SRPSKI NAROD ODBIO DA BUDE TRAJNO POKOREN: Šta se dešavalo poslednjih ratnih godina s obe strane fronta

KRAJEM 1916. operacije na Solunskom frontu su utihnule. Otpočeo je pozicioni rat, a odnos sukobljenih snaga bio je uravnotežen.

Američki predsednik Vilson je podržavao nacionalne ideje Srbije, Foto Arhiv Beograda, Arhiv Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Saveznici su bili utvrđeni na položajima koji su omogućavali sigurnu odbranu i predstavljali dobru poziciju za organizovanje daljih ofanzivnih dejstava. Nasuprot njima, Centralne sile su gospodarile planinskim vrhovima, koji nisu mogli biti osvojeni bez upotrebe znatnih oružanih snaga.

Pozicije sila Antante bile su povoljne i na drugim frontovima, ali to nije značilo da će rat biti okončan pobedom i u kratkom periodu. Iz tih razloga, u sve većoj meri počelo se razmišljati o sklapanju mira, što je kao ideja bilo blisko vladajućim krugovima u Austrougarskoj. Kako je ratni umor ovladao, a volja za vođenjem rata slabila, o uslovima mira se počelo razmišljati i u drugim prestonicama zaraćenih sila. Spreman da posreduje, predsednik Vilson je od zaraćenih strana tražio mirovne uslove pod kojima bi pristupile pregovorima o završetku rata. U takvim okolnostima, prvih dana januara 1917. u Rimu je održana međusaveznička konferencija na kojoj se razgovaralo o uslovima mira, realizaciji ratnih ciljeva, oslobođenju potlačenih naroda i balkanskom ratištu. Za Srbiju je bila višestruko značajna.

Definišući svoje stavove za slučaj da inicijativa predsednika Vilsona o sklapanju svetskog mira donese rezultate, članice Antante su u svoj program unele zahteve za obnovu Belgije, Srbije i Crne Gore, evakuaciju okupiranih savezničkih teritorija, reorganizaciju Evrope na osnovu načela narodnosti, vraćanje oblasti ranije otetih ili prisvojenih mimo volje naroda koji na njima žive. Iznet je i zahtev za oslobođenje Italijana, Slovena, Rumuna, Čeha i Slovaka „od starog gospodstva“, te oslobođenje potlačenih naroda Turske. Navodeći među narodima koje treba osloboditi „Slovene“, saveznici su mislili na Jugoslovene, ali zbog protivljenja Italije to nije moglo biti tako i rečeno.

Foto Arhiv Beograda, Arhiv Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

OSIM TOGA, POMINjANjE naroda Habzburške monarhije koje je trebalo osloboditi moglo je da stvori utisak kako Antanta kao svoj ratni cilj nagoveštava njeno razbijanje, što u tom trenutku nije postojalo kao politička volja. Radilo se samo o pokušaju njenog slabljenja podsticanjem nacionalnih pokreta protiv dominacije Nemaca i Mađara.

Druga važna tema o kojoj se raspravljalo u Rimu ticala se angažmana saveznika na Solunskom frontu. Predstavnici Velike Britanije i Italije odbacili su francuski zahtev da front kod Soluna bude pojačan novim trupama. Premijer Velike Britanije Lojd Džordž smatrao je kako je porazom Srbije „kapija Balkana“ za neko vreme zatvorena, a načelnik Imperijalnog generalštaba Vilijem Robertson zastupao je mišljenje da radi lakše odbrane linije fronta treba napustiti Bitolj. Saglasnošću saveznika oko pitanja komandovanja povećan je uticaj generala Saraja, ali nije rešeno pitanje zadataka koje je trebalo da izvrše trupe na Solunskom frontu. Postignuti kompromis kretao se između francuskih zahteva da vojni kontingenti budu pojačani radi buduće ofanzive i britanskih nastojanja da budu zadržane samo trupe koje omogućavaju sigurnu odbranu zaposednutog prostora. I jedni i drugi su se slagali da savezničke armije imaju zadatak da za taj deo fronta „vežu“ maksimalan broj protivničkih jedinica, kako bi savezničke ofanzive na glavnim ratištima bile što uspešnije. Kako Centralne sile nisu prihvatile uslove za sklapanje mira koje je postavila Antanta, rat je nastavljen, a razmimoilaženja saveznika po pitanju angažovanja trupa na balkanskom ratištu trebalo je da razreši razvoj događaja na frontu.[...]

* * * * * * * * * *

Pašić uspostavlja dobre odnose sa predsednikom Amerike

PROCENE PO KOJIMA će uticaj SAD na konačan ishod rata i pitanja koja je on otvorio svakim novim danom biti sve veći, podsticale su vladu Nikole Pašića da se aktivnije diplomatski angažuje i na tom planu, tim više što do ulaska u rat SAD nisu predstavljale značajan činilac u realizovanju ratnih ciljeva Srbije. Činjenica da je vlada SAD proklamovala načelo jednakih prava velikih i malih naroda, podržavajući borbu za potpuno nacionalno oslobođenje, odgovarala je nastojanjima srpske vlade da internacionalizuje jugoslovensko pitanje. Nikola Pašić je u poruci upućenoj predsedniku Vilsonu 13. aprila 1917. ulazak SAD u rat smatrao velikim ohrabrenjem i nadom u „konačnu pobedu prava, slobode i čovečanske kulture“, posebno ističući stav predsednika Vilsona „da svaki narod ima svoju nacionalnu slobodu i vladu koja će od njega zavisiti“. Upravo zato, predsednik srpske vlade je Srbe, Hrvate i Slovence nazvao „troimenim“, ali „jednoplemenim“ narodom, izražavajući veru da nastupa „čas njihovog nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja u jednu državu“.

Već početkom maja 1917. godine, Nikola Pašić je planirao da u SAD uputi zvaničnu srpsku delegaciju, s ciljem da zvanične krugove upozna sa nacionalnim aspiracijama Srbije. U isto vreme, pokrenuo je i pitanje slanja jedne jugoslovenske delegacije, s namerom da američkim vlastima objasni suštinu jugoslovenskog pitanja. Budući da nije bila u ratu sa Austrougarskom već samo sa Nemačkom, vlada SAD je prihvatila da na jesen 1917. godine primi srpsku, ali ne i jugoslovensku delegaciju.[...]

Foto Arhiv Beograda, Arhiv Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

MISIJA SRPSKE VLADE otputovala je u SAD krajem decembra 1917. godine. Tokom boravka, koji je trajao do početka februara 1918, njeni predstavnici su bili u prilici da predsednika Vilsona, vladu, Kongres, Senat i javnost SAD upoznaju sa ratnim ciljevima Srbije i suštinom jugoslovenskog pitanja. Opšti je utisak bio da je misija naišla na „jednodušan usrdan prijem“ domaćina, podjednak onom kakav su imali predstavnici drugih savezničkih država. Shodno tome, verovalo se da je podstaknuto interesovanje i da su pridobijene simpatije za Srbiju, iz čega bi se razvilo i zanimanje za jugoslovensko pitanje.

Dobri odnosi sa SAD olakšali su rad na prikupljanju dobrovoljaca i obezbeđivanju finansijske pomoći. Vlada SAD je već u maju 1917. godine odobrila tri miliona dolara, namenjenih pružanju pomoći zarobljenicima, interniranim licima i najugroženijim stanovnicima u okupiranoj Srbiji. Novembra 1917. godine, na savezničkoj konferenciji u Parizu, prihvatila je da u vidu finansijske pomoći srpskoj vladi do kraja rata daje mesečne subvencije u visini od  milion dolara. Nikola Pašić je zbog toga u zvaničnim izjavama redovno isticao demokratski duh SAD, principijelnu politiku predsednika Vilsona i načelo po kome je svaki narod pozvan „da sam sobom upravlja i bude kovač svoje sudbine“. Najveća pažnja i dalje je, međutim, posvećivana diplomatskim odnosima sa velikim evropskim saveznicima i njihovim pogledima na mogućnost realizovanja srpskih ratnih ciljeva.[...]

* * * * * * * * * *

Odgovornost za vojnički slom i Solunski proces

ŽIVOT U IZBEGIŠTVU, rasprave o pitanju odgovornosti za vojni slom, unutrašnja nesloga i borba za političku i ličnu prevlast doveli su do hapšenja pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa i više desetina oficira koji su mu bili bliski. Hapšenju su prethodile optužbe kojima su članovi organizacije „Crna ruka“ teretili vladu i Nikolu Pašića za vojni slom i tragediju koja je zadesila Srbiju i srpsku vojsku. Među pretnjama upućenim pojedinim članovima vlade posebnu težinu imala je najava da im neće biti dozvoljen povratak u zemlju. Ovim je iznova otvoren sukob vojnih i civilnih vlasti, potisnut početkom rata u drugi plan. Crnorukci su istupali i protiv regenta Aleksandra.

Po njihovom mišljenju, vojni poraz bio je, uz ostalo, posledica rđave politike koju su vodili radikali i koje je trebalo ukloniti sa vlasti. Radikalima su zamerali pokušaje da vojsku potpuno istisnu iz političkog života, a regentu Aleksandru nameru da preuzme vođenje unutrašnje i spoljne politike. Delujući pak kao ljudi nacionalne misije, verni tumači i branioci nacionalnih i državnih interesa, crnorukci su vršili pritisak na državne organe i ustavni poredak zemlje.

Dobivši podršku Nikole Pašića i radikala, kao i grupe odanih oficira, regent Aleksandar je uspeo da se obračuna sa pukovnikom Apisom i „Crnom rukom“. Pod optužbom da su organizovali atentat na Aleksandra Karađorđevića i pripremali prevrat kojim bi vojska preuzela vlast, u proleće 1917. godine u Solunu je organizovan veliki sudski proces. Nakon žalbi na izrečene presude, smrtna kazna potvrđena je pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu, majoru Ljubomiru Vuloviću i dobrovoljcu Radu Malobabiću, dok su ostali okrivljeni osuđeni na višegodišnje kazne zatvora.

Foto Arhiv Beograda, Arhiv Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

DOK SE SRPSKA VLADA u izbeglištvu borila za održanje Solunskog fronta, priznanje državnopravnog kontinuiteta Kraljevine Srbije i podršku jugoslovenskom programu, život u okupiranoj zemlji bio je u znaku teških materijalnih i nacionalnih prilika, kojima je u pitanje dovođen čak i fizički opstanak srpskog naroda. Srbija je živela pod pritiskom brojnih zabrana, redukcija, stalnih globa, sankcija, batina, zatvorskih kazni i internacija.

U poznu jesen 1915. godine, posle okončanih vojnih operacija združenih nemačkih, austrougarskih i bugarskih jedinica, to je bila opustela zemlja. U pojedinim okruzima ostalo je samo oko 20% nekadašnjeg stanovništva. Kada se izbeglo stanovništvo vratilo u svoje domove, u devet okruga „starih oblasti“ nedostajalo je između 650.000 i 750.000 nekadašnjeg broja žitelja (23,5%). Broj stanovnika u austrougarskoj okupacionoj upravi opao je po kvadratnom kilometru sa 65 na 51, a u bugarskoj okupacionoj zoni je pad bio još izraženiji. Posebno se osećao nedostatak muške populacije starosti između 17 i 55 godina. U odnosu na žensku, umanjenje muške populacije dostizalo je 36,7%. Demografski poremećaji bili su osetniji u gradovima nego na selu, a broj umrlih bio je gotovo dva puta veći od broja rođenih. Ukupno opadanje stanovništva tokom jedne godine iznosilo je 0,8 procenata. U Austrougarskoj i Nemačkoj nalazilo se 1917. godine oko 127.500 zarobljenih i 79.000 interniranih lica iz Srbije. Iste godine, na teritoriji Bugarske bilo je 32.000 zarobljenika i oko 100.000 interniranih srpskih civila. Ukupan broj zarobljenih i interniranih iznosio je na kraju 1917. godine 341.500 ljudi. .[...]

* * * * * * * * * *

Ustanak mimo direktiva srpske vrhovne komande

O STANjU U OKUPIRANOJ Srbiji 1917. godine veoma je rečito govorio Memorandum srpskih socijalista u kome je, između ostalog, rečeno: „Celokupna okupaciona uprava u Srbiji samo je jedan neprekidan rat protiv mirnog stanovništva. Uostalom to i nije okupaciona uprava, već pre kazneni pohod od strane Austrougarske, a još više od strane Bugarske...

Neprijatelji Srbije osetili su još prvih dana, instinktivno, da ova zemlja neće doveka ostati u njihovoj vlasti. Zato su rešili da Srbiju sasvim onesposobe da dalje živi.“ Ova je konstatacija važila kako za austrougarsku tako i za bugarsku okupacionu oblast.

Okupacione vlasti su posebno brinuli utisci njihovih činovnika i vojnika da srpski narod ne smatra kako je „pobeđen i trajno pokoren“... Razvoj događaja pokazao je da su za neprijatelja imale ceo narod. Nastojanja da iz Srbije bude internirano preostalo muško stanovništvo starosti od 17 do 55 godina nije dalo očekivani rezultat, jer se pokazalo da opasnost podjednako preti od omladine, starijih generacija muškaraca, žena.

Foto Arhiv Beograda, Arhiv Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

Austrougarski agenti su izveštavali da u narodu postoje „ukorenjene ustaničke namere“, a bugarski činovnici javljali su da prema okupatorima postoji neskrivena mržnja i namera podizanja ustanka „u zgodnoj prilici“... Na svakom koraku susretali su prkos, antipatiju, neku vrstu političkog inata i jedva prikrivano omalovažavanje, zaključujući da društvo Srbije predstavlja „društvo otpora“.

NA TAKAV STAV okupiranog srpskog naroda računalo se i prilikom pravljenja ratnih planova na Solunskom frontu, kada se razmišljalo o podizanju ustanka na jugu Srbije.

Posle povlačenja srpske vojske u jesen 1915. godine, na teritoriji Srbije i dalje je bilo zaostalih vojnika i izlečenih ranjenika, koji su izbegli zarobljavanje i postepeno počeli da stvaraju komitske odrede. U jesen 1916. godine ovi su odredi imali prve sukobe s austrougarskim i bugarskim okupacionim snagama. U isto vreme i srpska Vrhovna komanda je počela da radi na organizovanju pobune u cilju destabilizovanja okupacione uprave i slabljenja okupatorskih linija fronta...Početkom naredne godine otpor se proširio, zahvatajući i teritoriju koja je bila pod bugarskom okupacionom upravom. U februaru 1917. godine prerastao je u Toplički ustanak, izazvan odlukom bugarskih vlasti da u svoje vojne jedinice mobilišu i srpske regrute. Vođe ustanka bili su Kosta Vojinović, potporučnik srpske vojske i komita koji se zbog ranjavanja nije povukao zajedno sa srpskom vojskom preko Albanije, i Kosta Milovanović Pećanac, poručnik koga je Vrhovna komanda još septembra 1916. avionom prebacila u Srbiju sa ciljem da pripremi pobunu. Njegov je zadatak bio da organizuje četničke odrede koji će stupiti u dejstvo kada savezničke jedinice izbiju na Vardar i približe se Skoplju.

Foto Arhiv Beograda, Arhiv Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Vikipedija

USTANAK JE BUKNUO spontano, prerastajući direktive Srpske vrhovne komande i planove glavnokomandujućeg na Solunskom frontu generala Saraja. U njegovoj osnovi bila je želja za oslobođenjem.  Ustanička vojska brojala je gotovo 13 hiljada boraca. Njeno dejstvo srušilo je planove o formiranju tzv. Bugar-Morave, uznemirilo celokupnu neprijateljsku pozadinu i sprečilo okupatorsku rekviziciju hrane na tom prostoru. Pokazalo se, međutim, da Kosta Pećanac nije bio u mogućnosti da usmerava ustaničke akcije niti da ih usklađuje sa postojećim planovima saveznika. Strateški posmatrano, ustanak je izbio pre vremena i nije bio praćen ofanzivnim akcijama na Solunskom frontu...Uz veliku podršku stanovništva, ustanici su oslobodili Kuršumliju, Prokuplje, Lebane, Pustu reku i delove Niškog, Vranjskog i Raškog okruga, uspevajući da ugroze nemačko-bugarske komunikacije u dolini Morave, Nišave i Vardara. Oblast koju su kontrolisali bila je oivičena teritorijama u kojima se nije osećala vlast okupatora, ali ni uticaj ustaničkih snaga. Okupacione vlasti su za slamanje ustanka pribrale oko 30.000 vojnika. Pored bugarskih, bile su angažovane i austrougarske trupe, koje su povučene sa fronta na Soči.

Borbe su započele 8. marta i trajale do 25. marta 1917. godine. Posle toga, nastavljeni su sporadični sukobi sa manjim grupama ustanika. U obračunu s njima i civilnim stanovništvom pokazana je izuzetna brutalnost. Spaljivana su čitava sela i surovo kažnjavano celokupno stanovništvo. Tokom gušenja ustanka u martu 1917. godine bugarski okupatori su ubili oko 20.000 srpskih civila. Vođa ustanka Kosta Vojinović likvidiran je decembra 1917. godine, ali to nije bio kraj otpora.

Preporučujemo

Društvo

0 2

ČOVEK KOJI JE USPEO DA SVE DISCIPLINUJE: Rajko Petrov Nogo - Terao nas da odgovore tražimo u njegovom delu

06. 11. 2024. u 22:00

Društvo

0 0

NOBELOVAC PREDVIDEO RASPAD JUGOSLAVIJE: Nadvijene Đilasova i senka i časopisa „nova misao“ nad Andrićem

06. 11. 2024. u 20:00

Društvo

0 1

ŽIVOT OBAVIJEN VELOM MISTERIJE: Mnogi detalji iz biografije Ive Andrića ostali su nerazjašnjeni

06. 11. 2024. u 17:00

Društvo

0 2

KONAČAN RASKID SA SOVJETIMA: Srbi u opštem haosu Boljševičke revolucije

30. 10. 2024. u 20:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije