PAŠIĆ BRANI SLOBODU PISANE REČI: Pokušaji sasecanja krila razuzdanim beogradskim novinama

SVOJE gledanje na štampu Nikola Pašić je sasvim jasno formulisao kad je prvi put uzeo reč u Narodnoj skupštini, 1878. godine.

Jovanović Pižon i Pašić, za koga bez slobode štampe nije bilo ni ustavnosti, Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

“Bez slobode štampe”, rekao je on tada, i tome do kraja života ostao veran, “nema ni ustavnosti, jer gde nema javnog mnjenja ustavnost se izopačava i propada a time i narod. A narod nema vođstvo tako i izvršnu vlast, ako nema slobodne štampe”.

Pašićevu veliku tolerantnost prema štampi posle prevrata od 29. maja 1903. godine, posebno prema listovima koji su se izrazito “neprijateljski postavljali prema novom stanju (pre svega listovi “Opozicija” i “Narodni list”) neki austrijski pisci protumačili su kao - “čistu taktiku”. On se prema tim opozicionim listovima nije, navodno, odnosio blagonaklono samo zato što je u principu bio protiv represivnih mera prema štampi, već zbog toga što se to uklapalo u njegovu politiku prema kruni i zaverenicima...

Ova tvrdnja uglavnom nije tačna. Organ Radikalne stranke, “Samouprava”, ustajala je i te kako protiv “Opozicije”, na primer, prebacujući joj da “tera politiku ordinarnog ciganskog inata i začikivanja”, da njeno držanje “ne odgovara držanju jednog iole politički poštenog javnog organa, kojemu bi bio cilj da doprinese raščišćavanju odnosa u zemlji”. (“Samouprava”, broj 293, 1904. godine)

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

STAV PREMA štampi posle prevrata, Pašić je najjasnije obrazložio u “Samoupravi” od 29. oktobra 1903. godine, u članku “Naša štampa i naša spoljna politika”. U tom članku on je rekao, da štampa u unutrašnjoj politici nema nikakvih razloga da bude ograničena, da samu sebe ograničava iz bilo kakvih patriotskih razloga, ali kad je u pitanju spoljna politika - ona mora, ukoliko smatra da je spoljna politika vlade ispravna, da svojim pisanjem olakša posao vladi, a nikako da joj otežava.

Od radikalskih prvaka, Stojan Protić je, u izvesnim momentima, možda najviše naginjao “sasecanju krila štampi”. Međutim, on nije bio ni prvi ni poslednji koji se angažovao na reformi zakonodavstva o štampi. Radili su to i drugi, pre njega. Od 1881. godine, u kojoj se pojavila tada toliko slobodoumna “Samouprava”, skoro da nije bilo vlade koja nije dirala u Zakon o štampi. Svaka vlada imala je da ponešto u njemu doda ili oduzme. “Od Milutina Garašanina pa do Vladana Đorđevića, od Vladana Đorđevića pa do Stojana Protića”, pisao je “Dnevni list” u broju od 29. oktobra 1911. godine, “svi ministri koji su se izređali na čelu Policije pokazivali su ambiciju da štampu oslobode, uljude, podignu, pročiste. I svi su oni padali s vlasti ne krenuvši stanje stvari nabolje.

Milutin Garašanin je morao konstatovati da se štampa u Srbiji prostituisala, Vladan Đorđević je pronašao kauciju, ukidanje listova, kinjenje opozicionih urednika da srpsko novinarstvo izvuče iz blata. Stojan Protić nariče kroz ‘Samoupravu’ kako se javna reč srozala i preti drakonskim kaznama...”

Zbog žestokih napada pojedinih listova na njega, Milovan Milovanović, predsednik Vlade, se 1911. godine izjasnio za uvođenje strožih propisa u štampi. On je zapravo bio taj, a ne Stojan Protić, koji je pokrenuo pitanje promene tadašnjeg Zakona o štampi...

* * * * * * * * * *

Sloboda misli se ne nalazi u "zakonu" o štampi

PROTIV STROŽIH propisa u štampi, i promene postojećeg Zakona, bio je profesor Univerziteta u Beogradu, Dragoljub Draža Pavlović, dugogodišnji saradnik “Samouprave”. Nesaglasan sa načinom pisanja većine listova, inače, i same “Samouprave”, odsudno protivan upotrebi “rečnika uličnog, mangupskog, upravo kazamatskog”, on nikako nije bio za to, da se štampa sputava strogim zakonskim propisima. Bio je za to - da celo društvo poradi na “uljuđivanju štampe”. Takav stav o štampi zauzeo je neprednjački “Nedeljni pregled” - još 1909. godine. On je pisao, da “sloboda iskazivanja misli i nije u zakonu o štampi, već u uzajamnoj toleranciji novina i novinara, u poštovanju tuđih ideja, u njihovom uljudnom kompatiranju. A te, glavne, slobode kod nas nema, a ko zna da li će je ikada i biti...”

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Protiv “kontrole” štampe putem oštrih zakonskih propisa izjasnio se i ministar pravde dr Dragoljub Aranđelović. Za projekt novog zakona o štampi, koji je 1911. pripremao Stojan Protić, on je rekao, da predstavlja “najveću sramotu Radikalne stranke i najveći prestup prema bitnim interesima naroda i države”.

Najpoznatiji srpski novinar toga doba, Krsta Cicvarić (u “Novom vremenu”, broj od 13. novembra 1911), izjednačio je predlog novog zakona o štampi sa zločinom, a podnosioca predloga, Stojana Protića sa  - zločincem. “Kad slobodne štampe ne bude više bilo”, pisao je Cicvarić, “državni će razbojnici dobiti maha i kuraži za mnogo krupnije i drskije avanture nego što su bile one u prošlosti... Ni omladina, ni građanstvo, ni vojska ne smeju ostati ravnodušni prema ukidanju slobodne štampe, za koju je vezana sudbina demokratije i sudbina otadžbine”.

KRSTA CICVARIĆ je Stojana Protića nazvao “najvećim nezahvalnikom na svetu”, jer sve što je stekao (kuću, položaj) do svega toga došao je preko štampe, budući da je svoju političku karijeru počeo kao novinar, i godinama “živeo od slobodne štampe”. Umesto da “slobodu štampe štiti, on joj se odužuje - ciganski. On je naoštrio jedan veliki nož da slobodnu štampu zakolje! Nevaljali sine slobodne štampe, zar si tako brzo zaboravio njena dobročinstva?..”

Braneći predlog novog zakona o štampi, Stojan Protić je osobitu pažnju posvetio “Radničkim novinama”, tvrdeći da “gospoda oko ovog lista i ne znaju šta je slobodna štampa”. On se pozivao i na Robespjera  - “Naučimo se od tirana ceniti slobodnu štampu”. Ali osnovno u njegovom stavu bilo je, da “samo ona štampa nešto vredi, čiji su nosioci svesni svoje odgovornosti”.

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

“Radničke novine”, i skoro sve druge listove, najviše je iritirao član projekta zakona koji se ticao klevete, a u kojem je rečeno - “da kleveta postoji i onda, kad se istinit fakt predstavi i tumači tako, da otuda potiče šteta ili se time škodi ugledu lica na koje se fakt odnosi”. Socijaldemokratske novine su pisale, da “normalna pamet i zdrav moral stoje zapanjeni pred ovim izuzetkom gospodina Stojana Protića. Koje je to rđavo delo koje kad se iznese na javnost neće naneti štete ugledu i interesima krivca... pa to znači pretvoriti štampu u kompaniju za uzajamnu reklamu, u jednu ogromnu fabriku jeftinih oda i panegirika, u organizaciju za obmanjivanje naroda...”

* * * * * * * * * *

Opozicioni listovi za tuđinske pare napadaju otadžbinu

KAD SE DOBRO prouči Zakon o štampi koji je potekao od Stojana Protića, ne stiče se utisak da je u njemu baš sve bilo loše, pogotovu deo koji se ticao odredbi vezanih za klevete i uvrede.

Taj problem (nanošenja uvreda preko štampe, i bezobzirnog udaranja na čast ljudi) bio je uistinu gorući problem, i on se morao rešiti...

Sa pitanjem kleveta i uvreda stajala je u vezi jedna upravo pokazna pojava u srpskoj štampi - ucenjivanje pojedinih ličnosti. To je bila postala specijalnost ne samo nekih novinara pojedinaca, već i nekih izdavača listova... Recept je uzet iz Beča, od opskurpnih bečkih bulevarskih novina... Prvo bi neki list objavio kraći, uvredljiv napis o nekoj ličnosti, a onda bi se kod nje pojavio čovek “s jakim vezama”, i tražio toliko i toliko para da bi se obustavilo dalje ruženje po novinama.

Među onima koji su na ovaj način bili ucenjivani nalazio se i narodni poslanik Maksim Sretenovnć. Na sednici Narodne skupštine 17. marta 1909. godine, on je izneo, da mu je prvo traženo hiljadu dinara u gotovu, a zatim tri stotine, pa da se “kurtališe” napada u “Pravdi”. Kad na to nije pristao, u “Pravdi” je, 16. marta 1909. izišao napis - “Ludačko delo”, u kojem je rečeno da je on, Sretenović, “šenuvši pameću”, istrčao pred kafanu “Pariz” u Beogradu “u gaćama i košulji jureći neke pacove, koje niko sem njega nije video”.

ZA “PRAVDU” JE U NARODNOJ skupštini izneseno ne samo da se bavi ucenjivanjem, već i da prima novac “od neprijatelja Srbije i Srpstva”. Kao list koji prima novac sa strane, koji je vezan “za jasla” ministarstva spoljnih poslova Austrougarske, pominjana je i “Štampa” Svetolika Jakšića. Stojan Protić je to najdirektnije rekao u “Samoupravi”, u broju od 21. marta 1911. godine: “Štampa - to je list koji je lagao o zdravlju kralja Petra da bi izveo padanje srpskih papira na stranim berzama i time materijalno oštetio Srbiju. To je list, koji je bezbroj puta najskandaloznije klevetao, grdio i vređao vladu srpsku, i vojsku srpsku i sve što je srpsko - jer to je list, koji za tuđinske pare radi o glavi svoje otadžbine.”

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Sa razobličavanjem “Štampe” kao lista u službi tuđinskih interesa (što je bilo potpupo tačno i o čemu postoje pismeni dokazi u Državnoj arhivi u Beču), “Samouprava” je počela još u 1905. i 1906. godine. U broju od 11. septembra 1906, na primer, ona je objavila tekst u kojem se kaže, da je “Štampa” list koji “odavno truje vazduh ove zemlje; koji podlačkim izmišljotinama i satanskim intrigama protivu svoje otadžbine, otvoreno i drsko služi tuđinskim interesima; list, koji bez ikakvog srama i stida ulazi u gadna klevetanja slabog i nezaštićenog ženskinja; list, koji kočijaškim bezobraznim kreveljenjem na svaki ozbiljan prigovor, daje prizor javna razvratnika, kome ništa nije sveto”. Ističući da “Štampa” nije dostojna ni da je u ruke uzme čovek od obraza i časti, “Samouprava” je ovaj svoj članak završila rečima - da je “list Svetolika Jakšića otvoren i javni izdajnik svoje otadžbine”.

* * * * * * * * * *

Napad na starešinu Srpske pravoslavne crkve

PROTIV „ŠTAMPE“, ali i nekih drugih listova, mnoge teške reči izgovorene su i napisane 1912. godine. Većina zamerki ticala se morala tih listova, “preterivanja u kritici” bez obzira na to o čemu se radilo. Držeći da su takve zamerke neopravdane, list “Straža” je zauzeo stav, da “kritika ne može biti mana štampe ni onda kada je sasvim preterana; kritika je dobra stvar, pa ma ona i prelazila granice koje joj se obično postavljaju. A nikad, možda, kritika u našoj zemlji nije potrebnija nego u današnje vreme kada Srbija stoji u punom znaku korupcije i demoralizacije. U današnje vreme Srbiji je potrebna što oštrija, što bezobzirnija kritika. I preme onome što se danas u Srbiji radi, naša javna kritika još je isuviše blaga”.

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Neki listovi, koji su o Srbiji od prevrata 1903. neprestano pisali kao o zemlji “u kojoj je utonuo svaki viši osećaj, svaka plemenitija misao” i koja je postala otadžbina “partija i partizana”, “krava muzara koterijaša i koterija”, i sami su se zgražavali nad raspojasanošću štampe. Jedan od tih listova, “Večernje novosti”, čak je pisao - da je “neograničena sloboda štampe potpuno izopačila socijalni život u Srbiji”.

U leto 1912. godine, protiv razuzdanosti dela štampe, čuo se i glas starešine Srpske pravoslavne crkve, mitropolita Dimitrija. Zbog toga je on napadnut od više listova, a naročito oštro od “Radničkih novina.” “Visokopreosvećeni”, pisao je ovaj list u broju od 18. avgusta 1912, “sručio je na žurnalistiku sav onaj rečnik anatema kojim jedan pop može da raspolaže i koji je utoliko neiscrpniji ukoliko je sluga božji “licemerniji”.

„RADNIČKE NOVINE“ su  pisale da je mitropolit Dimitrije bio  “poslednji čovek u Srbiji koji je imao pravo da se revoltira protiv nemorala i skandala u našoj žurnalistici. Ako je već tako osetljiv, onda on svoje anateme treba u prvom redu da uperi - protiv svojih organa, protiv stubova crkve, protiv apostola Božjih na zemlji: protiv popova i kaluđera. Ugušujući korupciju u crkvenoj organizaciji - ako je to uopšte mogućno - visokoprosvećeni će, uostalom, raditi, posredno, i na ugušivanju korupcije u našoj štampi. Jer, nesumnjivo je da jedan dobar deo skandalozne hronike, koju tako savesno i tako minuciozno beleži naša štampa, sačinjavaju nimalo hrišćanske avanture naših popova i kaluđera...”

Foto Narodna biblioteka Srbije, Arhiv Srbije, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Ovim napadom pa starešinu Srpske pravoslavne crkve, i samu crkvu, “Radničke novine” su očevidno htele da pokažu - koliko su principijelne, i istovremeno ukažu gde sve leže uzroci “skandalizma u srpskoj štampi”.

Protiv “Žute štampe”, inače “Radničke novine” su stalno i vrlo oštro nastupale. U broju od 7. septembra 1912, one su pisale da je “bujanje žute štampe postalo frapantno.

Nigde u svetu skandalozna štampa ne prosperira tako dobro kao u Srbiji. Nigde njen uticaj nije veći nego kod nas. Za javni život, za pravilnost opredeljivanja pojedinaca i grupa, za kulturno dizanje i zdravo političko interesovanje ona predstavlja najveću opasnost. Ona strahovito demorališuće i korumpirajuće deluje na mase. Pustoš, haos koji ona stvara - besprimeran je. To se ne vidi tako očigledno, bar svaki nije sposoban za to, to se ne oseća možda neposredno, ali pri svakom koraku se vide posledice dejstva žute štampe”.

Preporučujemo

Društvo

0 2

SPALjIVANjE MOŠTIJU SVETOG SAVE - KAZNA ZBOG BANATSKOG USTANKA: Crkva važan činilac u oblikovanju Srpske nacionalne svesti

11. 12. 2024. u 14:00

Društvo

0 0

POBUNjENIČKO I USTANIČKO POREKLO SPC: Uloga Srpske crkve u ustanku 1941. menja sliku o tom događaju

11. 12. 2024. u 10:00

Društvo

0 0

RADIKALNI KRITIČAR NACIZMA: Odgovor na laži Titovih sledbenika i Drugosrbijanaca

27. 11. 2024. u 15:00

Društvo

0 2

SRPSKA CRKVA KIČMA NACIJE: Za naciste vladika Nikolaj bio ideološki i politički protivnik

27. 11. 2024. u 16:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije