VREME KADA JE SUVERENO VLADALO PRAVO JAČEG: Nepostojanje države i potreba za nagonskim zadovoljavanjem pravde

Piše: profesor dr Janko Nicović

17. 12. 2024. u 10:00

TRADICIONALNA pravna istorija XIX i XX veka isticala je da je krvna osveta, u funkciji kolektivnog i individualnog suda, rezultat društvenih prilika i načina života i da je kao takva primitivni nivo ljudske mentalne, društvene i pravne evolucije.

ВРЕМЕ КАДА ЈЕ СУВEРЕНО ВЛАДАЛО ПРАВО ЈАЧЕГ: Непостојање државе и потреба за нагонским задовољaвањем правде

Valtazar Bogišić je sakupljao građu o patrijarhalnim uslovima života Crne Gore, Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Crne Gore, Arhive cetinjskih muzeja, Vikipedija, Fejsbuk...

Njeno postojanje je u direktnoj uzročnoj vezi sa nepostojanjem države koja ne može da obezbedi pravnu sigurnost građana, stabilan pravni poredak a isto tako i sudstvo koje bi garantovalo da će svako kršenje zakona biti i kažnjeno. Stoga je, krvna osveta bila jedini ili alternativni način zadovoljenja pravde, ali i zaštite od nasilja. Jer, u vreme kada je suvereno vladalo pravo jačega, i pojedinac i zajednica kojoj pripada, imali su onoliko prava i sloboda koliko su mogli odbraniti ili preoteti od drugoga. To potvrđuje i ona stara kavkaska izreka: “Tamo gde nema suda ima osvete “.

Krvna osveta, kao običaj, bila je prisutna u raznim društvenim zajednicama, posebno u starim oblicima društvenog uređenja (bratstvo, pleme i sl). Primenjivala se u slučajevima osvete za teške uvrede, namerna ranjavanja ili ubistva pripadnika jednog bratstva ili plemena od strane drugog. Pored toga, krvna osveta je bila apsolutna za neke delikte koji se nisu mogli rešiti drugim putem — naročito namerno ubistvo, preljuba, silovanje, javna uvreda i sl. U takvim slučajevima, svi članovi bratstva ili plemena, a naročito uža porodica, bili su dužni da se osvete izvršitelju ili pripadniku njegovog bratstva ili plemena. Ovaj običaj je u srednjem veku bio uobičajen u celoj Evropi. Danas se sreće na Kavkazu, Siciliji, Korzici, među škotskim klanovima, a na prostoru Balkana najduže se zadržao u Crnoj Gori i Albaniji, gde se i danas sreće kao recidiv prošlosti.

(Još je 1851. godine nemački putopisac Johan Kohl primetio da su Crnogorci očuvali tradiciju krvne osvete, ali i da su svesni posledica koje je ona donosila. Naglasio je da je običaj krvne osvete prisutan u svim plemenskim zajednicama u kojima državna vlast i sudovi nisu razvijeni, pa sami običaji regulišu odnose u zajednici i čine suštinu njenog pravosudnog sistema. U zavisnosti od stepena uvrede, postojala je obaveza plaćanja krvi, kao i rešavanje spora bez prolivanja krvi. To je dovodilo do pomirenja koje je regulisano posebnim pravilima i običajima.)

KRVNA OSVETA, kao stanje konflikta, koje proizilazi iz neprijateljstva mogla je trajati desetinama godina i prenositi se sa generacije na generaciju. Ona je nastala kada krivica koja je izazvala konflit nije na odgovarajući, pre svega, častan način razrešena ili kada je nasilan odgovor na povredu (naročito ubistvo) prihvatljiviji od novčane nadoknade. Da bi se krvna osveta prekinula praktikovao se tzv. umir, odnosno običaj da se prema utvrđenoj proceduri i dogovoru preda porodici ubijenog odšteta u novcu ili naturi.

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Crne Gore, Arhive cetinjskih muzeja, Vikipedija, Fejsbuk...

Putopisac Johan Kohl zabeležio 1851. da je u Crnoj Gori opstala tradicija krvne osvete

U mnogim plemenskim društvima, zajednica čiji je član ubijen ima pravo i dužnost da potraži zadovoljenje pravde tako što bi se ubio izvršilac ili drugi član njegove zajednice. Pri tome, žene se ne ubijaju nikada, osim slučajno, a, takođe je pravilo da se deca ne ubijaju, mada je imalo primera da su pojedinci ubili i dete.  Čak i da žena izvrši ubistvo, ne bi nju ubili “nego će joj ubiti brata, muža ili ko joj je najbliži i najmiliji. Kad znaju da joj je muž mrzak, nikako joj ga ubiti neće ”. Ako osvetnik ne može ubiti krvnika (tj. izvršioca) nastojaće da ubije što može boljega  (mada je pravilo “glava za glavu”). To pokazuje sav značaj vredonosnog kodeksa u patrijarhalnim uslovima života Crne Gore. Naime, iz jednog odgovora iz Bogišićeve ankete, koji se odnosi na krvnu osvetu, a tiče se ko je sve bio podložan osveti, da se zaključiti da ukoliko je ubica “rđica koja je ubila dobrog čoveka” onda osvetnik ne treba njega da ubije, nego da traži boljega čoveka od njegove kuće ili plemena.  Takođe, treba dodati da deca već od 12-13 godina nisu bila oslobođena od krvne osvete, jer je važilo pravilo da oni mogu nositi pušku i učestvovati u borbi.

* * * * * * * * * *

Običaj u kome je, svesno i nesvesno,  padalo i staro i mlado

TRAGOVI KRVNE osvete, usmereni na živote i imovinu, postojali su u Crnoj Gori i Severnoj Albaniji i do sredine XIX veka. Valtazar Bogišić navodi da je tek knjaz Danilo počeo oštrije postupati da bi se iskorenio taj običaj. U prvim godinama vlasti to nije mogao, jer je bio okupiran ratom sa Turcima, ali se kasnije ozbiljno suočio sa tim zlom i oglasio da se niko ne može svetiti, na svoju ruku, nego će to činiti knjaz.

Krvna osveta u prvobitno vreme bila je nesrazmerna, često je bila bez mere i cilja, više nagonska nego razumska. “U tim borbama – piše Ilija Jelić - padalo je i staro i mlado, muško i žensko, svjesno i nesvjesno - riječju sve što se pritivničko zove i što neprijatelju šaka padne: djeca su mu ubijana, žene odvođene, djevojke otimane, stoka pljačkana, kuće paljene, česme i bunari kvareni,usjevi uništavani i svakovrsne druge nesreće nanošene ”.

Kasnije su pogubne posledice nesrazmerne osvete ublažavane primenom načela proporcionalnosti i srazmernosti, pa je uspostavljen princip taliona, koji je u svom izvornom obliku formulisan još u “Starom zavetu” i koji glasi: “Ako li se dogodi smrt, tada ćeš uzeti život za život, oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu, užeg za užeg, ranu za ranu, modricu za modricu”. To znači, ako je došlo do povrede i ako nije za nju (prema tadašnjoj praksi 30 kalendarskih dana) dobijena odšteta (novčana ili materijalna) onda oštećeni ima pravo na retalijaciju, to jest talion.

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Crne Gore, Arhive cetinjskih muzeja, Vikipedija, Fejsbuk...

Knjaz Danilo je prvi počeo da iskorenjuje običaj osvete

Na ovaj način, društvena zajednica je reagovala pretnjom sudskim delovanjem protiv onih koji ne bi pozitivno odreagovali na načelo taliona. Oni koji se i dalje žele nesrazmerno svetiti upozoreni su kako će ih društvo oštro kazniti za učinjena nedela. U Crnoj Gori, po razultatima ankete Valtazara Bogišića, osveta je ponekad bila “nejednaka i neujednačena”. Naime, Bogišić kaže: “Kad se sam svetio, nije se tu mjerilo oko za oko, a ruka za ruku, nego da mu je ukrao 10 koza, ja bih njemu 20, ako možem, ali i više, ako mi zapali stog, ja ću njemu 5 stogova ili može biti i kuću, ako mi je koga ranio, ja ću njega ubiti, samo ako mognem“.

SUŠTINA TALIONA je bila da uspostavi određeno pravilo, tzv. odmerene osvete koja uspostavlja princip prirodne pravde. Jer, princip osvete je podrazumevao osvetoljubivost, iracionalnost i širenje sukoba zbog čega su sukobi i konflikti trajali duže vreme. Princip taliona, odnosno odmerenog uzvraćanja, omogućavao je da se uspostavi racionalnost u postupanju posle povrede pojedinca i da postupci kolektiva ne postanu iracionalni.

Krvna osveta u funkciji vršenja sudske vlasti, vremenom se sve više individualizuje, tako što se na naneto zlo uzvraća recipročno, dakle na isti način, ili osveti podleže samo krivac, a ne i članovi njegove porodice ili plemena.

Pored osvete, i paralelno sa njom, postojala je i kompenzicija, ili u Crnoj Gori umir, ali ne i za ubistvo jer se ono uvek mora kazniti smrću, pošto Stari zavet propisuje: “Ne uzimajte otkupe za krvnika, nego neka se pogubi”. Tako, osvetnik kao sudija i egzekutor sme uzeti samo jedan život, ne i više, jer u protivnom i sam podleže smrtnoj kazni koju na pravnom planu personifikuje osveta koju će nad njim izvršiti oštećena porodica ili pleme.

Zakon taliona, inače, u svom izvornom obliku predstavlja strogu srazmeru između naglašenog i uzvraćenog zla. Kasnije, striktna primena taliona, kako je dat u Starom zavetu, ublažava se na slučajeve umišljenih ubistava i teških telesnih povreda, a za ostale krivice se primenjuje kompenzacija koja se plaća oštećenoj porodici. Dakle, možemo zaključiti da vremenom kod krvne osvete čiji je cilj uništavanje imovine neprijatelja zastupljena je neka srazmera između napadnutog dobra i štete koja se čini na ime otklanjanja posledica te povrede.

* * * * * * * * * *

Osveta se smatrala svetom obavezom i nepisanim zakonom

KADA SE GOVORI o krvnoj osveti, kao sistemu deljenja pravde mora se istaći da je on prošao kroz tri razvojne faze: primitivni, privatno sudski i čisto sudski talion. U prvoj fazi, oštećeni ili njegova rodbina sami su odlučivali i određivali kakvo će i koliko zlo naneti krivcu ili njegovoj rodbini. U drugoj fazi postojao je “neki” sudija ili neki sudijski organ koji kao nepristrasan faktor određuje pravo oštećenog na osvetu, ali srazmerno veličini nanesenog zla. Pošto bi odredio koji je taj stepen zla potreban da bi oštećeni ili njegova porodica uzvratila na učinjeno zlo, porodica oštećenog ili oštećeni ima pravo da izvrši i realizuje kaznu. Čisto sudski  talion je poslednji pojavni oblik izvršenja osvete. Sastojao se u tome što je sud utvrđivao pravo na osvetu, odmeravao stepen odmazde i osvetu izvršavao preko posebnih osoba. Prema tome, učešće sudija pri primeni taliona bilo je potrebno da bi se sprečila oštećena strana da “sama” određuje veličinu i obim kazne, a uz to i da je sama izvršava. U tom slučaju ne bi se moglo govoriti o srazmeri između nanesene povrede i uzvraćene odmazde. (Tragove sudskog taliona u Crnoj Gori možemo pronaći u obliku “šaronjanja”, tj. nanošenje krivcu rane na istom mestu i u istoj veličini na kojem je povređen onaj koji se sveti.)

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Crne Gore, Arhive cetinjskih muzeja, Vikipedija, Fejsbuk...

Krvna osveta u Crnoj Gori prenosila se sa generacije na generaciju

Međutim, sudski talion u Crnoj Gori vremenom je prešao u svoju suprotnost. Sve se manje poštovao princip srazmernosti jer kako se govorilo “ruka nema terazije”. To je rađalo otpor što je za rezultat imalo novi lanac osveta. Tako je, kako opravdano zaključuje Ilija Jelić, osveta rađala novu osvetu, dok najzad ne bi došlo do krvnih razmirica između samih zajednica (bratstava i plemena) kojima su zakrvljene porodice pripadale. Time se ugrožavao ne samo unutrašnje red društvene zajednice nego se u pitanje dovodio i njen opstanak. Zbog svega toga, društvena zajednica bila je prinuđena da, u cilju svog opstanka, ukine talion i na taj način isključi svako učešće privatnih lica u krivičnom postupku. Svakako, to nije bilo moguće uraditi za kratko vreme, pa je i pored definitivne zabrane redovne osvete, ona ipak vršena, jer se nije mogao preko noći dekretima izmeniti mentalitet članova društvene zajednice, srodnička osećanja i solidarnost između njih.

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Crne Gore, Arhive cetinjskih muzeja, Vikipedija, Fejsbuk...

Vladika Petar I Petrović je doneo dva Zakona (1796. i 1803.) o krvnoj osveti

MEĐU NAUČNICIMA, od najstarijih vremena pa do danas, ističe se više razloga i motiva koji su pokretali krvnu osvetu i koji stoje u njenoj egzistencijalnoj suštini. To je bila, pre svega, manifestacija samoodržanja zasnovana na potrebi zaštite zajednice, njenog poretka i njenih religijskih i etičkih shvatanja. Osveta se smatrala svetom obavezom i nepisanim zakonom. Preduslov za osvetu je postojanje sukoba, odnosno svađe između pojedinaca i grupe kojoj pripadaju. U Staroj Crnoj Gori (sve do donošenja Zakona Petra I, 1796. i 1803. god.) osveta je bila isključivo način “ličnog” postupanja, jer nije bilo ni zakona ni autoritivne sudske vlasti koja bi sprovodila u život svoje zakone. Zbog opšte pravne nesigurnosti, pojedinci, bratstva, plemena ili nahije bili su prinuđeni da se svete za počinjene zločine od strane pripadnika, suprostavljenih pojedinaca ili socijalnih grupa. Zato je opravdan zaključak Vuka Karadžića o uzročno posledičnoj vezi između nepostojanja državne vlasti i osvete. Kako on kaže, u Crnoj Gori nema nikakve vlasti koja bi štitila od nasilja i nepravde pa je svak ostavljen sam sebi i zato je krvna osveta postala sveta dužnost. Pri tome, ne samo najbliži srodnici, već čitava sela, plemena i nahije osećaju dužnost da se ne mogu odreći osvete za ubistvo ili uvredu svoga čoveka. Ako neko iz jedne nahije ubije nekoga iz druge, nahija ubijenog čoveka kaže: “Ta nam nahija duguje jednu glavu i taj će dug nesumnjivo platiti”. Isto je kad se u jednoj nahiji desi ubistvo između dva plemena, a isto tako između dva sela istog plemena i između porodica istog sela, sve do najbližih srodnika. Tako, npr. ako bi jedan od dva brata ubio svoga oca, drugi bi bio dužan da smrt svoga oca osveti na rođenom bratu. Takav dug mora se platiti makar i posle 100 godina.

* * * * * * * * * *

Glava porodice na samrti ostavljao amanet za odmazdu

ROĐACI IMAJU običaj da krvave haljine ubijenog čuvaju i iznose ih pred svoje da bih podsticali na osvetu. Ovo naročito čine majke maloletne dece da im kad odrastu pokažu.

Mnoge su priče i anegdote ispričane o mnogim slučajevima da starešina porodice ostavlja kao amanet izvršenje osvete. Ako neko iz jedne opštine ubije nekog iz druge u trećoj opštini, opština ubijenog “stupa” u krv ne samo sa drugom nego i trećom opštinom što je dopustila da se na njenoj teritoriji ubistvo izvrši. Pri osveti krivac se mnogo ne traži već prvi na kojeg se naiđe iz te nahije, plemena, sela ili porodice mora da plati.
Osveta, pri tome, ne sme biti manja od uvrede. Ukoliko je ona veća, onda je veća i čast osvetnika. Ako je krivac nekakav “manje poznat” čovek na njega se osveta ne vrši već se traži neka ugledna ličnost. Istina, postoji i stari zakon da se osveta ne vrši ako se neko uhvati u krađi i bude ubijen, ali se nekada ni to ne poštuje, već se obično sveti i najveći “zlikovac i najznačajnija ličnost kao da je u pitanju kakav serdar i najčestitiji pop”. Često se, nažalost, dešavalo da kada ovako neki čovek padne kao žrtva osvete, njegovi teže da ga osvete, i opet se ide dalje u lancu osvete. Zato su se neka plemena i nahije, sela i porodice, godinama nalazila u zavadi, koje su nekad prelazile u pravi mali “građanski rat”.

Osveta na prostoru Crne Gore, kako smo već primetili, nastala je kao rezultat nepostojanja pravne države i pravne sigurnosti građana, pa oni štiteći se od nasilja, ili uzvraćajući na njega pribegavaju osveti. Osveta se vršila po određenim pravilima i ostavljala se u amanet.  (Ima mnogo slučajeva da glava porodice na samrti ostavlja kao amanet izvršenje osvete. Takođe, u slučaju ubistva iz “nehata” odnosno “grijehom” starešine porodice bi rekao drugim članovima da nije bilo namerno, kako bi se pomirili, a ne svetili.)

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Crne Gore, Arhive cetinjskih muzeja, Vikipedija, Fejsbuk...

Neka plemena i nahije, sela i porodice, godinama su se nalazila u zavadi

KADA SE DONESE odluka da se krvniku presudi vršio se izbor onoga ko treba da se sveti i prvo su to bili otac, sin a tek kasnije neko iz šire porodice do desetog pasa.  Ukoliko ubijeni nije imao krvnih, tazbinskih ili duhovnih srodnika (pobratimstvo i kumstvo je obavezivalo na osvetu kao i najbliže srodstvo) osvetu je vršilo pleme, odnosno pojedinac koga ono odredi ili se dobrovoljno javi. Tako, npr. u jednoj Bogišićevoj anketi na pitanje ko je dužan svetiti ubistvo i imali neki red među rođacima ubijenog, ispitanici odgovaraju da prvo sveti najbliži u rodu ubijenog, a ako je on nedorastao za oružje, tada će ga svetiti neko drugi iz kuće, ili ako ga u kući nema, onda neko iz bratstva.  Bilo je slučajeva da su osvetnici pucali na one koji im duguju krv po nekoliko puta i nisu ih pogodili. Tada su im “opraštali” krv jer su verovali da ih Bog brani i prašta ubicama.

Foto Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Arhiv Crne Gore, Arhive cetinjskih muzeja, Vikipedija, Fejsbuk...

Vuk Karadžić je uočio vezu između nepostojanja državne vlasti i osvete

Krvna osveta je imala i funkciju krivične sankcije. Naime, kako je prethodno rečeno, postupak izvršenja se morao prepustiti individualnom ili kolektivnom osvetniku - najčešće bliskom srodniku ili grupi koja će “presudu” izvršiti. Donesena odluka da se neko ubije iz motiva osvete imala je efekat samo ako se izvrši, a ako se donese i ne izvrši značilo je kompromitaciju porodice, bratstva, plemena i nahije.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
DNEVNIK STEPINCA ZAGREB KRIJE DECENIJAMA: Intervju - Prof. dr Predrag Ilić, autor trotomne studije o zločinima u NDH

DNEVNIK STEPINCA ZAGREB KRIJE DECENIJAMA: Intervju - Prof. dr Predrag Ilić, autor trotomne studije o zločinima u NDH

O NEKADAŠNjEM zagrebačkom nadbiskupu Alojziju Stepincu (Brezarić, 1898 - Krašić, 1960) i njegovoj ulozi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, objavljen je u Republici Hrvatskoj ogroman broj istoriografskih i hagiografskih knjiga, zbornika radova, feljtona, članaka, ali ne i njegov dnevnik u pet knjiga, koji je vodio od 30. maja 1934. do 13. februara 1945. godine.

15. 12. 2024. u 13:55

Komentari (0)

SUPERŠUT STIGAO NA KOSOVO I METOHIJU – CRVENA ZVEZDA I FONDACIJA MOZZART ZA POMOĆ PORODICI MATIĆ