KOLABORANT KOJI JE SPASAO STOTINE HILJADA IZBEGLICA: Proslavljeni general voljom okupatora postaje predsednik Vlade

U RATU koji su Srbi vodili među sobom za vreme okupacije, 1941-1945, i oružane borbe protiv okupatora, aktivno je učestvovao sa svojom vladom i vojskom i Milan Nedić, armijski general i nekadašnji ministar vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije (a za vreme aprilskog rata 1941. komandant Treće grupe armije, koja je Nemcima pružila tako slab otpor u Makedoniji da su oni već drugog dana rata zauzeli Skoplje).

Dolazak Nedića na položaj predsednika vlade bio je za mnoge Srbe veliko iznenađenje, Foto Profimedija, Muzej Srbije, Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, Dokumentacija „Novosti“i „Borbe“, Fesbuk, Vikipedija...

Dolazak Nedića na položaj predsednika vlade, voljom okupatorske uprave, bio je za mnoge Srbe veliko iznenađenje. Rodoljubima se činilo čak i neshvatljivo da jedan Srbin tako visokog vojnog čina može uopšte stupiti u službu tuđinske sile koja je pre svega protiv Srbije povela rat - i njenu prestonicu pretvorila u prah i pepeo. Zaboravljalo se pri tom, međutim, da je  Srbija to doživela i u Prvom svetskom ratu, kad su 1915. godine nemačke i austrougarske trupe zaposele Beograd i srpsku zemlju. I tada se našao jedan bivši ministar vojske koji je pohitao da se okupatoru stavi na raspolaganje. Bio je to generalštabni pukovnik Vasilije Antonić. On se austrougarskoj okupacionoj upravi, koju su uglavnom sačinjavali Hrvati, odmah stavio na raspolaganje i izjavio se spremnim da joj služi - u svojstvu predsednika beogradske opštine.

Rođen u Grockoj, 7. septembra 1877, Nedić je ocenjen kao sposoban i hrabar vojni starešina. Učestvovao je u oba balkanska rata, a isto tako i u Prvom svetskom ratu. Vojničku karijeru Nedić je počeo kao vodnik u pešadiji, ali, iako tipičan „trupaš“, uspeo je da završi Višu vojnu akademiju i da, posle kraćeg školovanja u Francuskoj, postane kraljev ordonans-oficir, a zatim komandant divizije i armije.

Jedno vreme i nastavnik strategije i istorije ratne veštine, Nedić je 21. decembra 1938. imenovan za ministra vojske i mornarice (u drugoj vladi Milana Stojadinovića) i na tom položaju ostao je do 7. novembra 1940, kada je podneo ostavku - po izvesnim, ali nedokazanim, tvrđenjima povodom uspostave diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom.

SA SIGURNOŠĆU se može reći, da je neposredan povod Nedićevog izlaska iz vlade (odstranjenja u stvari) bio njegov memorandum knezu Pavlu od 1. novembra 1940. godine. U tom memorandumu on je tražio da se vlada jasno opredeli prema zaraćenim stranama u Evropi, da odluči s kim će: sa Velikom Britanijom ili pak sa Nemačkom i Italijom. Kako je rekao u svom memorandumu - Jugoslavija je stajala sama samcita, i nije imala nikakvih šansi da se spase od zaokružavanja...

Foto Profimedija, Muzej Srbije, Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, Dokumentacija „Novosti“i „Borbe“, Fesbuk, Vikipedija...

Smatrajući da bi rat sa silama Osovine ispao katastrofalno po zemlju, Nedić je isticao da postoji samo jedna mogućnost da se država sačuva - da se regulišu odnosi sa Nemačkom i Italijom. Prema Stanislavu Krakovu,  Nedić je ovako obrazlagao koristi od aranžiranja sa silama Osovine: „Prvo, produžićemo sebi život; drugo, ograničićemo zahteve požudnih suseda i, najzad, ako izgubimo na kraju izvesne delove naše zemlje da bi zadovoljili svoje susede, u svakom slučaju nećemo izgubiti toliko kao kad bismo bili njihov neprijatelj i kada bi nam to bilo silom oteto. Naprotiv, izgleda mi da će srpski narod, pored Jugoslavije, imati najviše da plati...“

Već kako je to mnogo puta bio slučaj u Beogradu, u vreme Kraljevine Jugoslavije, „čaršija“ je imala svoje posebno objašnjenje zašto je Nedić iznenada morao da napusti vladu.

Tvrđeno je, pored ostalog, da je bilo otkriveno da je on sa Dimitrijem Ljotićem pripremao državni udar. Bila je raširena i vest, planski i s jasnom tendencijom, da je Nedić, u raspravi sa knezom Pavlom, a po pitanju odnosa sa Nemačkom, revoltiran, knezu - udario šamar...

* * * * * * * * * * * * *

Slab čovek postaje pokorni nemački sluga

DRAGOLjUB JOVANOVIĆ, u svojoj knjizi „Ljudi, ljudi“, baca ozbiljnu sumnju na razna tvrđenja u vezi sa ostavkom Milana Nedića, a posebno na tvrđenje da je Nedić podneo ostavku zbog neslaganja sa uspostavljanjem diplomatskih odnosa sa Sovjetskim Savezom.

Njemu, Jovanoviću, Nedić  je, u četiri oka, krajem oktobra 1940. rekao - a Jovanović je to preneo sovjetskom poslaniku Plotnjikovu - da je Nemačka koncentrisala na sovjetskim zapadnim granicama 120 divizija, da u Karpatima gradi podzemne aerodrome i da Dunavom upućuje prema Crnom moru rasklopljene podmornice… Od svega što je Nedić rekao Dragoljubu Jovanoviću, posebnu pažnju zaslužuju ove njegove reči: „Ja ću radije biti redov pod Staljinom nego general pod Hitlerom“.

Da li je ovo bila samo šuplja Nedićeva fraza, izgovorena da bi sagovornika naveo na krivi zaključak, ili je to možda bio izraz želje da osigura naklonost Sovjeta i prema sebi i prema Jugoslaviji, ili rezultat erupcije iskrenosti čoveka koji je došao u zategnute odnose sa glavnim nosiocem vlasti u zemlji - ostaje samo da se nagađa. Nije isključeno, međutim, da objašnjenje za izgovorene reči leži u Jovanovićevom mišljenju, da je Nedić bio veoma sklon da nastupa kao glumac, da govori ono što scena u određenom  času zahteva, a nikako ono što mu leži na srcu, što stvarno misli.

Sukob, bolje rečeno razlaz sa knezom Pavlom, Nedić je objasnio je svojom nespremnošću da udovolji zahtevu kneza Pavla da se, kad je Italija napala Grčku 1940. u Makedoniju uputi osam divizija (kako bi italijanske snage u severnom delu Albanije bile vezane za taj prostor).

Foto Profimedija, Muzej Srbije, Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, Dokumentacija „Novosti“i „Borbe“, Fesbuk, Vikipedija...

“NE MOGAVŠI da sprovedem zahtev kneza Pavla, izjavio je Nedić, ja sam izradio jedan memorandum, gde sam istakao razloge da bi izvršavanje ovog naređenja, odnosno odašiljanje divizija, imalo za našu zemlju teške posledice. Između ostalog, naveo sam nespremnost Jugoslavije za rat i to u dugom periodu. Dalje sam naveo da je Nemačka pobednica u Evropi, da je snažna i da ide kao plima, pa bi naša politika trebala da se okrene u pravcu prema Nemačkoj i da se poradi na sporazumu sa istom. Ovo sam u memorandumu navodio radi toga da bi dokazao potrebu održanja neutralnosti. Prilikom podnošenja ovog memoranduma knezu Pavlu, između nas dvojice došlo je do oštrijih reči, tako da je knez Pavle rekao da sa mnom ne može da radi, na šta sam se ja poklonio i izišao. Jedan do dva časa kasnije došao je kod mene u kabinet general Petar Pešić i pročitao mi je ukaz, kojim se razrešujem dužnosti ministra vojske i mornarice a on dolazi na moje mesto...“

Pojava na sceni jednog viđenog i cenjenog vojnika, kakav je neosporno bio Milan Nedić, u času kada se Srbija našla u dvostrukom ognju - u ratu protiv okupatora i u tek začetom građanskom ratu - još nije do u detalj razjašnjena, čini se. Sama osnovna ocena, da se on, prihvatajući od okupatora mandat za sastav vlade, svrstao u red kvislinga i protivnika legalne jugoslovenske vlade, kao da nije sasvim dovoljna...  Za Predraga Milojevića, novinara, svojevremeno šefa Presbiroa u Beogradu, koji je Milana Nedića i lično dobro poznavao, general je bio „jadan i slab čovek“, koji se „osećao obaveznim da bude što pokorniji sluga Nemcima. Prosto je čeznuo da pobede Nemci, jer bi tada pobedio i on.

Jadno je to njegovo spasavanje Srba”. U „knjigovodstvu “ o njegovoj aktivnosti od kraja avgusta 1941. pa do povlačenja iz zemlje pod zaštitom Nemaca, u oktobru 1944, postoje uz negativne i neke pozitivne stavke. Kako je rekao Dragoljub Jovanović, Nedić „kao da je sebi postavio zadatak da Srbiju provede kroz oluju sa što manje štete, spasavajući šta se moglo posle aprilske katastrofe... “.

* * * * * * * * * * * * *

Polaganje zakletve na vernost neprijatelju

KAO VELIKI plus Nediću navodi se njegovo zauzimanje za izbeglice koje su nahrupile u Srbiju sa svih strana. Mišo Hamović, pišući o izbeglicama u Srbiji u Drugom svetskom ratu, rekao je: „Ne ulazeći u to da li je bila prisutna i doza manipulacije izbeglicama, od strane Nedića, s obzirom na prenaglašeno isticanje i propagiranje lične zainteresovanosti za njihovu sudbinu, što je forsirano putem štampe i radija, i što je, možda, trebalo da posluži kao poen koji bi ublažio neraspoloženje patriotski orijentisanih Srba zbog njegove kolaboracije sa okupatorom, ostaje činjenica da je on pružio izbeglicama dragocenu, da ne kažemo spasonosnu pomoć.

Za sve vreme od jeseni 1941. do jeseni 1944.  svesno se žrtvujući za spas i biološki opstanak srpskog nacionalnog jezgra, Nedić je uspeo da omogući da „Srbija bude oaza spasenja za 86 hiljada izbegličke dece, za 60 hiljada slovenačkih izbeglica i preko pola miliona Srba proteranih iz monstruozne Nezavisne Države Hrvatske... Da nije bilo Nedićeve vlade, okupirana Srbija ne bi mogla ispuniti tu misiju spasavanja progonjenih Srba iz NDH i ostalih okupiranih područja na kojima je srpski narod bio progonjen: Bačka, Južna Srbija, Kosovo i Metohija”.

Foto Profimedija, Muzej Srbije, Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, Dokumentacija „Novosti“i „Borbe“, Fesbuk, Vikipedija...

Moglo bi se reći, u vezi s Nedićem i njegovim držanjem tokom nemačke okupacije Srbije i građanskog rata među Srbima, da niti je on bio izdajnik niti se njegov rad može okarakterisati kao kolaboracija .

IAKO KOD NEDIĆA ima postupaka, koji se graniče sa izdajstvom (polaganje zakletve neprijatelju, traženje od neprijatelja da se pohapsi i u zarobljeništvo sprovede preko 1.200 oficira)  ja se - rekao je Jovan P. Trišić, Nedićev komandant žandarmerije 1941. - ipak slažem da Nedić nije bio izdajica. Za izdaju je potrebna unapred stvorena odluka, tj.umišljaj da se radi protiv svoje zemlje. Kod Milana Nedića toga nije bilo. On je bio toliko svestan Srbin da, po mom mišljenju, nikada ne bi ni pomislio da izda Srpstvo. Kod Milana Nedića bila je samo slaba računica. On je pogrešio u predviđanju. Nedić je, valjda pod uticajem svog brata od tetke Dimitrija Ljotića, bio uveren da je nemačka pobeda sigurna i pomirio se sa kapitulcijom Jugoslavije, predviđajući konačnu propast saveznika, te i njegov ceo dalji rad pod okupacijom bio je radi toga zasnovan na pogrešnoj proceni. M. Nedić nije išao utvrđenim srpskim slobodarskim putem...“

Foto Profimedija, Muzej Srbije, Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, Dokumentacija „Novosti“i „Borbe“, Fesbuk, Vikipedija...

U vezi s Nedićem, naročito po završetku Drugog svetskog rata, lansirane su i tvrdnje koje su imale za cilj da njega lično što više okrive, ali i da, preko njega, kompromituju jugoslovensku kraljevsku vladu. Tako je, na primer, u Nirnbergu, pred Međunarodnim sudom ratnim zločincima, pomoćnik sovjetskog tužioca pokušao je da dokaže da je Nedić stupio u službu nemačkog okupatora  u dogovoru sa kraljevskom jugoslovenskom vladom u Londonu, što je bilo daleko od svake istine... Nedić se primio položaja predsednika vlade pod Nemcima , sasvim je sigurno, od svoje volje, nikako po dogovoru sa jugoslovenskom vladom. To je istakao i Slobodan Jovanović, u članku koji je objavio u „Tajmsu“, 22. februara 1946, i u kojem je demantovao tvrdnje pomoćnika sovjetskog tužioca...

* * * * * * * * * * * * *

Narod ne oprašta saradnju sa okupatorom

ŠTA JE JUGOSLOVENSKA vlada mislila o Nediću i njegovoj odluci da se okupatoru stavi na raspolaganje, pre Slobodana Jovanovića, još u novembru 1941, rekao je general Dušan Simović, u svojstvu predsednika vlade, u jednom svom govoru emitovanom preko Radio Londona, u kome je izjavio da „Nedić veliča fašizam i nacional-socijalizam, uznosi svemoć Hitlerovu i poručuje srpskom narodu da se pomiri s tim da je izgubio slobodu,  da se „zaklanja za autoritet kralja Petra II, iako nije postavljen ni od kralja ni od naroda, već od nemačke okupatorske vlasti“, da je, pogazivši zakletvu na vernost kralju izgubio „i zakonsko i moralno pravo da govori u ime kralja, naroda i vojske“.

Sve ovo što je Simović izjavio u emisiji Radio Londona imalo je u prvom redu za cilj, da se jugoslovenska vlada što odlučnije distancira od Milana Nedića. Jer, samo njegovo pristajanje na kooperaciju sa okupatorom bilo je štetno po ugled jugoslovenske vlade u svetu, ali i Srba, u celini uzeto. I Radoje L. Knežević će reći, da je „postojanje jedne srpske vlade u Beogradu pod okriljem Nemaca prilično naškodilo našoj opštoj stvari u svetu....“  Knežević će reći i to da je Nedić sebi je sopstvenim rukama pleo kvislinški venac oko glave... To je jedna povesna činjenica koju ništa pod Bogom nije kadro da izbriše. Što pravda ljudska treba i može da učini, to je da njemu i najboljim među njegovim saradnicima prizna nesebičnost pobuda pri radu u jednom izuzetno tragičnom periodu u istoriji Srba...“

Prihvatajući osnovne ocene Radoja L. Kneževića, Đoko Slijepčević je za saradnju Milana Nedića i njegove vlade sa nemačkim okupatorom  rekao da je ona bila „administrativne prirode“ i da se preko nje nije htela ostvariti „vlast nad narodom, nego zbrinjavanje naroda u okolnostima u kojima se bio našao...“ Po Slijepčevićevom mišljenju, interesi srpskih vlasti imenovanih od okupatora podudarali su se sa interesima okupatora samo na jednom planu: i jedni i drugi bili su protiv borbe KPJ za osvajanje vlasti i za promenu društvenog poretka.

Foto Profimedija, Muzej Srbije, Arhiv Srbije, Arhiv Beograda, Dokumentacija „Novosti“i „Borbe“, Fesbuk, Vikipedija...

NIKO U KRALjEVSKOJ jugoslovenskoj vladi nije tako gledao na Milana Nedića i njegovu vladu kao što je gledao Radoje L. Knežević, pa i Đoko Slijepčević, koji je bio jedan od saradnika „vlade narodnog spasa“, kako je sam Nedić nazvao svoj kabinet. U kraljevskoj jugoslovenskoj vladi na Nedića se gledalo kao na „prodanu dušu“, što se vidi i iz  izjave generala Simovića preko Radio Londona. Smatrajući da on sve čini samo da bi otežao položaj vlade u Londonu, Srbi u vladi, svi od reda, hteli su u njemu da vide samo - neprijatelja.  (U jednom izveštaju upućenom jugoslovenskoj vladi u Londonu, iz Stokholma, od tamošnjeg poslanstva, od 11.4.1942, rečeno je da „narod ne simpatiše Nedića zato što sarađuje s Nemcima. I pored svih njegovih napora da se predstavi kao zaštitnik srpskog naroda i njegov spasilac od potpune propasti, narod mu tu saradnju ne oprašta”.

Da vlada u Londonu, i Srbi u njoj, koji su se inače između sebe stalno gložili, tako misle o Nediću doprineo je i sam Nedić, pored ostalog i svojim čestim izjavama u kojima je jugoslovensku vladu optuživao za izdaju zemlje i naroda...

Na dvogodišnjicu puča od 27. marta, obraćajući se „braći Srbima i sestrama Srpkinjama“, Nedić je, na primer, optužio vladu u Londonu da vodi „smetenjačku politiku, prvo uz Dražu, a sada protiv njega a uz komuniste, čas uz Engleze i Amerikance, a čas uz boljševike, a nikada uz Srbe“ i da je vođenjem takve politike „razbila duhovno jedinstvo srpskog naroda“. Nedić je čak rekao, da „u čitavoj Evropi nema primera takve izdaje prema svom narodu, takvog zločina kakav je počinila i kakav vrši vlada u Londonu“.

U isto vreme, dok je tako napadao legalnu jugoslovensku vladu, Nedić je isticao svoje zasluge, i zasluge svoje vlade, za srpski narod, naglašavajući da sve što je činio, i što čini, čini zato što ne dopušta „da propadne Majka Srbija, sveta zemlja Srbinova“.

Preporučujemo

Društvo

0 3

RAT PARTIZANA I ČETNIKA ZA NEMCE BIO DAR SA NEBA: Hronologija izbijanja bratoubilačkog oružanog sukoba

14. 01. 2025. u 19:00

Društvo

0 6

VIŠE GINULI U MEĐUSOBNIM BORBAMA NEGO U OKRŠAJIMA SA OKUPATOROM: U Srbiji dejstvovalo pet vojski čiji su pripadnici bili Srbi

14. 01. 2025. u 18:00

Društvo

0 4

NA TLU JUGOSLAVIJE VOĐENA TRI RATA: Međusobno istrebljivanje posle dizanja ustanka započeto u Srbiji

14. 01. 2025. u 17:00

Društvo

0 2

RAZVIJANjE MRŽNjE I ŽELjE ZA OSVETOM: Koreni građanskog rata među Srbima koji je vođen 1941-1945. godine

14. 01. 2025. u 16:13

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije