DNEVNIK STEPINCA ZAGREB KRIJE DECENIJAMA: Intervju - Prof. dr Predrag Ilić, autor trotomne studije o zločinima u NDH

O NEKADAŠNjEM zagrebačkom nadbiskupu Alojziju Stepincu (Brezarić, 1898 - Krašić, 1960) i njegovoj ulozi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, objavljen je u Republici Hrvatskoj ogroman broj istoriografskih i hagiografskih knjiga, zbornika radova, feljtona, članaka, ali ne i njegov dnevnik u pet knjiga, koji je vodio od 30. maja 1934. do 13. februara 1945. godine.

Foto J. S.

Neposredno pred očekivani ulazak partizanske vojske u Zagreb, dnevnik je zazidan u jedan od dimnjaka zagrebačkog Bogoslovskog semeništa na Kaptolu br. 29, a danas je u vlasništvu Zagrebačke nadbiskupije i čuva se u njenom arhivu. Tokom svih ovih decenija objavljeni su tek manji delovi ili prepisi dnevnika Pavelićevog "nadbiskupa genocida" nad Srbima, Jevrejima i Romima, kako su ga nazvali pojedini istoričari.

- Neizvesno je da li će ovaj veoma značajan istoriografski dokument, za koji decenijama vlada velika zainteresovanost istraživača i javnosti, ikada i biti u celosti objavljen - kaže za "Novosti" prof. dr Predrag Ilić, autor trotomne studije "Stepinac i genocid nad Srbima u NDH" (na ukupno 1.282 stranice), koju su nedavno objavili Arhiv Vojvodine iz Novog Sada i Društvo za unapređenje marketinga iz Beograda.

U ovu studiju dr Ilić je ugradio višedecenijsko istraživanje jugoslovensko-vatikanskih odnosa, kao i odnosa između Rimokatoličke crkve i države u Kraljevini Jugoslaviji. Na temu tih odnosa u prvim godinama Drugog svetskog rata (1939-1941) Ilić je doktorirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. U poslednje dve svoje knjige fokusirao se na držanje Stepinca prema ustaškim genocidima nad Jevrejima i Srbima. Pre nekoliko godina objavio je i knjigu "Stepinac i holokaust u NDH".

Foto Arhiv Vojvodine

Posle rata objavljeno je nekoliko delimičnih prepisa za potrebe tadašnjih političara i Udbe, ali je javnosti ostao nedostupan važan dokument. Na koje izvore ste se vi oslanjali?

- Pisao sam, pre svega, na bazi dostupnih vatikanskih dokumenata, objavljenih u 11 knjiga 80-ih godina prošlog veka, kao i brojnih dokumenata koje su Batelja i hrvatski ogranak RKC objavili u poslednjih 20-ak godina. Koristio sam i dokumentaciju objavljenu u tzv. Stepinčevoj i drugoj katoličkoj štampi.

Koje činjenice iz dostupnih podataka nedvosmisleno osuđuju Stepinca za genocid?

- Osuđuje ga već i svesno prećutkivanje i propuštanje da se taj genocid nazove pravim imenom. Veliko je njegovo ogrešenje prema "sestrinskoj" SPC, čije se svirepo zatiranje odvijalo bukvalno pred njegovim očima. On je, uz to, direktno odgovoran za šovinističko i rasističko pisanje njegove štampe o Srbima i Jevrejima. Direktna je njegova odgovornost za prihvatanje i realizaciju ustaškog plana o nasilnom prevođenju Srba u katolicizam. Suodgovoran je i za nasilno proterivanje Srba iz NDH. Indirektna je ali i vrlo teška njegova odgovornost za legitimizovanje, popularisanje i upornu odbranu ustaškog režima sve do kraja.

Da li je uoči ulaska partizana u Zagreb, dnevnik mogao biti zazidan bez znanja samog Stepinca?

- To se, naravno, nije moglo dogoditi bez njegovog odobrenja. Očigledno je da je on smatrao da nikako ne bi bilo dobro da takvo svedočanstvo padne u ruke nove, komunističke vlasti.

Nekoliko godina posle Stepinčevog hapšenja i suđenja, dnevnik je 1950. pronašla i zaplenila Udba pa se on od tada do stvaranja današnje Republike Hrvatske čuvao u Arhivu Sekretarijata za unutrašnje poslove SR Hrvatske. Franjo Tuđman je 1991. vratio originalnu verziju dnevnika kardinalu Franji Kuhariću i Zagrebačkoj nadbiskupiji, koja je objavila skoro sve što je Stepinac ikada napisao i izgovorio. Sve izuzev samog dnevnika.

Foto Privatna arhiva

Foto Privatna arhiva

Pokušaji da ostvarite kompletan uvid u ovaj rukopis nisu urodili plodom. Kakvo objašnjenje ste dobili u Hrvatskom državnom i Nadbiskupskom arhivu?

- Objašnjenje je glasilo da dnevnikom raspolaže dr Juraj Batelja, prof. katoličkog bogoslovskog falulteta u Zagrebu, koji je od 1991. "promicatelj postupka za proglašenje blaženim i svetim kardinala Stepinca". Po njegovom objašnjenju, istraživači će moći da dobiju na uvid taj dokument tek kada postupak proglašenja Stepinca svetim bude okončan.

A to može da znači za nekoliko godina, decenija ili vekova.

Kako se Stepinac držao u vreme Kraljevine, od trenutka kada je postavljen za nadbiskupa 1934. a kako posle okupacije?

- Držao se nedosledno, klerikalistički i oportunistički. Za vreme Kraljevine Jugoslavije nastupao je vrlo arogantno i drsko prema vodećim jugoslovenskim političarima. Često se otvoreno mešao i u unutrašnju i u spoljnu politiku jugoslovenske države. Na početku svoje nadbiskupske karijere pokazivao je izvesne simpatije za Srbe, posebno za srpske seljake, ali je kasnije počeo da govori sve ružnije i uvredljivije o Srbima i o SPC. Posle okupacije Jugoslavije i proglašenja NDH, ponašao se vrlo snishodljivo i servilno prema Paveliću, izbegavajući rasprave i sukobe sa njim. Pavelić mu je posebno zamerao njegovo "solunaštvo", mada on, u stvari, nije učestvovao u proboju Solunskog fronta - kako mnogi autori pogrešno tvrde.

S obzirom na incidente u jugoslovensko--vatikanskim odnosima, te da je morao da sledi generalnu liniju Vatikana prema Jugoslaviji, kako se Stepinac odnosio prema RKC?

- On je svoju crkvu visoko cenio, smatrajući je ne samo boljom i značajnijom od drugih, nego i jedinom pravom hrišćanskom crkvom. U skladu sa takvim gledanjem, on je omalovažavao sve druge, a posebno Srpsku pravoslavnu crkvu i Starokatoličku crkvu (StKC). Dok se vrlo agresivno zalagao za što veću slobodu svoje crkve, on je tokom 1939. i 1940. godine na nekoliko mesta zapisao da Starokatoličku crkvu treba ne samo zabraniti nego i uništiti. Optuživao je jugoslovensku državu da forsira StKC da bi naštetila Rimokatoličkoj crkvi. Stepinac na jednom mestu zapisuje u dnevniku sledeće: "Hoće li se dragi Bog smilovati i dati nam jednu stvarnu katoličku vlast da ovaj moralni trulež izreže iz narodnog hrvatskog organizma".

Foto Privatna arhiva

Dokumenti govore da je Stepinac o pravoslavlju i SPC izrekao čitav niz potcenjivačkih i veoma ružnih konstatacija...

- Od početka nadbiskupske karijere, Stepinac je iznosio vrlo uvredljive poglede na pravoslavlje uopšte i na SPC posebno. Za pravoslavlje je tvrdio da je "formalizam, okamenjena vjera kao poganstvo" (tj. paganstvo), da je "šizma", tj. "najveće prokletstvo Evrope", koje ne zna za moral, istinu, pravdu i poštenje. SPC je nazivao degenerisanom crkvom koja propoveda "samo prazan formalizam", koja nije sposobna za moralno vaspitanje naroda, niti za borbu protiv komunizma. U dva maha je u svoj dnevnik i pre 1941. zapisao i svoje prozelitske namere: "Najidealnije bi bilo da se Srbi vrate vjeri svojih otaca to jest da prignu glavu pred namjesnikom Kristovim Sv. Ocem", da bi "i mi konačno mogli odahnuti u ovom dijelu Evrope".

Kako je opisao prvi susret sa Antom Pavelićem 16. aprila, šest dana posle proglašenja NDH?

- U zabelešci o tom susretu, Stepinac konstatuje da mu je Pavelić rekao da "želi u svemu ići naruku katoličkoj crkvi", da će "istrijebiti starokatoličku sektu" i da "neće biti tolerantan prema srpskopravoslavnoj crkvi". Na osnovu toga je Stepinac "dobio dojam, da je Poglavnik iskreni katolik" i da će (njegova) crkva, "imati slobodu u svom djelovanju".

Ova zabeleška jasno govori o teškom moralnom i ljudskom padu nadbiskupa Stepinca, koji nije našao za shodno da Paveliću prigovori bilo šta u vezi sa njegovom namerom da istrebi StKC i da ne toleriše, tj. da ne trpi, postojanje SPC. Njemu je bilo jedino važno da se njegovoj crkvi ide "naruku".

Da li je zabeležio i strašne zločine nad Srbima u Gudovcu, Staroj Gradiški i Jasenovcu?

- Ništa od toga on ne beleži, kao da tih stratišta i strašnog genocida nad Srbima nije ni bilo. A moja istraživanja govore da je samo za prvih osam meseci postojanja NDH ubijeno najmanje 100.000 Srba, dok je prisilno iseljeno ili pobeglo još 300.000, a pokatoličeno oko 150.000. Procene nemačkih i italijanskih okupacionih vlasti pominju preko 200.000 ubijenih Srba već u toku 1941. godine!

Šta ga je podstaklo da u jednom pismu Paveliću napiše da je Jasenovac "ljaga" na telu NDH?

- Iako je u konclogoru Jasenovac do 1943. bilo ubijeno nekoliko stotina hiljada Srba, Jevreja i Roma, Stepinac se nije osećao pozvanim da na to ukaže Paveliću i njegovim koljačima i da to najoštrije osudi. Tek kada je dobio informaciju da je u Jasenovcu ubijeno i sedam slovenačkih i poljskih katoličkih sveštenika, on se osetio povređenim i nazvao Jasenovac "ljagom" na telu NDH, umesto da je kazao da je cela NDH "ljaga" i strašna mrlja na licu hrvatskog naroda od kada taj narod postoji.

Šta je o Srbima i SPC Stepinac 1943. napisao u pismu državnom sekretaru pape Pija XII, u trenutku kada je Jasenovac već dve godine bio fabrika smrti?

- U pismu kardinalu Maljoneu od 24. maja 1943. on ni tada ne "vidi" da se u NDH sprovodi masovno, isplanirano i sistematsko istrebljenje Srba, odnosno genocid nad njima. Braneći uporno ustaše i njihovu zločinačku državu od svih optužbi, on Srbe optužuje da su sami izazvali svoja stradanja, tvrdeći za njih da su uvek bili antihrvatski nastrojeni i da patološki mrze katoličku crkvu. Bilo je to sramno prećutkivanje ustaških zločina i pokušaj njihovog zabašurivanja. Time je Stepinac još u toku Drugog svetskog rata dao solidan prilog i ondašnjem i kasnijem, tj. savremenom hrvatskom revizionizmu.

Šta je sa visoke pozicije nadbiskupa mogao konkretno da učini da obuzda ustaški režim i zaštiti srpski narod?

- Kao prvi čovek najveće i najuticajnije verske zajednice u NDH, on je raspolagao mnogobrojnim mogućnostima i tzv. meke i tvrde moći, kojima je mogao da izvrši značajne pritiske na Pavelića i njegov režim. Totalno obespravljenim, nezaštićenim i ojađenim Srbima tada niko nije mogao da pomogne osim njega i njegove sabraće iz rimokatoličkog episkopata u NDH. Ali se on, sasvim svesno i zlonamerno, oglušio i o Jevanđelje, i o moral, i o pravdu i o istinu.

Pogazio zakletvu datu Karađorđevićima

Kako je izgledao čin Stepinčeve zakletve date kralju Aleksandru Karađorđeviću, 3. jula 1934?

- Stepinac se zakleo na Jevanđelju rečima "tako mi Bog pomogao" da će čuvati Jugoslaviju i da neće dozvoliti svom sveštenstvu bilo kakve antijugoslovenske aktivnosti. Zakletvu je dao u prisustvu ministra dvora Antića, papskog nuncija Peligrenetija i beogradskog nadbiskupa Rodića. Stepinac je najpre dao posebnu zakletvu papi u prisustvu papskog nuncija u Zagrebu, a onda došao u Beograd da se pokloni kralju. Utiske je zabeležio na pozivnici, a zatim ih ubeležio i u dnevnik: "Obukoh se, dakle, te u 16.30 krenuh dvorskim autom sa dr Petlićem, župnikom na Dedinju. Kralj je sjedio u svojoj biblioteci, prišao mi tihim korakom i pružio ruku..."

Postoji još jedan dnevnik

Jesu li tačne tvrdnje da postoji još jedan dnevnik čija originalna verzija do danas nije objavljena?

- Tačne su. Radi se o dnevniku don Đuzepea Masučija, sekretara papinog delegata Ramira Markonea pri episkopatu RKC u NDH. Dnevnik je vođen od jula 1941. do marta 1946. Prevod ovog dnevnika ustaška emigracija je objavila 1957. tvrdeći da je autentičan. Ja sam, međutim, vrlo davno utvrdio da je prevod "friziran", odnosno falsifikovan. Takođe su naučnoj javnosti još nepoznati i mnogi dokumenti iz ratne korespondencije nadbiskupa Stepinca i opata Markonea sa Vatikanom.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije