IZ BEOGRADA ATENTATORIMA JAVLJENO DA ALEKSANDAR NEĆE NOSITI PANCIR: Svetski špijun koji je promenio noćni život glavnog grada

ZAPADNA Nemačka je na kampanju sa druge strane Berlinskog zida odgovorila sa tri knjige: Vladeta Milićević „Ubistvo kralja u Marselju“, Klaus Kerner „Političke brošure u Hladnom ratu“ i Temistokles Papasisis „Kralj mora da umre“. Ali vratimo se za trenutak četvrt veka unazad...

Foto Arhiv Jugoslavije, "Profimedija", dokumentacija „Novosti“, "Vikipedija" i Arhiv Belog dvora

Beograd 1932. godine lagano poprima oblik evropske prestonice. Niču velelepne palate.

Diplomate i drugi strani predstavnici sve se bolje osećaju u glavnom gradu Kraljevine Jugoslavije. Ali i golim okom je vidljivo da nedostaju prvoklasni lokali internacionalne klase. Početkom leta te 1932. beogradskom kaldrmom je zakoračio jedan državljanin Monaka koji je već mnogo godina ugostitelj i poseduje hotel u Žuan le Penu.

Njegovo ime je Roland Abijate. Saznao je da u prestonicama Balkana nedostaju luksuzna mesta za dobar noćni provod. Nameran je da  u Beogradu i u Sofiji otvori restoran.

Roland Abijate ima tridesetak godina, tamne je kose, sitan, pre mršav no popunjen.

Dokumenta su mu u najboljem redu i bez ikakvih teškoća dobija sve potrebne dozvole za boravak i za otvaranje restorana. U Beogradu su zadovoljni što stranac hoće da uloži novac u reprezentativni lokal evropskog nivoa. Diplomate, akreditovane u Beogradu se inače žale da večeri provode u rezidencijama i da se dosađuju. Balkanske gostionice za njih su neuredne i bez fantazije. Početkom tridesetih godina prošlog veka u glavnom gradu postoje samo dva pristojnija hotela. Roland Abijate sve to zna. Shvatio je da ovaj posao može da donese dobar profit.

Posebnu  pažnju privlači njegova verenica. Visoka, vitka i lepa plavokosa žena.

Predstavlja se kao švedska baronica Fon Kolas, stara je oko 27 godina. Gospodin Abijate retko govori o sebi. U početku se sporazumevao na francuskom i italijanskom. Za neverovatno kratko vreme je naučio srpski, sa primetnim ruskim naglaskom.

ČIM JE UPOZNAO MALO bolje prilike i običaje, pronalazi prostorije za svoj restoran. To je kafana “Drina”, koja se nalazila u Birčaninovoj 17, u tadašnjem diplomatskom kvartu.

Vlasnik je bio presrećan kada mu je Abijate rekao da je spreman da lokal uzme u višegodišnji zakup i da ga renovira o sopstvenom trošku. Ubrzo, zadimljeni bircuz „Drina“ pretvara se u otmeni, prvoklasni evropski restoran koji, doduše, više liči na noćni lokal sa podijumom za ples i varijete-programom. Novi zakupac dovozi opremu za enterijer iz Beča i Budimpešte. Sve je prekriveno skupocenim crvenim somotom. U jednom delu je kockarnica u kojoj se igra samo za visoke uloge.

Pred otvaranje, Abijate odlazi u odgovarajuće odeljenje beogradske policije i moli za savet: „Ja sam stranac i ne poznajem dovoljno političke prilike vašeg grada... „Pošto nameravam da otvorim restoran za diplomate, strance i imućne Beograđane, ne želim da se među mojim osobljem nađu komunisti i druge bundžije“  rekao je tada Abijate i dostavio spisak zaposlenih.

Restoran zrači otmenom atmosferom. Staro ime “Drina” više nije prikladno. Novo je evropsko „Petit Paris“  (“Mali Pariz”) i gotovo preko noći postaje sastajalište beogradskog krema. To su oficiri iz obližnjeg Ministarstva vojnog i Generalštaba, činovnici iz Ministarstva inostranih dela i naravno strane diplomate. I nije čudo, u blizini su britanska, italijanska, bugarska i francuska ambasada. Na pedesetak metara je i centrala Velike lože Jugoslavija. Masoni posle svojih rituala u sve većem broju dolaze u “Mali Pariz”.Najznačajniji ljudi iz političkog, privrednog, kulturnog života su redovni gosti. Atmosfera je izvanredna, nastupaju pevači i artisti iz velikih evropskih centara, kuhinja prvoklasna, izbor pića još bolji. A tu je popriličan broj animir dama, koje su mlade i lepe, obrazovane i govore po nekoliko jezika.

* * * * * * * * * * *

Hotelijer iz Monaka postaje dopisnik „Pravde“ iz Njujorka

ROLAND ABIJATE I NjEGOVA verenica Brita fon Kolas postaju sastavni deo viđenijeg beogradskog kruga. Pozivaju ih svuda i krug prijatelja im se širi... Učestvuju u verskim proslavama, postaju venčani i kršteni kumovi...U kockarnici otvaraju kredit mladim oficirima i diplomatama, bez dosadnog insistiranja na vraćanju dugova. Ova idila traje više od dve godine. Početkom jeseni 1934. godine, bez prethodne najave baronica Brite, sa samo dva koferčeta, putuje u Francusku. U “Malom Parizu” njeno odsustvo se gotovo i ne primećuje. Ali, krajem oktobra stiže telegram sa vešću da je Brita fon Kolas poginula u saobraćajnoj nesreći u blizini Bajone, na francusko- španskoj granici... Strast za prebrzom vožnjom bila je kobna po nju. Abijate prima vest naizgled smireno, ali se sasvim povlači u sebe.

Neki mesec kasnije i napušta vozom Beograd, sa četiri kofera. Narednih godina niko više ništa nije čuo o hotelijeru iz Monaka. Ovo bi naizgled moglo da izgleda kao kraj priče o čoveku koji je promenio noćni život jugoslovenske prestonice. Ali... uvek postoji to ali... ako danas prelistamo objavljene almanahe i zvanične istorije obaveštajnih službi, na mnogo mesta se nailazi na ime Roland Abijate. I to sa vrlo sličnim podacima koji se mogu pronaći u Arhivu Beograda, preko dosijea Kreditnog fonda Kredit inform.

Foto Arhiv Jugoslavije, "Profimedija", dokumentacija „Novosti“, "Vikipedija" i Arhiv Belog dvora

Ali, u arhivi beogradske policije nema nikakvog traga o njemu. O tome nešto docnije....

Posle odlaska iz Beograda njemu se gubi svaki trag. Tek 1937. pojavljuje se u Parizu, gde se druži sa čuvenom ruskom pesnikinjom Marinom Cvetajevom, čiji je muž Sergej Efron u to vreme agent NKVD, zadužen za vrbovanje saradnika među pariskom ruskom emigracijom. Te 1937. godine u Švajcarskoj, kod Šamblanda blizu Lozane, likvidiran je Ignac Rajs koji je bio je rezident inostranog odeljka NKVD u zapadnoj Evropi. Ali, izneverio je Staljina i prešao na stranu Trockog. Kazna se znala. Njegova likvidacija, koja je izazvala popriličan međunarodni skandal, vezuje se upravo za vlasnika “Malog Pariza”.

KRENIMO DALjE, NA RUSKOM sajtu o obaveštajnoj službi, nalaze se sledeći njegovi biografski podaci: “Pravdin Vladimir Sergejevič (on je i Roland Abbiat, Francois Rossi, Charles Martini)  (1904 (1905?) - 1962). Agent INO OGPU (Inostrani odsek prethodnika KGB). Iz porodice muzičara i kompozitora, državljanina Monaka. Rođen u Engleskoj. Odrastao u Sankt Peterburgu. U časopisu New Republic Harvi Kler piše: “Roland Abijat, koji je ubio sovjetskog prebeglicu Ignaca Rajsa u Švajcarskoj 1937. godine, smestio se u Njujork pod maskom dopisnika ‘Pravde’, po imenu Vladimir Pravdin i sprijateljio se sa američkim novinarima kao što su bili Volter Lipman i I. F. Stoun...”

Foto Arhiv Jugoslavije, "Profimedija", dokumentacija „Novosti“, "Vikipedija" i Arhiv Belog dvora

Holandski autor Van der Plasa u knjizi “Akcija Rajmond” piše da je Abijate tih godina koristio razne pseudonime . Da je za likvidaciju Rajsa bio odlikovan Ordenom crvene zastave (za samopožrtvovano i uspešno obavljanje specijalnih zadataka za vladu Sovjetskog Saveza), kao i da je posebnom odlukom sovjetske vlade njegova majka, koja je živela u Parizu, dobila penziju.

Popriličan prostor Abijateu je posvetio i američki Federalni istražni biro:  Aktivni učesnik sovjetske operacije protiv Rajsa bio je Roland Abijate, rođen 15. avgusta 1905. u Londonu, koji je tokom dvadesetih godina živeo i u Sjedinjenim Američkim Državama.

Abijate je nestao posle ubistva. Kasnije tokom Drugog svetskog rata ponovo se pojavio u Sjedinjenim Državama, gde je delovao kao sovjetski diplomata, Vladimir Sergejevič Pravdin.

* * * * * * * * * * *

Sovjeti preuzimaju dosijea iz arhive kraljevske policije

OSTAJE NEDUMICA ZAŠTO u beogradskoj policiji nema traga o njemu iako svi podaci govore da se on vrlo uredno prijavio po dolasku u jugoslovensku prestonicu. U pojedinim obaveštajnim publikacijama to objašnjavaju da je prilikom dolaska prve sovjetske diplomatske misije u Beograd, na sastanku, koji je održan u hotelu “Bristol”, pukovnik Solomon Kogan, predstavnik sovjetske tajne policije, zahtevao da se Sovjetima preda čitav niz dosijea iz arhive kraljevske policije. Na prvom mestu, valjda ne samo zbog azbučnog reda, stajalo je „Abijate, Roland“.

I imalo  je razloga. Nekoliko meseci, po odlasku Abijatea, u njegovom stolu su pronađene priznanice na dugovanja preko 120 oficira iz Ministarstva vojske, iz Generalštaba, diplomata iz Ministarstva spoljnih poslova, kao i činovnika Uprave dvora. To su sve bili ljudi koji su bili upoznati sa važnim državnim tajnama, naravno zahvaljujući položajima koje su zauzimali. Te 1935. u državnoj upravi, vojsci i diplomatiji bilo je neuobičajeno mnogo otpuštanja i premeštanja po kazni. Nekoliko samoubistava oficira i diplomata nikada nije rasvetljeno.

Foto Arhiv Jugoslavije, "Profimedija", dokumentacija „Novosti“, "Vikipedija" i Arhiv Belog dvora

Špijunska  priča Rolanda Abijatea danas je poznata. Ali ostaje mnogo nedoumica šta je on zapravo radio u Beogradu i koji je bio njegov osnovni zadatak. Iz dela njegovog dosijea, koji dostupan javnosti, može se rekonstruisati njegova obaveštajna delatnost. Zatamnjen je samo beogradski period. Možemo da nagađamo šta je bio cilj boravka u glavnom gradu Kraljevine.  Da prati delatnost belogardejaca, da otkriva činjenice o novim političkim zaokretima kralja Aleksandra, ili možda da sakuplja logističke informacije za pripremu atentata na kralja. Odgovor može da bude jednostavan: Svi putevi vode u moskovske arhive.

DOBAR DEO OVIH tvrdnji o Ronaldu Abijateu  mogu da se pronađu u knjizi Temistoklesa Papasisisa „Kralj mora da umre“, koji se poklapaju sa onim što se nalazi na sajtu o sovjetskim obaveštajcima, i publikacijama posvećenim poznatim špijunima. Zanimljive su tvrdnje u ovoj brošuri da je Svetozar Pribićević sarađivao sa  planovima NKVD za neki raniji atentat na kralja Aleksandra. To isto  važi i za bivšeg pukovnika srpske vojske Božina Simića, jednog od vođa „Crne ruke“ i najzagonetnijih ličnosti srpske i jugoslovenske obaveštajno političke istorije.  Kako Papasisis tvrdi, Simić je pred sam atentat u Marselju, uz obilna novčana sredstva iz nejasnih izvora, iznajmio luksuznu vilu na francuskoj mediteranskoj obali. Uspeo je da se u nedostatku dokaza o svojoj umešanosti u atentat izvuče od istrage.

Dr Jovan Kačaki je godinama tragao  za Papasisisovim identitetom. Utvrdio je da je to jedina knjiga objavljena pod tim imenom. Znači da je  Papasisis najverovatnije pseudonim  jednog autora ili grupe stručnjaka  za propagandi rat. Knjigu je izdala firma Henrich Bar Verlag GmbH, koja najverovatnije više ne postoji.  Ova publikacija na osamdeset strana u stvri je odgovor na „Tevtonski mač“. Samo što je lopta sada prebačena u Moskvu. Jovan Kačaki , koga će u pogovoru njegove knjige, profesor Dragoljub Živojinović, nazvati radoznalcem i maštarom, kreće u istraživanja po beogradskim arhivama pronalazi potvrde za pojedine Papasisove stavove.  „U Kartoteci stanovnika Beograda, u Istorijskom arhivu Beograda nalazi se  prijavni karton  Brite Kolas  (ne „baronice fon“).  Prijavnog kartona glavne ličnosti, sa imenom Roland Abijate nema! Nema ga ni pod raznim varijantama pisanja tog prezimena.

* * * * * * * * * * *

Direktive za rad vlasniku „malog Pariza“ stižu iz Sofije

U BEOGRADU DVADESETIH i tridesetih godina prošlog veka delovala je, međutim, firma „Kredit inform“.  Njena delatnost se sastojala u prikupljanju podataka o bonitetu firmi i vlasnika (po narudžbini svojih komitenata). Arhiva ove firme je sačuvana i nalazi se u Istorijskom arhivu Beograda. U njoj postoje ne samo podaci o restoranu  „Mali Pariz“), nego i o Rolandu Abijateu! On je po dokumantaciji „Kredit informa“ bio prijavljen  26. 05. 1933. na adresi Njegoševa 33, a od 1. 11. 1933. na adresi Dečanska 33. Ove adrese se potpuno poklapaju  sa podacima iz prijavnog kartona njegove verenice Brite Kolas. I u telefonskom imeniku za 1934. godinu, za Beograd, Zemun i Pančevo, može jasno da se pročita telefonski broj i adresa  Abijatea: „Abijat, Roland, restoran ’Petit Paris“  Birčaninova 17, tel 26-426; Prema podacima „Kredit informa“  „baronica Brita“ je posedovala kabriolet marke “ševrolet”, registarski broj B. 231697, vredan 15-20 hiljada dinara.

Kada se razgrnu Papasisisove trdnje i istraživanja Jovana Kačakia moglo bi se rekonstruisati da je „baronica Brita“ zapravo bila Abijateov kurir preko koje je održavao vezu sa obaveštajnim centrom u Sofiji,  odakle  su dolazile direktive za rad. 

Foto Arhiv Jugoslavije, "Profimedija", dokumentacija „Novosti“, "Vikipedija" i Arhiv Belog dvora

Ona je povremeno napuštala Beograd, na nekoliko dana, sa malim prtljagom. Najčešće je išla za Sofiju i ponekad za Beč. Ti odlasci pravdani su pripremama otvaranja novog lokala.

Poslednje naređenja iz Sofije  bilo  je da saznaju sve  pojedinosti o kraljevom putu.

„Ovde treba dodati da Papasisis odlučno tvrdi da su atentatori do poslednjeg trenutka bili u neizvesnosti o poslednjim izmenama plana Aleksandrovog puta kroz Francusku i da im je te detalje tek nekoliko dana pred kraljev polazak donela sovjetska špijunka iz Beograda. Najvažniju informaciju  saznali su tek po povratku kralja Aleksandra iz Sofije gde je nosio pancir košulju, ali je po povrataku u Beograd definitivno odlučio da je ne  nosi  u Marselju,  u “prijateljskoj i slobodarskoj” Francuskoj. 

POSLE OVE INFORMACIJE, atentatori su mogli da promene svoj prvobitni plan po kome je trebalo da pucaju kralju u glavu. Time su se povećale šanse da ga smrtno pogode čak i sa većeg odstojanja. Zato je  baronica Brita morala da putuje pravo u Francusku da bi atentatorima, koji su tamo čekali, saopštila poslednje pojedinosti kraljevog programa putovanja... Po ovoj verziji „baronica“ će biti ta osoba koja im i donosi oružje. Da li je ona bila Plava dama...

Kao što smo mogli da vidimo ispisane su mnoge stranice o marseljskoj tragediji.

Foto Arhiv Jugoslavije, "Profimedija", dokumentacija „Novosti“, "Vikipedija" i Arhiv Belog dvora

Definitivan odgovora na pitanje ko je inspirator i nalogodavac za  atentat  i dalje traži kvalifikovanu i egzaktnu naučnu proveru.  A to svakako nije moguće dok se istraživačima ne omogući pristup arhivama u Parizu, Londonu i Moskvi.  Iz svega što je do sada prezentirano javnosti o Marseljskom atentatu, kao i na stranama Istorijskog dodatka nije moguće utvrditi ko je imao glavnu ulogu u ubistvu. Savremena istoriografija, osakaćena za pristup najbitnijim evropskim arhivama, za sada, otvara mogućnost da se zaključi da su i nemačka i sovjetska strana imale razloga da učestvuju u pripremi i izvođenju ubistva.

Pogotovo što su nastojali da odgovornost prebace u drugo dvorište. U tome su i uspeli.

Jedino je sigurno da nijedan atentat na vladara i državnika nije unapred toliko najavljivan i da uprkos tome, nisu bile lošije organizovane i sprovedene mere bezbednosti. Pored upozorenja sa svih strana pokazalo se da namere moćnika niko nije mogao da zaustavi. Produžena ruka „gospodara sveta“ i dalje se  oseća i  zato je valjda dosije o likvidaciji Aleksandra i Luja Bartua “iza sedam brava”. Ostaje na kraju samo jedno pitanje - ko se plaši mrtvog kralja i zašto?

Preporučujemo

Društvo

0 5

EVROPA JE ODLUČILA - KRALj MORA DA UMRE Ubistvo Aleksandra Karađorđevića: Prvi pucnji Drugog svetskog rata

27. 02. 2024. u 07:00

Društvo

0 0

KO SE PLAŠIO KRALjA ALEKSANDRA I ZORANA ĐINĐIĆA - Zašto su ubijani srpski vladari

26. 02. 2024. u 07:00

Društvo

0 16

DRŽAVNI UDAR SPASAVA ZEMLjU IZ HAOSA: Provociranje građanskog rata razlog za uvođenje ličnog režima

04. 02. 2024. u 07:00

Društvo

0 6

KRALj NIJE DOZVOLIO DA SRBIN PUCA NA HRVATA: Ukidanje Ustava i raspuštanje Skupštine da bi se sačuvala država

03. 02. 2024. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije