.

Zabrinutost za sudbinu zemlje, dužnost da se govori umesto da se ćuti, odgovornost i hrabrost da se pogleda u oči bolestima koje sa sobom nosi duboka kriza, da se o tim bolestima progovori jasnim jezikom, da iz kritike ne bude isključen niko, pa ni neprikosnoveni autoritet Josip Broz Tito, da izrečeni kritički stavovi budu što temeljnije argumentovani a u moralnom pogledu što preciznije izneti, samo su deo iz bogate lepeze razloga koji ovu raspravu - uključujući i njene posledice - čine i danas aktuelnom.

Pogotovo zbog toga što su posledice, pogotovo zabrana časopisa "Anali Pravnog fakulteta u Beogradu" i sudski progon profesora Mihaila Đurića, protekom vremena, u središte pažnje javnosti stavili tekst zbog koga je osuđen na kaznu zatvora. Objavljivana u celini ili u fragmentima u raznim prilikama posle 1990. godine, diskusija dr Đurića o ustavnim amandmanima je, sasvim razumljivo, stavila u gotovo potpuni zasenak ono što se čulo na trodnevnoj debati u martu 1971. godine.

Iz tog razloga, u ovom istorijskom dodatku smo pokušali da makar ovako sažeto iznesemo i delove izlaganja još nekih učesnika rasprave. Doprineće to podsećanju na jedno davno prohujalo vreme, ali i boljem osvetljenju razloga zbog kojih su još neki učesnici debate bili podvrgnuti represiji odmah posle zabrane "Anala" 1971, da bi se 1973. godine, na konačnoj lista nastavnika prognanih sa Pravnog fakulteta, našlo devet imena.

OTVARAJUĆI raspravu, profesor dr Jovan Đorđević, jedan od naših najuglednijih ustavopisaca i član komisije koja je van vidokruga javnosti formulisala nacrt ustavnih amandmana, procenio je da će za raspravu biti "mnogo bitnije" da se čuje "mišljenje onih koji nisu imali priliku da neposredno učestvuju u formulisanju" tog dokumenta. Time je, očigledno, sa sebe skinuo teret obaveze da detaljnije svedoči o načinu na koji je tekst pisan, pri čemu je zanimljivo da niko od učesnika debate od njega nije to kasnije ni tražio.

Ograničivši se na to da opiše "unutrašnju anatomiju i neke opšte aspekte ustavno-pravnog stanja povodom amandmana danas", profesor Đorđević je ipak saopštio da je "rad na amandmanima tekao na relativno uobičajen način" ali i da je taj rad bio "izraz jedne političke situacije koja je stvorena kod nas poslednjih godina i koja je ocenjena kao puna raznih protivrečnosti i unutrašnjih teškoća koje su dovele do blokade celog političkog sistema, a naročito u funkcionisanju federacije i u odnosima izmeću nje i republika".

Zbog "političke situacije", dakle, "rad na ovom ustavnom tekstu nije tekao prema klasičnom metodu jednog sistematskog i racionalnog rada, već je pošao od ideje da je nužno naći kompromis i sporazum u jednoj konfliktnoj situaciji u kojoj su više ili manje bile definisane protivpoložene snage u atmosferi u kojoj su akumulirani razni konflikti, naročito nacionalni, pa i uzajamna nepoverenja".

Ocenivši da su za "naučni rad, naravno, to vrlo teški uslovi", da je to "za nauku takva situacija iz koje je vrlo teško izići", posvedočio je da su "naučni radnici koji su donekle učestvovali u tom celom poslu imali unutrašnje dileme, kao i moralne i intelektualne krize". Kakve su one bile, koliko duboke, da li su u zatvorenim raspravama iznete na videlo, da li je to uopšte bilo moguće, dr Đorđević nije saopštio, ali je ocenio da su predloženi amandmani izraz "krajnje usitnjenog pragmatizma".

NA SAMOM početku izlaganja Kosta Čavoški je konstatovao da tekst amandmana sadrži "brojne nelogične pa i besmislene odredbe", te da je "teško prihvatiti ozbiljno razmatranje pojedinih rešenja" datih u nacrtu, pošto su ona rezultat "političkih nagodbi i kompromisa", koji se "sklapaju ne samo javno, na otvorenoj političkoj sceni, već i tajno, daleko od budnog oka javnosti, u okviru zatvorenih formalnih i neformalnih centara društvene moći". Otuda "pravi razlozi za odrećena ustavno-pravna rešenja nisu poznati široj javnosti". Tokom "tajnovitog dogovaranja na Brionima su najviđeniji rukovodioci odlučivali o sudbini naših naroda", ali javnost "ne zna šta je ko govorio i koji je deo interesa žrtvovao prilikom sklapanja ustavnih nagodbi, što, po shvatanju ovih lidera, uopšte nije važno."

U delu kazivanja o načelu ustavnosti ukazao je na razvoj ideje ustavnosti, od one prvobitne, da je ustav najviši i fundamentalni zakon, preko konstitucionalizma Džona Loka i njegove ideje ograničene vlasti, do ustavnosti kao političkog načela koje će biti konačno ukorenjeno u ideji da postoje odrećeni fundamentalni principi koji čine temelj društva i države i koji ograničavaju i kontrolišu državnu vlast i njene nosioce. A to znači da "ustavnost treba da obezbedi primat ustava, naročito u odnosu na nosioce vlasti i javnih ovlašćenja i da predstavlja protivtežu svakom obliku samovolje i uzurpacije vlasti".

U Jugoslaviji je, međutim, "ideja ustavnosti umnogome kompromitovana": "Umesto da se vlast onih koji raspolažu našom sudbinom ograniči i svede na nužnu meru, ustav može, izmeću ostalog, da posluži da nekom pojedincu ili nekoj grupi obezbedi što veću i što trajniju vlast, po mogućstvu do kraja života."

U vreme održavanja rasprave, za Kostu Čavoškog "posebno je značajna stabilnost ustavnog poretka koju ugrožava neobuzdani voluntarizam vodećih političkih grupa", a ustavni poredak "nije ni stabilan ni trajan, jer zavisi od trenutnog rasporeda snaga koji se brzo i često menja tako da ruši svaku sigurnost, svaku trajnost i svaki autoritet". "Ono što danas predstavlja zajednički dogovor svih onih koji su na vlasti i u koji se svi zaklinju, već sutra će biti iznevereno, jer će se ponovo pomeriti jezičak na vagi. Tako ustav postaje žalosna vrba koju potresaju mnogi moćni vetrovi i koja se priklanja čas jednom čas drugom pravcu, zavisno od toga odakle je vetar najjači. U takvim uslovima ustav ne predstavlja ograničavanje i obuzdavanje vlasti i samovolje onih koji vladaju, već je upravo sredstvo u njihovim rukama koje oni menjaju ili odbacuju kad prestane da služi cilju kome teže", razložno zaključuje Čavoški.

POSVETIVŠI drugi deo govora analizi instituta veta koji je predloženen nacrtom amandmana, dižući glas protiv takvog rešenja, u završnici je Čavoški izneo dalekosežnu, upozoravajuću opomenu:

"Sadašnja grupa političara, bez obzira na različitost nacionalne pripadnosti, potiče iz jedne iste koterije, koja je dugo delila iste poglede i istu sudbinu i koja je zajedno došla na vlast. Njima je bilo lako da stalno menjaju postojeće i sklapaju nove dogovore, da sve dovode u pitanje sem svoje sopstvene vlasti. Ali ko njima daje pravo da ovim ustavnim amandmanima vezuju ruke budućoj generaciji. Ili možda ova sadašnja generacija vlastodržaca želi time da ovekoveči svoje delo, kao što bi izgleda želela da ovekoveči svoj život i svoju vlast, da učini večnim ono što je uvek bilo prolazno, onaj lažni sjaj koji okružuje ljude od moći, koji čini njihove apetite jakim a skrupule slabim, koji duh skorojevića čini sklonim da veruje u neprolaznost svoje vlasti i svoga dela."

Na kraju, pozivajući se na Tomasa Džefersona, digao je Kosta Čavoški svoj glas u prilog odbrane prava naroda na pobunu:

"Istorija ne poznaje samo redovni odnosno ustavni postupak za promenu postojećeg ustava, već i neustavni put odnosno promenu vanustavnim sredstvima, da narod nema samo dužnost da se pokorava legitimnoj vlasti, već da izvorno raspolaže pravom na otpor i pobunu... 'Sačuvaj nas Bože - pisao je Džeferson - 20 godina bez revolucije... Koja zemlja može da očuva svoju slobodu ako rukovodstvo ne oseća da je narod zadržao svoj duh otpora? Neka se narod seti da uzme oružje... Drvo slobode mora se zalivati krvlju rodoljuba i tirana.' Džeferson je odredio period od 20 godina, jer je verovao da je to dovoljno da jedna nova generacija potpuno preuzme sve vodeće uloge u jednom društvu. Izgleda da nama nije dovoljno ni 25 godina, jer uglavnom oni isti ljudi, koji su donosili naš prvi posleratni Ustav od 1946. godine, i sada menjaju postojeći. Stoga bi trebalo još jednom da se zapitamo: Da li će zadatak nas pravnika biti da tumačimo i branimo Ustav ili da dovodimo narod do svesti o pravu na pobunu?"

U IZLAGANjU, koje će ubrzo dovesti do nasilnog prekida jedne izuzetne pravničke, predratne advokatske i poratne akademske karijere, profesor dr Andrija Gams pošao je od stava da su "amandmani istorijski neopravdani, odnosno istorijski sasvim neadekvatno situirani, da su politički neuravnoteženi, odnosno da predstavljju rezultat izvesne krizne političke situacije, da su idejno konfuzni i da su naučno nezasnovani", uz dalekosežan zaključak da "odbacivanje ideje jugoslovenstva predstavlja jednu činjenicu koja eventualno može da se pretvori u vrlo tragičnu istorijsku situaciju".

Pošto je kroz "formulu jugoslovenstva trebalo da po etničkom poreklu i sastavu slični narodi i narodnosne grupe ostvare normalnu istorijsku tendenciju ka privrednoj i kulturnoj integraciji i međusobnoj asimilaciji u jednu višu celinu, kao što su to uradili drugi narodi Evrope", pošto vidimo da "danas ulaze u proces integracije i tako tradicionalno zavađeni narodi kao što su Nemci i Francuzi", a da će ti procesi iz faze ekonomskog integrisanja u vidu regionalnih ekonomskih zajednica "nužno dovesti do kulturnih i političkih integracija, naročito ako nisu nametnuti nego su dobrovoljni", na prostoru Jugoslavije, "u takvom istorijskom momentu olako odbacujemo formulu jugoslovenstva", upozorio je profesor Gams, uz naglasak: "Da nismo imali realno ukorenjenu ideju jugoslovenstva, trebalo je da je izmislimo; a mi je olako odbacujemo".

Osmotreni upravo sa tog stanovišta, "ustavni amandmani predstavljaju jedan veliki poraz", izraz "kompromisa raznih političkih snaga", ali se postavlja pitanje "koje su te političke snage?"

Iako je odgovor na to sudbonosno pitanje sadržan u "nejavnim razgovorima o kojima se ostavljaju ili ne ostavljaju tragovi", rekao je profesor Gams, u Hrvatskoj je stvorena "jedna jaka politička grupacija", čija politika "unosi veliki nemir u narod, ne samo ovde, nego naročito tamo gde se te stvari dešavaju".

UPRKOS tome, "stiče se utisak da se u celom tom procesu Srbija sve više izolovala" i da je "prinuđena da se brani od izvesnih optužbi za nešto što nikad nije učinila, da se brani od izvesnih svojih tobožnjih pretenzija koje joj pripisuju snage van Srbije". Krivicu za to snose "i ranija politička rukovodstva u Srbiji, koja su forsirala karijerizam i koja su zbog karijerizma i plitkog politikantskog rutinerstva često žrtvovala zaista korisne snage, koja su potiskivala sposobne ljudi radi afirmacije poslušnih mediokriteta, koja su umesto odgovornih kritičara ohrabrivala karijeriste, 'poverljive' idejne pandure i poltrone".

"U ime nametnutih parola, kao recimo one da su Srbi u Jugoslaviji najbrojniji i stoga treba da popuštaju, ta rukovodstva su nanosila Srbiji velike i raznovrsne štete i doprinosila da Srbija dođe u takvu situaciju u kojoj se sada nalazi, i da na svoju sopstvenu štetu sprovodi onu liniju koja joj je spolja nametnuta", konstatovao je profesor Andrija Gams.

Izraz takvog rasporeda političkih snaga su ustavni amandmani, koji su "vrlo nepovoljni za Srbiju", a oslonac imaju u "sistemu konfederacije koji je svuda prevaziđen".

Ukazujući na dominirajuće ideološke konstrukte, profesor Gams je pomenuo "naučno sasvim neproverenu i improvizovanu koncepciju o odumiranju države i o slabljenju državne funkcije" koja nije dokazana u praksi, kao i "takozvanu društvenu svojinu koja više nije pravna kategorija i dovodi do teških potresa".

"OPŠTA nesigurnost raste ne samo u privredi. Imamo i krizu morala, mnoge pojave ukazuju da smo došli do izvesne moralne degeneracije. Te pojave su, na primer, porast kriminaliteta, slabljenje zakonitosti, situacija da se podmićivanje smatra za normalnu pojavu sa kojom se Savezna skupština ne može uhvatiti ukoštac. Mi to tolerišemo kao nešto što je normalan manir u izvesnim ponašanjima u privredi. Dalje, vidi se širenje neodgovornosti, širenje krajnje neodgovornosti. Politička neodgovornost je dobila takve razmere da se sudbonosna politička pitanja rešavaju u neformalnim političkim grupama", sažeto je opisao situaciju u društvu profesor Andrija Gams.

Pošto je izneo i svoj rezolutni stav protiv onog tipa navodnog zajedničkog tržišta kada "svaka republika pa čak i opština može da tumači pa čak i izvrće propise prema svojim interesima", dr Gams se zapitao koliko sve one činjenice iznete u raspravi "pogađaju Srbiju", uz jasno iznet stav: "Ja sam daleko od toga da istupam kao nekakav srpski nacionalista, ja nastojim da objektivno gledam na tu stvar."

"Izvesno je da je u razvoju ove situacije Srbija do ovog momenta nosila vrlo veliki teret. Ona je bila proglašena za izvor mnogih zala i za nosioca mnogih epiteta, kao što je unitarizam. Nju su sputavale i još uvek sputavaju mnoge parole, recimo da "svaki treba da čisti pred svojom kućom", (tj. ne treba se interesovati za ono što se dešava, recimo, Zagrebu, a ono što se dešava u Rejkjaviku ili u Južnoj Americi, ili u Indiji to nas interesuje)."

U postojećim okolnostima, pošto će "Srbija dobiti sada, kao što će dobiti i svaka republika, veću ulogu, veći stepen suverenosti nego što je do sada imala", prema mišljenju profesora Gamsa, "taj momenat treba iskoristiti, treba pregrupisati snage, da jačamo elemente napretka, da dejstvujemo da demokratske tendencije preovladaju, da sposobni i pošteni ljudi dolaze na ona mesta za koja odgovaraju, da pravi ljudi dođu na prava mesta, da rutinerstvo i karijerizam ne sputavaju stvaralačke snage; jer ja sam ipak optimista - ako razvoj događaja dospe u tu fazu nametnuće se nužnost jedne demokratske integracije na našem području pre ili posle. I za taj momenat, kada dođe nužnost te integracije, Srbija treba da sačuva širokogrudost, svoje istinski demokratske i slobodarske tradicije."

Preporučujemo

Društvo

6 37

SUSRET SA ISTORIJOM: Kako je italijanska vojska sprečila da ustaše otmu Tita

31. 01. 2021. u 18:20

Društvo

0 1

RATNO STANjE BEZ NEPRIJATELjA: Politička hrestomatija nepodobnih dela i stvaralaca iz Srbije

31. 01. 2021. u 17:14

Društvo

1 3

STALjINISTIČKI I ANTISRPSKI NAKOVANj: Pesme i njihove neprihvatljive političke poruke koje su "otkrili" nadzornici Bele knjige

30. 01. 2021. u 17:14

Društvo

0 1

LEKSIKON OKOVANE PAMETI: Udar na humor i satiru iz kontrolnog centra u Zagrebu, ispred koga se isprsio dr Stipe Šuvar

29. 01. 2021. u 17:14

Društvo

0 3

POGREŠNA DIJAGNOZA JUGOSLOVENSKE BOLESTI: U kakvom su odnosu Bela knjiga i secesionistički građanski rat u Hrvatskoj

27. 01. 2021. u 17:14

Društvo

0 0

BELA KNjIGA - PRIRUČNIK DOGMATIZMA I ANTISRPSTVA: Dokument CK SKH iz 1984. bio je uzurpacija prava na slobodu stvaralaštva i istraživanja

26. 01. 2021. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije