UVOD U ZAVERU PROTIV SRBIJE: Na Osmom kongresu SKJ jugoslovenstvo prestaje da bude "legitimacija režima"

PLENUM CK SKJ, održan 16. marta 1964, odlučio da se Osmi kongres održi u novembru 1964. godine i doneo "osnovne smernice za predkongresnu aktivnost SKJ".

Foto arhiva

 - U skladu sa ovim smernicama Ranković je rukovodio sa više sastanaka sa temom organizovanja kongresa. Kongres je krajem septembra najavljen za 7. decembar 1964, a najavljen je i dnevni red gde je na četvrtom mestu bio i Rankovićev referat naslovljen "Aktuelna pitanja dalje izgradnje SKJ".

Ranković je povodom Prvog maja te godine, dao veliki intervju Radio- televiziji Beograd, a koji je prenela i "Politika." Tematski on je okrenut stavovima i očekivanjima pred Osmi kongres SKJ. Zalagao se za vodeću ulogu SK, ali je insistirao na neposrednoj demokratiji i "demokratizmu u svojim redovima".

U vremenu priprema za Osmi kongres SKJ (ali i narastajuće pripreme Rankovićeve eliminacije iz državno-partijskog vrha), na Ibarskoj magistrali 6. novembra 1964. godine nastradao je jedan od njegovih najbližih saradnika od 1941. godine - predsednik Izvršnog veća SR Srbije Slobodan Penezić Krcun.

Tito i Krste Crvenkovski, Foto arhiva

Penezić i predsednik veća u Skupštini Srbije, inače veteran i pukovnik Udbe Svetolik Lazarević krenuli su tog dana na sresku konferenciju u Titovo Užice. Negde iza podneva na deonici kod sela Šopića, blizu Lazarevaca, njihov "oldsmobil" je udario u kameni odbojnik na ivici druma, sleteo i udario u drvo.

Nastradali su Penezić, Lazarević i vozač Lomić. Dvoje drugih putnika preživeli su udes teško povređeni. Patrola saobraćajne milicije slučajno je naišla nakon nekoliko minuta, i prva je prišla slupanom vozilu. Miliconeri su kroz prozor izvukli Penezića, jer su imali utisak da mu se puls još uvek čuje, stavili u njihovo vozilo i pohitali ka Domu zdravlja u Lazarevcu. Ali, Krcun je izdahnuo u njihovom vozilu. Penezić je sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Tito je poslao venac sa jednostavnim tekstom "Dragom Krcunu - Tito".

Stane Kavčič, Foto arhiva

ČETVRT veka kasnije, Dobrica Ćosić vidi Penezića kao "prvog funkcionera koji je razmišljao o položaju srpskog naroda u novoj državi i koncepciji jugoslovenske i srpske politike reaguje javno na razna nacionalna zatvaranja i antisrpstvo. U mom doživljaju, on je bio prvi srpski političar koji je uviđao srpske poraze i naslutio, reći ću krupnu reč, zaveru nacionalnih oligarhija protiv Srbije. Pred kraj života, slamale su ga malodušnosti, mučila ga razočaranja u vođu i vođe. Često je tada bio u nesporazumu i sa Aleksandrom Rankovićem. Trpeo je njegove ukore i ljutnje na razne "srpske ispade" u lakom pijanstvu, kad je imao običaj da svakome kaže u brk ono što misli. Nije ni Tita poštedeo."

Ranković će znatno kasnije napisati da je sa Krcunom u tom periodu poremetio odnose, i da oni nisu bili više odnosi dva bliska sradnika. "Kad je postao predsednik Izvršenog veća Srbije 1963, u borbi za srpske interese nastupao je grubo, posebno protiv Borisa Krajgera, koji je vodio saveznu privredu, ponekad preteći srpskim narodom i njegovim raspoloženjem, pa su ti njegovi stavovi doživljavani kod predstavnika drugih republika kako nalet srpskog nacipnalizma. O tome je Tito izveštavan preko vojno-obaveštajne službe. Pitanje je da li je još tada počeo sumnjati da Penezić nastupa uz moju saglasnost, iako sam se javno ograđivao i osuđivao srpski nacionalizam, čak i neposredno pred moj slučaj u martu 1966. godine." Kako se seća sin, Slobodan, "kada je poginuo Slobodan Penezić Krcun - tada sam jedini put video svog oca da plače."

OSMI kongres SKJ, je održan u Beogradu od 7. do 13. decembra 1964. Ranković je pred održavanje kongresa dao dugačak intervju poljskoj "Politici." Generalno, Ranković je ponavljao svoj stav "Kongres pada u vreme punog razmaha samoupravljanja i socijalističke demokratije, u vreme kada se pojavio niz krupnih, novih pitanja našeg socijalističkog razvoja po kojima treba zauzeti principijelne stavove ili dati odgovor na njih". On je uglavnom insistirao na organizacionim pitanjima, iako će Kongres imati sasvim drugačija težišta.

STRAH OD KRCUNA

POGIBIJA Slobodana Penezića Krcuna 1964. godine je značajna jer je Ranković tako izgubio beskompromisnog saradnika koga su se plašili kolebljivi kadrovi iz srpske partije. Sa Krcunom u životu, Brionski plenum bi znatno teže bio organizovan, jer on nije imao zadršku i svakom je govorio šta misli, pa u pojedinim prilikama i samom Titu.

Veljko Vlahović,Foto arhiva

Da li je Penezić nastradao slučajno ili kao posledica zavere, ili kombinacijom obe ove okolnosti, tek Ranković je tako izgubio svog vernog saradnika.

Ranković je zajedno uz ostale članove CK pratio Tita prilikom ulaska u prepunu salu beogradskog Doma sindikaata. Na samom kongresu referate su podneli Tito, Kardelj, Ranković i drugi.. Tito u svom referatu inače ukazuje na međunacionalne odnose u našoj federaciji - o čemu je posebno dugo govorio, nacionalne odnose na području kulture i obrazovanja, nacionalističke pojave u istoriografiji - koje je označio kao najkarakterističnije za manifestaciju nacionalizma u interpretaciji istorije.
Ranković je po podne 8. decembra pročitao svoj dugi refreat "Aktuelna pitanja daljeg razvoja i uloge SKJ". Nije se doticao tema koje je pokrenuo Tito, pre svega onih o nacionalizmu. On uglavnom razrađuje metode za ostvarivanje vodeće uloge SK u "uslovima neposredne socijalističke demokratije" i kritikuje kao negativne pojave i zalaže se za suprotstavljanje "birokratskim, dogmatskim, antisocijalističkim tendencijama", kao i za "aktivan odnos" organizacije SK "prema svakom društvenom problemu".

Aleksandar Ranković i Krcun Penezić, Foto arhiva

NA KONGRESU je istaknuto da reforme koče određene snage i da treba ojačati republičke moći na račun Federacije. Ranković i jedan deo funkcionera SKJ protivili su se onom što će se kasnije nazvati debirokratizacija, decentralizacija i razvoj samoupravljanja. Ćosić navodi da mu je Ranković rekao kako je "iznenađen sadržajem ovih teza. O tome se sporio s Titom. Ta njegova replika, koju mi je ispričao Ranković, otprilike glasi: 'Pa dobro, Stari, ako ne smatraš da je republički separatizam glavna opasnost po stabilnost i budućnost Jugoslavije, onda da bar izravnamo te opasnosti: državni centralizam i republički separatizam.'"

Poslednjeg dana rada Kongresa, 13. decembra 1964, Tito je izabran za generalnog sekretara SKJ, a Ranković je, uz Kardelja i Veljka Vlahovića, bio među izabrana tri sekretara. Izabran je i za člana Centralnog komiteta SKJ, odnosno jedan od 19 članova njegovog Izvršnog komiteta. Upravo će taj sastav Izvršnog komiteta izvršiti pripremu Brionskog plenuma i eliminaciju Rankovića, godinu i po kasnije.

Krste Crvenkovski, Foto arhiva

Istoričar Predrag Marković smatra da je ovaj Kongres prekretnica u Titovoj nacionalnoj politici i da je jugoslovenstvo posle Kongresa prestalo da bude "legitimacijska osnova režima". Tada prvi put se čuje kritika "unitarizma". Tito je na tom Kongresu bio po prvi put nacionalno definisan kao Hrvat i bio je na hrvatskoj partijskoj listi, mada se nije izjašnjavao tim povodom. Prema mišljenju Dobrice Ćosića, Osmi kongres je ključ za razumevanje daljih događaja: "Taj kongres je svojim osnovnim idejama vodio preformulisanju programskih ciljeva narodne revolucije i Avnoja kao državnog oblika Jugoslavije. Tada je neposredno i intencijalno nagoveštena nova politička orijentacija, naime pretvaranje jugoslovenske federacije u konfederaciju, a to sve u ime samoupravnog socijalizma."

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije