HOBOTNICA TERORISTA ŠIRI OTROVNE PIPKE: Ideološki repovi VMRO se još vuku Balkanskim prostorima

VMRO je nastavio da truje odnose dve države, kao jedan od glavnih eksponenata antijugoslovenske politike Italije.

Ljubomir Ljuba Nešić jugoslovenski poslanik u Sofiji (1927–1930), Foto Arhiv Srbije, dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“, srpska i bugarska Vikipedija, Lostbulgarao.com i Fejsbuk...

To je posebno  došlo do izražaja posle potpisivanja italijansko-albanskog sporazuma u Tirani novembra 1926. (tzv. Prvi tiranski pakt). Ovaj sporazum značio je direktnu ekonomsku i političku infiltraciju Italije na Balkan preko Albanije, što je u Beogradu doživljeno kao strateški poraz. Italiji je bio otvoren put za delovanje u Makedoniji, koristeći makedonski i albanski separatistički pokret, a sve u cilju destabilizacije Kraljevine SHS, tamo gde je bila politički i bezbednosno najosetljivija – na jugu. Vojni krugovi su smatrali da bi u slučaju rata, Italiji bilo znatno olakašano da se iz Albanije poveže sa Bugarskom, što je predstavljalo smrtnu opasnost za Kraljevinu SHS, imajući u vidu iskustvo iz 1915.

Posle ubistva svog neprikosnovenog vođe Todora Aleksandrova, avgusta 1924, u VMRO je došlo do unutrašnjih sukoba i borbe za vlast. Kao pobednik je izašao Ivan Mihajlov, zagovornik radikalnih terorističkih metoda. Njegov oponent bio je poznati general Aleksandar Protogerov, za vreme okupacije čelnik okupacione oblasti sa sedištem u Nišu, prvi na jugoslovenskom spisku ratnih zločinaca, zbog uloge u gušenju Topličkog ustanka iz februara 1917, kada je, u znak odmazde, ubijeno desetine hiljada ljudi. Mihajlov je naredio ubistvo Protogerova jula 1928, ali je njegova grupa nastavila da deluje. A jugoslovenske vlade su godina finasirale ovu grupu protiv Mihajlova želeći da međusobnim sukobima oslabe VMRO.

Odmah posle pakta u Tirani, želeći da spreči italijansko zaokruživanje i pristupanje Bugarske italijanskom taboru, Beograd je počeo da sprovodi izrazito pomirljivu politiku prema Sofiji. Neformalno su, u diplomatskim krugovima, kružile glasine da je Kraljevina SHS spremna da Bugarskoj vrati Caribrod i Bosilegrad, kao dokaz nove, prijateljske orijentacije. VMRO je svojim terorističkim akcijama nastojao da osujeti svaki vid približavanja.

Foto Arhiv Srbije, dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“, srpska i bugarska Vikipedija, Lostbulgarao.com i Fejsbuk...

OKTOBRA 1927. U ŠTIPU su teroristi VMR ubili generala Mihaila Kovačevića, načelnik štaba Bregalničke divizijske oblasti. Kraljevina SHS je odgovorila zatvaranjem granice sa Bugarskom. Naredne godine stanje na granici bilo je krajnje napeto. Jugoslovenski graničari likvidirali su desetine ljudi, koju su ilegalno prelazili granicu. Stradali su i nedužni, tzv. dvovlasnici, čija su se imanja prostirala na teritoriji obe zemlje.

Pritisak Engleske i Francuske, pre svega na Beograd, bio je veliki, da se granica otvori, i smiri opasno krizno žarište na Balkanu.

Unutrašnjopolitička kriza u Kraljevini SHS je tokom 1927-1928. bila na vrhuncu. Srpsko-hrvatske suprotnosti su pretile da razore državu. Italija je igrala i na kartu hrvatskog separatizma. Posle atenata u Narodnoj skupštini juna 1928, kada je radikalski poslanik Puniša Račić ubio dvojicu i ranio nekolio hrvatskih poslanika, među njima i Stjepana Radića, koji je ubrzo preminuo, kralj je bio prinuđen da preduzme radikalne mere.

Zavođenjem ličnog režima 6. januara 1929, kralj je težio da prekine politička trvenja na nacionalnoj osnovi. Zabranjen je rad političkih partija, suspendovan je stranački politički život. Državi je promenjeno ime u Karljevina Jugoslavija, što je bio samo jedan segement nametanja „odozgoˮ ideologije integralnog jugoslovenstva.

Pacifikacija unutrašnje politike, odrazila se i na spoljnu politiku. Kraljevina SHS pokušala je da pacifikuje odnose sa svojim susedima, pre svega sa Bugarskom. Febrauara 1929, poslanik u Sofiji Ljubomir Nešić, predložio je bugarskoj vladi pregovore o otvorenim pitanjima. Jugoslovensko-bugarska komisija koja je zasedala u Pirotu imala je pred sobom dve teme: utvrđivanje mera za obezbeđenje granice i rešavanje pitanja dvovlasnika i njihovih imanja. Pregovori su bili teški, i često su zapadali u ćorsokak.

Na kraju su usvojeni privremeni protokoli kojim je regulisano stvaranje „neutralne zoneˮ na granici, ali ne i njen opseg, kao i niz drugih mera ...

* * * * * * * * * * *

Atentat na kralja Aleksandra novo seme razdora

APRILA 1929. U SOFIJI se obreo vođa hrvatskih separatista, budući poglavnik zločinačke NDH, Ante Pavelić, koji je posle zavođenja kraljevog ličnog režima pobegao iz zemlje. Sa predstavnicima VMRO, na očigled bugarske vlade, dogovorene su zajedničke akcije hrvatskih i makedonskih separatista protiv Jugoslavije. Ovo je produbilo krizu u odnosima i odložilo ratifikaciju i primenu dogovorenog u Pirotu. Dok god je u Bugarskoj delovala VMRO, odnosi nisu mogli biti trajnije poboljšani, jer je svrha postojanja organizacije bila da izaziva krize u odnosima dve države, i na taj način  makedonsko pitanje drži otvorenim. Tek su maja 1934. nove bugarske vlasti odlučile da stave tačku na delovanje organizacije, zabranom njenog rada. Međutim, ova hobotnica, koja je decenijama širila svoje otrovne pipke, nije se tek tako povukla sa istorijske scene. Završnim činom, odigranim u Marselju 9. oktobra 1934,svoje ime je upisala u istoriju Balkana i Evrope. 

O atentatu na kralja Aleksandra napisano je mnogo naučnih studija, i publicitičkih radova, međutim, mnoga dokumenta još nisu dostupna. Kralj je pao kao žrtva zavere ustaške emigracije predvođene Antom Pavelićem i VMRO, kojoj je pripadao izvršilac atentata, inače profesionalni ubica organizacije, Vlado Georgiev Černozemski. Zavera je skovana uz najverovatniju ulogu Italije. Kao i sva politička ubistva viskog nivoa, i ovo prate brojne kontroverze, delom utemeljene, ali i potpuno neutemeljene glasine. Ostaje otvoreno pitanje da li je uopšte, i ako jeste, kakva je bila uloga zvanične Bugarske i bugarskog dvora u atentatu na kralja Aleksandra? Za sada ne postoje nikakvi u istorijskoj građi utemeljeni dokazi već samo posredne indicije. Nesporna je sprega između zvanične Bugarske, posebni vojnih krugova, i VMRO-a, a  Italija je bila glavni sponzor VMRO-a kao i stecište ustaške emigracije posle 1929. godine.

Foto Arhiv Srbije, dokumentacija „Novosti“ i „ Borbe“, srpska i bugarska Vikipedija, Lostbulgarao.com i Fejsbuk...

POZNATA JE SUMNjIČAVOST  bugarskog dvora i kralja Borisa prema kralju Aleksandru.

Boris se bojao da bi mu u nekom trenutku moćniji suveren iz susedstva mogao ugroziti presto. Na bugarskom dvoru nisu zaboravljene ideje Stambolijskog. Bugarski istoričar Ilčo Dimitrov navodi da je kralj Boris osećao „izrazito neprijateljstvo prema dinastiji Karađorđevićˮ, jer je neprestano sumnjao da Beograd radi na njegovom svrgavanju. Sam kralj Boris bio je svestan  da je jugoslovenski suveren moćnija vladarska figura. Jugoslovenski diplomata i jedno vreme ministar dvora Milan Antić zabeležio je da mu je bugarski kralj, početkom 1930-ih godina, rekao: „Aleksandar je veliki, ja sam mali. Ali oluje i vetrovi obaraju lakše velike hrastove, dok se mali povijaju...ˮ. Antić navodi kako je car Boris upozoravao kralja Aleksandra na opreznost prilikom puta u Francusku, jer je od papskog delegata Ronkaljija čuo da masoni spremaju atentat na njega. Antić je sumnjao da je iza  ovih glasova stajala katolička crkva koja je „možda s tim htela da stvori alibi duhovnim organizatorima i krivcimaˮ za atentat. I ruski istoričari navode da je prilikom susreta u Sofiji 1934, pre atentata, Boris pitao Aleksandra da li je član masonske lože, na šta mu je ovaj odgovorio da već dvadeset godina ne održava veze sa masonima. Tada mu je Boris rekao da se pripazi na svom putu u Pariz.

Sve ove indicije ne ukazuju na direktnu umešanost Bugarske. Možda će neka buduća istraživanja osvetliti i ova pitanja. Tragični jugoslovenski kralj okončao je svoj život iste godine kada i balkanska hobotnica VMRO svoje zvanično postojanje, čime je završeno jedno istorijsko poglavlje. Ipak, političko delo kralja Aleksandra živelo je još dugo, pa i danas osećamo njegove posledice, baš kao što se politički i ideološki repovi VMRO još uvek vuku balkanskim prostranstvima.

Preporučujemo

Društvo

0 1

VRH PIRAMIDE PRAVDE I PRAVIČNOSTI: Valtazar Bogišić i Marko Miljanov uzidani u temelj naše kulture

17. 12. 2024. u 08:00

Društvo

0 0

VREME KADA JE SUVERENO VLADALO PRAVO JAČEG: Nepostojanje države i potreba za nagonskim zadovoljavanjem pravde

17. 12. 2024. u 10:00

Društvo

0 0

USTANIČKO NASLEĐE SRPSKE CRKVE (1594-1941): Prilozi za istraživanja istorije odnosa između Crkve i države

11. 12. 2024. u 08:00

Društvo

0 1

STRADANjE SVEŠTENIKA I MONAHA U "SEČI KNEZOVA": U dva Srpska ustanka manastiri su bili mesta okupljanja i dogovora

11. 12. 2024. u 14:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije