ZEMALJSKI PORAZI I NEBESKE POBEDE: Teorijski okvir za proučavanje nacionalnog identiteta Srba

RADOVI Entonija Smita (1939-2016), jednog od vodećih stručnjaka za teoriju nacija, nacionalnog identiteta i nacionalizma, nude koristan teorijski model za istraživanje pitanja trajnosti predanja o Kosovu i njegov uticaj na nacionalnu svest Srba.

Entoni Smit, jedan od vodećih stručnjaka za teoriju nacija, Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr.Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni Muzej, Narona biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

Smitova dela nastajala su u stalnom dijalogu sa modernističkim teorijama, po kojima je nacija moderan fenomen nastao u XVIII ili XIX veku, sa primordijalističkim tumačenjima, za koje su nacije stare koliko i ljudska istorija, kao i sa neoperenijalističkom školom, koja nacije pronalazi u srednjem veku i ranom modernom dobu. 

Svoj teorijski pristup Entoni Smit je nazvao etnosimbolizmom. Za razliku od modernistički usmerenih istraživača, on najvažnije odgovore nije tražio u ravni politike, privrede i države, nego religije i kulture. Prema njegovim tumačenjima, ključni činioci u stvaranju nacija su predanja, sećanja, mitovi i simboli. Oni su, najčešće, premodernog pa i vrlo drevnog porekla, zbog čega se ne može govoriti o stvaranju nacija „ni iz čega“, tek u modernom dobu. Ove „svete izvore“ ili „svete osnove“, „simbolične resurse“ (sacred sources, sacred foundations, symbolic resources) pronalazio je kod premodernih etnija, ali i kod modernih nacija.

Entoni Smit je, međutim, pišući o premodernim, pa i drevnim epohama, koristio i pojam nacije. Sa pravom je, zato, primećeno da bi se on mogao svrstati i među neoperenijaliste.  Smit je, naime, prve nacije pronalazio među starozavetnim Jevrejima i u starom Egiptu, kao i u poznoantičkoj Jermeniji. Nije osporavao zaključke neoperenijalista o postojanju nacionalne svesti u vreme Stogodišnjeg rata između Engleza i Francuza, u XIV i XV veku, ili kod Čeha u dobu Husitskih ratova u XV veku. Po njegovom mišljenju, prave početke nacija trebalo bi ipak tražiti u XVI veku, u epohi reformacije.

Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr.Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni Muzej, Narona biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

Za temu ovog rada važno je pomenuti da je Entoni Smit prihvatao mišljenje moderniste Erika Hobzbauma, prema kome je kod premodernih Srba i Rusa uočljiv „protonacionalizam“, kao i da se u Engleskoj, u dobu Tjudora, može pronaći „nešto blisko savremenom patriotizmu“.  Hobzbaum, naime, tvrdi da su Srbi dobar primer „protonacije“ „zato što je sećanje na kraljevstvo koje su Turci porazili sačuvano u pesmama i epskoj priči, a možda, što je još bliže suštini, u svakodnevnim liturgijama srpske crkve koja je kanonizovala većinu svojih vladara“. 

UPRAVO U KRILU religije su, po mišljenju Entonija Smita, nastali premoderni „sveti izvori“ nacionalnog identiteta. Religija je pretvarala „etnije“ u „svete zajednice“.

„Sveti izvori“ će, takođe, predstavljati temelj na kome će u modernom dobu biti građene nacije i nacionalne ideologije. Religijskim poreklom „svetih izvora“ Smit objašnjava njihovu otpornost. Što su oni dublji i postojani, etnija i nacija su trajnije. Među njima su najvažniji mitovi o „poreklu“ i „izabranosti“, o „zlatnom dobu“, „svetoj zemlji“ i o „žrtvi predaka“.

Mit o poreklu veoma često je vezan za trenutak teofanije, rođenja sveca ili heroja, prihvatanja novog kulta ili vere, kao u slučaju Tiridata III u Jermeniji, Hlodoveha I u Franačkoj, ili Svetog Vladimira u Rusiji. Ovaj mit može se i menjati i prilagođavati novim potrebama, kao na primer, u slučaju francuskog dana juriša na Bastilju 14. jula 1789.

Od posebne važnosti je, međutim, Smitovo shvatanje o „izabranim narodima“ (chosen peoples) koji se mogu podeliti na „zavetne“ (covenantal nations) i „misionarske nacije“ (missionary nations). Samosvest premodernih naroda ali i današnjih nacija je, kako Smit primećuje, često povezana sa verom u „izabranost“. Svest o posebnoj Božjoj milosti i o zavetnom odnosu zajednice sa Bogom kod hrišćanskih naroda zasnivana je na ugledanju na Stari zavet, naročito na Petoknjižje, Knjige Makavejske, Knjige proroka i Psalme. Tamo gde se u istorijskim izvorima nailazi na učestala pozivanja na Mojsija, Izlazak iz Egipta, primanje Zaveta na Sinaju, na dolazak u Obećanu zemlju, ili na Knjige Makavejske, potrebno je, od slučaja do slučaja, pažljivo razdvojiti književne konvencije epohe od tragova koji bi mogli da vode ka stvarnom prisustvu svesti o „izabranosti“. Pri tome, Zavet podrazumeva ne samo Božju milost i brigu o „izabranom narodu“, nego i kaznu koja će taj narod stići ukoliko ga prekrši. Cilj je sačuvati zavet, kultove i običaje i na taj način postati, kako Smit ističe, po Drugoj knjizi Mojsijevoj, „carstvo svešteničko i narod svet“.

* * * * * * * * * * *

Uloga zavetnih i misionarskih naroda

ZAVETNI NARODI nastoje da sačuvaju zavet i Božju milost izdvajanjem i odbijanjem asimilacije u inoverce. To se naročito vidi u periodima poraza, gubljenja države, nezavisnosti i odlaska u rasejanje. Primer su Jevreji, kod kojih je nosilac zavetnosti narod, Jermeni, za koje je crkva „Novi Izrailj“ i Etiopljani, kod kojih je nosilac zavetnosti vladarska dinastija.

Misionarski narodi nastoje da šire svoje kultove i predanja. Među narodima, koji sebe vide kao „instrument“ u širenju Božje volje, Smit, pored ostalih, pominje Engleze, Škote, Francuze, Ruse, američke koloniste, Arape. To misionarenje nastavlja i današnji Zapad u ime, bar površinski gledano, sekularizovanih ciljeva.

U knjizi “Kulturni osnovi nacija” Smit će nacije podeliti na „hijerarhijske“ (hierarchical nations, koje svoje uzore nalaze u bliskoistoičnim državama i carskom Rimu) „zavetne“ (covenantal nations, koje se ugledaju na starozavetne Jevreje) i „republikanske“ (republican nations, čiji su uzori grčki polisi i republikanski Rim). Dok bi u hijerarhijske nacije spadale srednjovekovne monarhije u Engleskoj, Rusiji, Francuskoj ili Škotskoj, republikanske nacije nastajale su u Francuskoj i Američkoj revoluciji. Zavetne nacije su, pored Jevreja, Jermena i Etopljana, od vremena reformacije i Englezi, Holanđani, Švajcarci, američki kolonisti, Rusi. Za „zavetnost“ je važno postojanje svetih spisa na jeziku etnije ili nacije, a to će na hrišćanskom zapadu Evrope, za razliku od, kako Smit primećuje, pravoslavnog istoka, biti moguće tek od doba Reformacije. Učenja Kalvina i Cvinglija su već sadržavala veru u „izabranost“ i „zavetnost“. Ona je pojačana iskustvom progona i egzodusa u toku verskih ratova XVI i XVII veka i proširena sa pojedinaca na zajednice vernika.

Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr.Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni Muzej, Narona biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

PROTESTANTIZAM je, po Smitovom mišljenju, postao ključni oslonac engleskog i holandskog nacionalizma, zahvaljujući Kromvelovoj, puritanskoj revoluciji i Holandskoj revoluciji. U oba slučaja, pobunjenici su se identifikovali sa „novim Izrailjem“, dok su u neprijatelju videli faraonove, egipatske snage.  Identitet većine nacija je, međutim, tokom istorije, ostao palimpsest hijerarhijskih, zavetnih i republikanskih slojeva.

„Zavetne nacije“, na primer, najčešće prihvataju egalitarističke političke i društvene ideale, pa se lako mogu pretvarati u „republikanske nacije“.

Drugi najvažniji „sveti izvor“ nacionalnog identiteta, „zlatno doba“, etnije i nacije pamte kao vreme najveće slave i junaštva, religijske obnove, visokih političkih i umetničkih dostignuća. Upamćeno u epskoj poeziji, istoriji ili umetnosti, ono potonjim generacijama služi kao moralni, politički i umetnički uzor. Kršenje normi uspostavljenih u „zlatnom dobu“ može čak da dovede do prokletstva i propasti zajednice.

Poreklo mitova o „zlatnom dobu“ je premoderno, kao što pokazuju predanja starih Grka o Homerskom dobu, Rimljana o vremenu republike i Punskih ratova, ili Jevreja o dobu Mojsija i Davida.  Oni su, međutim, važni i danas. Kolebanja Grka, u izboru „zlatnog doba“ između antike i Vizantije, pokazuju da se nacije mogu opredeljivati za različita „zlatna doba“ i da izbor, kao i u mitu o poreklu, često zavisi od trenutnih političkih obzira.

* * * * * * * * * * *

Žrtva predaka uzor sa najvećom trajnošću

„SVETA ZEMLjA“  je ona u kojoj su živeli i umrli sveci, proroci, mudraci i junaci. Posebno svetom čine je njihove mošti i grobovi. Ona je, vrlo često, pozornica velikih bitaka, pa se smatra da je posvećena krvlju i grobljima junaka, koji su na nju pali, u borbi za veru i otadžbinu. „Sveta zemlja“ vekovima ostaje inspiracija vođa, propovednika i umetnika. Za Jevreje, to je bio Hanan, koji im je obećan Avramovim i Mojsijevim zavetima.

Za puritance, prognane iz Engleske, obale severne Amerike i njene divljine postale su „obećana zemlja“ i „novi Jerusalim“ u kome su oni izgradili svoj „grad na brdu“. Irci su vekovima verovali da je njihovo ostrvo insula sacra. Za Švajcarce, to je Rutli, polje na obali Lucernskog jezera, pozornica zakletve iz 1291; to su i mesta bitaka sa Habzburgovcima iz XIV veka i, naročito, pejzaži švajcarskih Alpa.

„Žrtva predaka“ je, po mišljenju Entonija Smita, „sveti izvor“ sa možda najjačom snagom i trajnošću. Reč je o poginulima za veru i zajednicu. Osnovni uzor vekovima je bila Hristova žrtva.  Smit tako primećuje da je pregled protestantskih stradalnika, dat u „Knjizi mučenika“ (1563), Džona Foksa, u prelomnom XVI veku, u kome se uobličavao engleski nacionalni identitet bio, posle Svetog Pisma, najpopularnija knjiga u Engleskoj.  Posebno značajne, međutim, bile su žrtve koje su pale u izgubljenim bitkama.

Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr.Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni Muzej, Narona biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

U tom kontekstu Entoni Smit piše i o važnosti Kosovske bitke za nacionalni identitet Srba.  On primećuje da o važnosti „žrtve predaka“ svedoči mesto bitke u Termopilskom klancu (480. pre n.e) u stvaranju nacionalnog identiteta Grka, pada Jerusalima i uništenja Drugog hrama (70. godine  za Jevreje, ili poraza u bici kod Avarajra (451) za Jermene. Zemaljski porazi i nebeske pobede ni danas se, međutim, ne smatraju arhaičnim mitovima iz davno prošlih epoha. Nacionalni identitet francuskih Kvebečana počiva na porazu u bici na Avramovoj poljani (1759), dok se masovna pogibija na Galipolju (1915) uzima kao ključni trenutak u uobličavanju nacionalne svesti Australijanaca i Novozelanđana. Sećanje na te datume uvek prate javne, prigodne ceremonije. Isti smisao imaju današnja, redovna polaganja venaca na grobovima neznanih junaka i na bojnim poljima iz dva svetska rata u Francuskoj, Britaniji, Rusiji i drugim zemljama.

TEORIJSKI OBRAZAC koji nude radovi Entonija Smita očigledno omogućava niz uvida korisnih za proučavanje nacionalnog identiteta Srba i, posebno, mesta i uloge Kosovskog predanja u njegovom nastanku i uobličavanju. U srpskoj nauci to je već uočeno.

Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr.Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni Muzej, Narona biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

Utvrđeno je da srpske junačke pesme kosovskog ciklusa sadrže sve ključne konstitutivne elemente drevne, indoevropske, epske tradicije, koji se mogu pronaći i rekonstruisati u staroindijskoj Mahabharati, persijskoj Šahnami, grčkoj Ilijadi, keltskim i nordijskim sagama. Zbog toga se danas, govori i o Prakosovu.  Među takvim, drevnim epskim motivima nije samo junačka smrt na bojnom polju, kojom se stiče nagrada na drugom svetu,  nego i opredeljenje za Carstvo nebesko. 

Najdublji trag na predanjima o Kosovu ipak je ostavilo hrišćanstvo. Srpska crkva im je, neposredno posle bitke, dala novozavetni smisao, kroz stvaranje kulta Svetog kneza Lazara, sa središnjim motivima opredeljenja za Carstvo nebesko, poslednje večere, pričesti i svesnog žrtvovanja. Samo od 1390. do 1420. nastalo je deset takvih, kultnih spisa o Lazaru i Kosovu.  U krilu Pećke patrijaršije će se, u potonjim vekovima, pod tuđinskom vlašću, uobličavati i Kosovski zavet i nacionalna svest Srba.

* * * * * * * * * * *

Spajanje zavetne i hijerarhijske tradicije

NOVOZAVETNI motiv  za Nebesko carstvo u staroj srpskoj književnosti pominjao se osobito povodom povlačenja vladara sa prestola i odlaska u manastir. Obrazac za to dali su Sveti Sava i Sveti Simeon. U arengi Dečanske povelje se, na primer, kaže da su oni zemaljsko carstvo zamenili nebeskim.  U dobu Kosovske bitke kult srpskih svetitelja, posebno vladara iz dinastije Nemanjić, obavezivao je one koji su želeli da budu nastavljači njihovih tradicija.  Crkva, koja je bila nosilac ovih kultova, za vreme raspadanja srpskog carstva, u borbama za nasleđe Nemanjića, podržavala je upravo kneza Lazara Hrebeljanovića.

Da je opredeljenje Svetog Save i Svetog Simeona za Carstvo nebesko moglo da posluži kao uzor i samom knezu Lazaru, svedoči najstariji kultni spis o Kosovu (nastao između 1390. i 1393), Prološko žitije kneza Lazara. Tu se kaže da su Lazar i njegovi vitezovi u boj krenuli „kao tvrde jemce imajući“ „Simeona, novog mirotočca i svetitelja Savu“ i da su bili „naoružani“ „molitvama prepodobnih i bogonosnih otaca naših, Simeona i svetitelja Save“.

Doba kneza Lazara je u vremenu Svetog Save i Svetog Simeona već moglo da vidi svoj „mit o poreklu“, pa i svoje „zlatno doba“. Uočeno je da dela Domentijana i Teodosija, kao i zidno slikarstvo Doma Spasa u Žiči, svedoče da je Sveti Sava već u svom vremenu prepoznavan kao osnivač nacionalne crkvene organizacije koji je, kao i apostoli, priveo Hristu „svoj narod“ i „svoje otečestvo“.  Štaviše, Domentijanova Žitija Svetog Save i Svetog Simeona upućuju na postojanje svesti o „izabranosti“ i zavetnosti.  Takvi motivi, u čijem je središtu kult ova dva svetitelja, pronalaze se i kod potonjih srpskih pisaca.

Naslovna strana (Radosav Stojanović i Sr.Vikipedija), Arhiv Srpske pravoslavne crkve, Narodni Muzej, Narona biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“ Vikipedija...

Poređenja dinastije Nemanjića sa starozavetnom lozom Jesejevom, istaknuta u tekstovima i, naročito, na freskama nemanjićskih zadužbina, zasnivala su se na kultu Svetog Simeona, koji je osmislio Sveti Sava, kao korenu iz koga izrastaju izdanci njegove dinastije, ali i celog srpskog naroda.  

DOMENTIJAN, uz pozivanje na starozavetne uzore, srpski narod naziva „izabranjem Božijim“, „novim Izrailjem“ i „drugim Izrailjem“. Sveti Simeon je, za Domentijana „savršeni otac otačastva“, koji, sa Svetim Savom, privodi Srbe Bogu, da bi ih učinio „savršenim narodom“. Rodonačelnika dinastije Domentijan poredi i sa Jakovom. Kada je Stefana Nemanju pozivao da dođe u Svetu Goru, Sveti Sava ga je nazivao novom Jakovom i „novim Izrailjem“. Domentijan će kasnije, opet po ugledu na Stari Zavet, koji taj pojam proširuje i na Jakovljeve potomke, „novim Izrailjem“ nazivati i Nemanjine potomke i srpske saplemenike.

Svetog Savu Domentijan poredi sa Mojsijem, pri čemu je „prvom Izrailju i deci njegovoj /pripalo/ usinjenje i slava i obećanje“, dok je „drugi Izrailj Bogom podignut priveo Gospodu nov narod“. Domentijan čak primećuje da je prvi Izrailj umeo da odstupi od zaveta, dok su mu „deca“ Savinog „otačastva“ ostala verna. I Mojsija i Svetog Savu on zove „voždom“; Mojsije je „vožd skupu Izrailjevu“, dok je Sveti Sava „vožd otačastva“.

U svetlu premodernih primera nacionalne svesti zasnovanih na starozavetnim obrascima, koje daje Entoni Smit, traganje za srednjovekovnom sintezom zavetnosti i patriotizma ne izgleda anahrono.  Rečeno jezikom ovog istaživača, u srednjovekovnoj srpskoj kulturi spojene su zavetne i hijerarhijske tradicije.

Posebno je važno to što je, posmatran na takav način, zavet kneza Lazara mogao da bude potvrda, izvršenje zaveta Svetog Save i, onog najvažnijeg, Novog zaveta Isusa Hrista.

Srpski pisci to su odavno uočili, pri čemu naglašavaju da je, pre Starog zaveta, Novi zavet ipak ključni uzor Svetosavskog i Kosovskog zaveta.   Jedna od najvažnijih razlika je u tome što je, po novozavetnom shvatanju, svaki narod „izabran“, po uzoru na prvi, starozavetni, „izabrani narod“.

Preporučujemo

Društvo

0 0

BALKANSKI KAIN I AVELj: Srbi i Bugari na vekovnoj istorijskoj vetrometini

24. 12. 2024. u 07:00

Društvo

0 1

VRH PIRAMIDE PRAVDE I PRAVIČNOSTI: Valtazar Bogišić i Marko Miljanov uzidani u temelj naše kulture

17. 12. 2024. u 08:00

Društvo

0 3

ORUŽJE UBIJENOG NIJE SE SMELO ODUZIMATI: Krvoprolića su bila zabranjena u crkvi i drugim svetim mestima

17. 12. 2024. u 09:00

Društvo

0 0

VREME KADA JE SUVERENO VLADALO PRAVO JAČEG: Nepostojanje države i potreba za nagonskim zadovoljavanjem pravde

17. 12. 2024. u 10:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije