NOVINARSKA TEROR INDUSTRIJA: Kako je laž postala istina, a NATO agresija na Srbiju - samoodbrana i humanitarna akcija

IZVEŠTAVANjE zapadnih mejnstrim medija o jugoslovenskoj krizi je, u operacionalizovanoj formi, vršeno na više načina, po sledećoj šemi: jednom se izobličuju, zatamnjuju, selekcionišu ili prikrivaju činjenice, drugi put se lansiraju vešto ukomponovane poluistine, treći put se glasine (rekla-kazala) vešto plasiraju kao istine i, konačno, kad se prethodno iscrpe ili ne daju unapred isplanirani rezultat, prezentiraju se čiste laži kao sušte istine.

Foto arhiva

Posebno mesto zauzimaju lažirane i izmontirane fotografije ("kamera ne može da laže"). Verovatno je s tim pokrićem NATO novinskim redakcijama na Zapadu razaslao lažne fotografije o navodnim masovnim grobnicama na Kosovu. Sve zato da bi se zamaglila i ili pak potpuno izbrisala istina. Uz to, jezičkim transformacijama se menjaju sadržaj i značenje.

Foto arhiva

Ta diskreditacija istine vrši se na više načina: najpre se u činjenice ugrađuju vrednosni sudovi i fikcije, s pozitivnim i negativnim nabojem, s predubeđenjima, nasleđenim i duboko ukorenjenim shvatanjima i stereotipima, tako da je nemoguće razlučiti činjenice od vrednosnih iskaza (na primer, uz imenicu Srbi dodaju se atributi: "komunisti", "staljinisti", "istočnjaci", "vizantinci", "velikosrbi", "nacionalisti", "srbokomunisti", "pravoslavci", čak "teroristi", "fašisti", "nacisti" "esesovci" i slično, s krajnje negativnim predznakom).

Primera za ovaj tip, kako se u poslednje vreme često kaže, "politički korektnog" govora, ima podosta. Navešćemo karakteristične: agresivni rat - razorno "tepih bombardovanje" "tomahavcima", kasetnim i grafitnim bombama, bombama sa osiromašenim uranijumom i hemijskim oružjem - imenuje se kao "humanitarno bombardovanje", "vazdušni udari" ili "vazdušna kampanja", odnosno, danonoćno bombardovanje se po pravilu, da bi se umanjila njegova razorna moć, bezlično imenuje kao "udari", "napadni" .

Foto arhiva

Klasični vid agresije postaje "samoodbrana"; vojne intervencije i okupacije zemlje postaju "humanitarne intervencije" ili "krize"; regularna jugoslovenska armija, koja je oslobađala zemlju od nemačkog nacističkog i italijanskog fašističkog osvajanja s njihovim satrapima, postaje "komunistička", "velikosrpska" ili u sopstvenoj zemlji "okupatorska" i slično; ucene, pretnje i okupacioni diktati (Rambuje) pod pretnjom bombardovanja postaju "pregovori"; vojne intervencije i kaznene ekspedicije postaju "mirovne misije"; okupacija i kolonizacija zemlje "misija civilizovanja"; i, na kraju, ratni zločini (razaranje zemlje, devastiranje životne sredine i sračunato ubijanje civila s visine od osam hiljada metara) postaje "kolateralna šteta" (orvelijanski eufemizam za civilne žrtve).

Foto arhiva

U UREĐIVAČKOJ politici i reporterskom izveštavanju (uz dosluh između zvaničnika, NATO, plaćenih "eksperata" i medija), kako bi se čitalačkoj ili TV publici poslala određena (željena) lako prepoznatljiva simbolička poruka, to se čini na više načina. Najpre se, selekcionišu činjenice (utajom, retuširanjem ili tehnikom "konjičkog skoka"), događaj ili slika raznim tehničkim manipulacijama i veštinama istrgnuti su iz šireg društvenog ili vizuelnog konteksta (čime se i sam kontekst krivotvori). To je poznat metod kojim se nešto prikriva, a time zatamnjuje ili iskrivljava suština i stvara lažna "slika" događaja. Potom, mešanjem izveštaja i komentara, razvodnjavanjem i prikrivanjem činjenica, gde je nemoguće razlučiti istinito od lažnog, opravdavaju se izmišljotine. I, na kraju, pojedinačan slučaj predstavlja se kao opšti ili pak kao prenaduvavanje stvarnog događaja (Srebrenica). Sve to, iz tiražnih razloga, začini se dramskim efektima. Zatim se, posebno naglašava da je potezima neprijatelja ugrožen moralni poredak, pa i sama civilizacija. Stvar posebno dobija na značaju ako taj fabrikat podrže intelektualci, književnici, urednici, sveštenici.

Foto arhiva

Primera ima napretek. To potvrđuje i izjava premijera Francuske Lionela Žospena koji kaže da je bombardovanje Srbije "moralni, pa čak i 'civilizacijski' (čin), to je uistinu 'borba za civilizaciju'". Taj "moralni" i "civilizacijski" pogrom po generalu Vesli Klarku, tadašnjem komandantu NATO za Evropu, imao je za cilj da se (kako se sam hvalio): "sruši, uništi, devastira, degradira i, na kraju, suštinski eliminiše infrastruktura" SR Jugoslavije. Ove dve izjave moraju se posmatrati objedinjeno, da bismo dobili njihovo puno značenje. A to je u krajnjoj istanci najpre uništenje infrastrukture i privrede zemlje, a zatim njeno ekonomsko i kasnije duhovno pokoravanje.
U sledećem koraku se, u izveštajima i komentarima, sa stvarnošću prepliću fikcija i simulacija, da ih je, takođe, nemoguće razlučiti, što dopušta da se i fikcija i simulacija predstavljaju i plasiraju kao nepobitne i svima poznate "istine". Usiljena neposrednost, lažna objektivnost, izludeli senzacionalizam, infantilizovanje javnosti, pojednostavljivanje i utrkivanje ko će prvi prodati vest, izveštaj ili reportažu - sve to zajedno uzev ima za cilj da oteža razlikovanje istinite od lažne informacije. A krajnji cilj je: Mi (prijatelj) smo uvek u pravu, a oni (neprijatelj) uvek u krivu. Zato se neprijatelj predstavlja kao zločinac - on čini masakre. Da bi se to postiglo i bilo široko prihvaćeno, neprijatelj se iz dana u dan od strane novinarske "teror industrije" (na povocu obaveštajnih službi) propušta kroz, kako to Umberto Eko kaže, "mašinu za blaćenje".

NA KRAJU, ako ništa od navedenog ne uspe radi odbrane zapadnog viđenja, ide se na konstantno i bezobzirno fabrikovanje laži i dezinformacija, u čemu učestvuju, sem zvaničnika i novinarske dvorske "elite", obaveštajne službe zainteresovanih (u našem slučaju zapadnih) zemalja. Primeri: ulica Vase Miskina, Markale, logori, masovna silovanja, Račak. Fabrikovane laži se potom, u javnom diskursu - uz pomoć zvaničnika, "eksperata" i vodećih medija - ponavljanjem bezbroj puta, afirmišu i reklamiraju kao neosporne istine. Istovremeno preskaču se i prećutkuju stvarni događaji (Psunj i Papuk, Maslenica, Medački džep, Lora, Sisak, Osijek, Gospić, "Bljesak", "Oluja", trgovina ljudskim organima) - po sistemu ono što nije pomenuto u medijima nije se ni dogodilo. Ako nepoželjan sadržaj kojim slučajem probije medijsku blokadu tada se on izokreće, izvestilac nipodaštava, satanizuje, marginalizuje i u fingiranom sudskom procesu poništava.

Foto arhiva

Lažne tvrdnje lansirane u zapadnoj štampi nije dozvoljeno preispitivati jer one imaju za cilj da proizvode "činjenice" koje potom postaju "objektivno" istinite. Dakle, ordinarna laž na Zapadu postaje zvanična istina.
Paralelno sa ovim propagira se i širi mit o objektivnosti zapadnog novinarstva, kako bi se obezbedila "legitimnost", pomešanim poluistinama, pa i izmišljotinama.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije