VODENICA IM LEPŠA OD MINHENA: Stefanovići se vratili u selo Vrmdža i obnovili nekadašnji porodični posao

SUPRUŽNICI Stefan (28) i Nikolina (25) Stefanović su iskusili rad u inostranstvu, i posle desetak godina rešili su da se vrate u Srbiju. Da rade i žive na selu, i to u onom, nadaleko poznatom po strancima koji ga godinama naseljavaju - Vrmdži.

Foto J. Ćosin

Podno Rtnja, Stefanovići koji su gotovo deceniju radili u Minhenu, prošle godine su se vratili sa idejom da "ožive" vodenicu potočaru staru više od veka koju je Nikolina nasledila od dede. I da u njoj proizvode domaće brašno.

U prvi mah sve je izgledalo gotovo nemoguće, jer se do vodenice urasle u korov i zapuštene pune četiri decenije - jedva moglo prići. Ipak, uz mnogo napora i truda, već posle nekoliko meseci, iz nje su izašli prvi kilogrami ražanog i pšeničnog brašna. Nepunu godinu kasnije, ova vodenica je nezaobilazno svratište turista koji prolaze kroz Vrmdžu. U njoj kupuju brašno i usput iskoriste priliku da vide kako se nekada žito mlelo ispod vodeničnog kamena.

- Prošle godine, 16. avgusta, krenuli smo da krčimo plac, jer se od vodenice video samo krov - ispričao nam je Stefan. - Najvažnije je bilo da osposobimo prilaz do nje. Vodenički kamen je morao da se menja, i bio je najskuplja investicija. Sve ostalo je bilo jeftinije, ali teško za nameštanje. Volja je bila tu, trebalo je samo naći majstora za vodenicu, što je bio ogroman problem, jer je njih u današnje vreme sve manje.

Osposobljena vodenica je bila samo deo obavljenog posla, jer je pred Stefanoviće stigao sledeći veliki izazov: da nauče kako sve to radi. Iako je internet prva adresa za sve nepoznanice, o tradicionalnom načinu pravljenja brašna ipak tamo ima malo toga, pa su zanat učili sami, kroz posao.

Foto J. Ćosin

- Neke savete smo potražili od starijih ljudi po selu i majstora koji nam je nameštao kamen - kazao nam je Stefan. - U Vrmdži postoji još jedan vodeničar, pa sam nedavno neke savete dobio i od njega. Tako smo krenuli korak po korak, najpre smo proizvodili belo brašno, a danas ovde meljemo i heljdu, speltu, raž, pšenicu, proizvodimo belo i žuto kukuruzno brašno. Sva naša brašna su integralna jer meljemo cela zrna žitarica.

Vodenica, kako kaže, ne melje velikom brzinom, pa veće količine brašna nije moguće proizvesti, ali upravo ta brzina izdvaja ga po kvalitetu od onih iz modernih mlinova.

Foto J. Ćosin

- Posebnost tog brašna je zapravo u brzini jer se brašno ne pali i u njemu ostaju hranljive materije - objašnjava Stefan. - U modernim mlinovima zrno se najpre pere, pa se ljušti, skine mu se opna, vadi klica, a onda se prosejava. Potom se vade mekinje, odvaja se griz i dobija se gotovo najnekvalitetnije brašno. Vodenica potočara ga sporo melje, ostaju proteini i takva brašna sa 14 odsto belančevina su sve traženija.

Iako zasad od prodaje brašna njih dvoje mogu da zarade tek jednu platu, od svojih ciljeva ne odustaju, a prinova koju čekaju motiviše ih da od vodenice naprave mesto na kojem će uživati i najmlađi.

- Vodenicu sam nasledila od dede, ali Stefan se najviše zalagao za to da je osposobimo - iskrena je Nikolina. - Kada je to zaživelo, javljale su se nove ideje i sada planiramo da otvorimo restoran u kojem će se pripremati domaći proizvodi, jela od vodeničnog brašna i kotlići pasulja. Osim toga, planiramo da napravimo i mini zoo-vrt, ali da sve ostane što autentičnije, da bi se gosti osećali kao kod kuće.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije