Društvo

PENZIONERI U SRBIJI SVOJIMA ĆE DATI I POSLEDNJI DINAR: Čuvaju najmlađe, kuvaju, ostavljaju im stanove, brinu do kraja života

DVADESET ili pedeset hiljada penzija - njima je svejedno kada su u pitanju deca ili unuci.

ПЕНЗИОНЕРИ У СРБИЈИ СВОЈИМА ЋЕ ДАТИ И ПОСЛЕДЊИ ДИНАР: Чувају најмлађе, кувају, остављају им станове, брину до краја живота

Ilustracija: Tošo Borković

Uvek će naći neki dinar da im gurnu u džep: za ispit, za kafu, za zimnicu, da se nađe... Više od 60 odsto penzionera finansijski pomaže svoje najvoljenije, iako je prosečna penzija 27.775 dinara, i mada milion njih, od ukupno 1,7 miliona umirovljenika, ima mesečna primanja ispod proseka.

Ovo potvrđuje Miloš Grabundžija, predsednik Sindikata penzionera "Nezavisnost", a na osnovu istraživanja koje su radili prošle godine u dvadesetak gradova. Podaci se poklapaju i sa tvrdnjama ekonomista da bezmalo 1,8 miliona penzionera izdržava oko tri miliona stanovnika Srbije i da trećina ukupne potrošnje dolazi upravo od njihovih primanja. Penzioneri su već dugo ekonomski stub srpske porodice.

Ali, ne pomažu oni svoju decu samo finansijski. Često čuvaju unuke, uče sa njima, mnogi kuvaju za porodice svojih sinova i kćeri, pa oni ili dođu s posla i iz škole kod mame i bake da jedu, ili neko od članova porodice dođe da odnese hranu.

Trećina starih čak živi u istom domaćinstvu sa svojom decom, i to češće jer je deci potreban krov nad glavom, a ne zato što o starima nema ko da brine. Dešava se i da se odluče na zajednički život da bi prodali dva stana za jedan veliki, ili da bi izdavali drugi i tako popunili rupe u kućnom budžetu.

Briga o naslednicima produžava se do kraja života

I sve ovo nikoga ne čudi jer Srbija pripada takozvanom mediteranskom krugu zemalja, u kojima se neguju snažni emotivni odnosi i intenzivne veze među članovima porodice do smrti.

Foto: Depositphotos

- To su generacije koje su odrasle u periodu kada se iskreno verovalo da je porodica osnovna ćelija društva i da je prirodno odricati se zbog nje. Čak i kad imaju samo 20.000 penziju, bar 2.000 će odvojiti za unuke. U anketi su nam često stizali odgovori: "Ako treba neću ja ručati, samo da dam detetu." To je pitanje i ljubavi, i vaspitanja, i nepostojanja pohlepe, tako karakteristične za današnje doba - kaže Grabundžija.

On dodaje da imaju i slučajeve mlađih penzionera koji za novac neguju starije, posebno teške bolesnike, da bi zaradili dodatni novac, da pomognu svojima. Na selu ima i onih koji, iako u penziji, i dalje rade na njivi za nadnicu. A ne bi morali, jer imaju mesečna primanja dovoljna za sebe. Posebno poražava činjenica da čak trećina anketiranih starijih od 65 bukvalno izdržava ostale ukućane, jer žive u zajednici, u kojoj je njihova penzija jedini izvor prihoda. Pritom, kako dodaje, broj onih sa velikim primanjima posle radnog veka je sve manji, jer biološki nestaje generacija nekadašnjih boraca i vojnih lica.

Psiholog i psihoterapeut Elena Kuzmanović slaže se da u Srbiji višegeneracijska domaćinstva i dalje nisu retkost, a najčešće ih možemo opravdati lošom ekonomskom situacijom i nemogućnošću da se mladi osamostale.

NE OSTAJE IM ZA CIPELE

KADA plate račune, lekove i finansijski pomognu decu i unuke, penzionerima ne ostaje mnogo za svakodnevni život. O tome svedoči i podatak udruženja "Emiti", da samo trećina žena starijih od 65 godina sebi može da priušti dva para obuće godišnje, iako je dobra obuća presudna za one koji hodaju sa štapom ili na bolnim nogama.

- Razlozi su, međutim, neretko kompleksniji i nemaju samo veze sa finansijskom situacijom, već i sa ukupnom klimom unutar porodice. Porodična umreženost je kod nas česta pojava, a individualizam nailazi na osudu porodice, jer osamostaljivanje predstavlja luksuz, i u finansijskom i u emotivnom smislu. Zbog negovanja međusobne zavisnosti, postoji i očekivanje dece da ih roditelji uvek podržavaju, pa čak i u penziji, kada im možda treba mirniji način života - kaže Kuzmanovićeva.

Ta pomoć se, slaže se, najčešće sastoji od pomaganja u domaćinstvu, čuvanja dece i finansijskog doprinosa, a to, opet, za starije znači nastavak požrtvovanja za porodicu i ne mnogo mirnu starost. Jer, briga o unucima ume da bude naporna i pored toga što je zadovoljstvo.

Foto: Depositphotos

- Kod naših starijih ljudi roditeljstvo se produžava do kraja života, ne postoji period u kome se mogu posvetiti zaista sebi, kao što to rade penzioneri u zapadnim zemljama, osmišljavajući penziju kroz odmor, putovanja i druženja. Čini mi se da se kod nas do kraja života konstantno radi za porodicu, a da je tu i neka vrsta neosetljivosti i očekivanja dece da je dužnost baka i deka da brinu o unucima, ne vodeći računa o njihovom slobodnom vremenu. Roditelji prosto nastave da rade ono što su radili veći deo života - da brinu o svojoj deci, pa i kada ta deca imaju sopstvenu decu. Ni ne umeju drugačije, jer nema pauze u brizi - primećuje ova psihoterapeutkinja.

Čuvaju najmlađe, uče sa njima, kuvaju za sve, ostavljaju im stanove

Ona, ipak, upozorava koliko je važno razumeti da ljudi u trećem dobu možda više nemaju snage da kuvaju i sređuju, da ih je možda strah da brinu o podmlatku, jer nemaju istu pokretljivost i pažnju kao kad su bili mlađi, pa im je briga ujedno i teret:

- Njima u izvesnoj meri može da predstavlja zadovoljstvo da učestvuju u životu svoje dece i unuka, ali to ne treba da bude obaveza, već isključivo druženje i uživanje.

 

 

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi

Drugi pišu

Pročitajte više

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal
NIKADA NEĆEMO SAZNATI PRAVU ISTINU: Sabalenka progovorila o dopingu

"NIKADA NEĆEMO SAZNATI PRAVU ISTINU": Sabalenka progovorila o dopingu