JAK ČOVEK SA BALKANA OPTEREĆUJE EVROPU: Krah galske nadmenosti i razdoblja mira na najstarijem kontinentu

SMRTONOSNI hici teroriste Velička Dimitrova Kerima ispaljenim na kralja Aleksandra iz pištolja "mauser C-96" kalibra 7,63x25 mm, onim istim koji je korišćen prilikom likvidacije cara Nikolaja Romanova i čitave porodice, obeležiće 9. oktobar 1934. godine, u evropskoj vertikalnoj hronologiji istorijskog sleda kao krah galske nadmenosti u zaštiti jednog od najvernijih saveznika i dugo nagoveštavanog sumraka tog savezništva.

Split 14. oktobar 1934: Oficiri iznose kovčeg Kralja Aleksandra sa razarača „Dubrovnik“, Foto Arhiv Jugoslavije, "Profimedija", dokumentacija „Novosti“, "Vikipedija" i Arhiv Belog dvora

Neshvatljiva francuska nebrižljivost i neodgovornost za život jugoslovenskog suverena, u slaganju mozaika događanja i dokaza koji će biti priloženi, samo otvaraju pitanje o umešanosti dela zvaničnog Pariza u zločinački cilj u Marselju. Kralj Aleksandar I Karađorđević prepušten je tog zlokobnog utorka ustaškim teroristima na milost i nemilost. Ubica, da je hteo, "mogao je kralja zaklati, ili rukama zadaviti, tako mu je blizu prišao" zapisao je bivši predsednik vlade i ministar Vojislav Marinković.

Pucnjima bugarskog atentatora nepovratno je srušeno krhko razdoblje evropskog mira.

Bili su to prvi pucnji novog svetskog rata... Versajska Evropa bila je na izdisaju. Stari savezi nisu više ništa značili. Počelo je ukrcavanje u voz u kojem nije bilo mesta za male države. Cela Evropa, zarad lažnog mira, želela je da što pre preda zaboravu atentat na jugoslovenskog kralja. Kao nekom nevidljivom rukom bila je izbrisana politička pozadina zametka terorizma na mapi 20. veka.

OČITO JE TREBALO ukloniti tog "jakog čoveka sa Balkana". Njegov politički testament, prerastanje Male Antante, iz vojnog saveza, u ekonomsku i društvenu zajednicu, i duboko zaoranu brazdu za stvaranje Balkanskog saveza postao je opterećenje za Evropu.

Dvadeset sati posle smrtonosnih hitaca bugarskog teroriste, 10. oktobra, u zgradi marseljske prefekture, beživotno telo jugoslovenskog vladara položeno je u kovčeg.

Prisutni su bili kraljica Marija i oficiri kraljeve garde. Kovčeg je, potom, prenesen u Staru marseljsku luku. Pratio ga je manji odred vojnika pešadije i odred konjice. Iza pogrebnih kola išao je automobil sa kraljicom Marijom i predsednikom Francuske Lebrenom.

Kada je na Belgijskom keju pristao razarač "Dubrovnik", jugoslovenski oficiri su uz jugoslovensku himnu, uneli kovčeg na palubu broda. Razarač je potom isplovio praćen brodovima francuske Sredozemne flote koji su pratili "Dubrovnik" do luke u Splitu.

Od prvog trenutka kada je ova "flotila" uplovila u domaće vode sačekale su je hiljade malih barki, praveći špalire svojim svetlima u noći. "Činilo se da prolazim kroz jecaje, duge jecaje", izjavio je kapetan razarača, budući admiral Larjan Polić. U ranim jutarnjim časovima, razarač "Dubrovnik" pristao je u splitsku luku.

Na delu splitske rive, koja je nosila naziv "Obala majora Stojana", po prvom srpskom oficiru koji je ušao u Split i preduhitrio Italijane 1918. godine, podignuta je velika platforma na kojoj je bio izložen kovčeg sa posmrtnim ostacima kralja Aleksandra. Opelo je držao vladika dalmatinski Irinej Đorđević sa 80 sveštenika. Stanovnici ovog dela Dalmacije masovno su dolazili da odaju poslednju poštu svom suverenu.

* * * * * * * * * *

Prvi susret popa Momčila Đujića i Draže Mihailovića

KADA JE VOZ KRENUO za Beograd vladika Irinej je odredio sveštenika Momčila Đujića i jednog monaha iz manastira Krka, da budu u pratnji. Zabeleženo je sećanje Momčila Đujića, četničkog komandanta iz Drugog svetskog rata, na ove dane: "U planu reda vožnje bilo je predviđeno da se staje na svim većim stanicama i zadržava deset ili dvadeset minuta. Pred ulazak u Dalmatinsko Kosovo, pozvao me je "komandujući sprovodnik voza", sa neobičnim okruglim cvikerima, inače potpukovnik po činu. Bio je to moj prvi susret sa mojim budućim komandantom i komandantom jugoslovenske vojske u otadžbini, Dragoslavom Dražom Mihailovićem. Njega je zanimalo koliko ovde ima Srba. Rekao sam mu da moja parohija ima osamnaest sela i samo tri hrvatske porodice. U Dalmatinskom Kosovu dočekala nas je masa naroda. Bilo je sigurno više od deset hiljada ljudi. Komandant voza odlučio je da se ovde stoji pola sata.

Foto Arhiv Jugoslavije, "Profimedija", dokumentacija „Novosti“, "Vikipedija" i Arhiv Belog dvora

Krenuli smo dalje prema Kninu. Tamo je bilo više od pedeset hiljada ljudi... Sledeća stanica bila su Plitvička jezera. Nije bilo manje od trideset hiljada, i Srba i Hrvata. Tu je jedan visoki Ličanin, sa dugačkim brcima, ogromna ljudeskara, održao govor. Opraštao se od kralja Aleksandra. Na kraju besede opsovao je majku Hrvatima i rekao: "Šta ćete vi ovde? Vi ste ga ubili!". I došlo je do strašne tuče između Srba i Hrvata. Komandant voza se malo kolebao, onda je vojnicima naredio da uđu u voz i krenuli smo ka Zagrebu. U međuvremenu sam dobio visoku temperaturu i iz Zagreba su me vratili kući."

Od Splita voz je išao do Zagreba. Knez Pavle je lično naredio da kraljevo telo bude izloženo u Zagrebu dvadeset i četiri časa, pre nego što će nastaviti put za Beogral, jer kralj nije pravio razlike meću svojim podanicima. Preko dve stotine hiljada ljudi, u mimohodu, odalo mu je poslednju poštu.

KRALjEVI POSMRTNI ostaci su specijalnim vozom stigli u Beograd, 17. oktobra. Na Železničkoj stanici su svi zvaničnici dočekali "kraljev voz": Knez Pavle, predsednik vlade Uzunović, patrijarh srpski Varnava, gradonačelnik Beograda Nešić, namesnici senator dr Radenko Stanković, ban Savske banovine Ivo Perović... Iza njih je bio dvostruki špalir postrojene garde, sokola i patriotskih udruženja... Trotoare oko Železničke stanice, trg i okolne ulice ispunilo je više od sto hiljda Beograđana.

Čim je voz prispeo u stanicu pojavljuje se knez Pavle, visok i prav, u zategnutom šinjelu, opasan pozlaćenom ešarpom. Francuska spisateljica Klod Elan zapisuje: "Čujem kako oko mene govore: `To je pravi Karađorđević. Neka ga Bog čuva našem mladom kralju! Voleo je Aleksandra kao brata`.

Foto Arhiv Jugoslavije, "Profimedija", dokumentacija „Novosti“, "Vikipedija" i Arhiv Belog dvora

Proglašena je šestomesečna državna žalost: od 9. oktobra do 9. aprila sledeće godine, od toga 40 dana duboke žalosti. Za to vreme istaknute su na svim predstavništvima državne zastave na pola koplja; službenici su nosili crnu kravatu i flor na levoj ruci; sva akta državnih nadleštava imala su crni okvir i pečat od crnog voska. Vojna lica, oficiri i podoficiri u vreme duboke žalosti nisu smeli da posećuju pozorišta, operu, bioskope, koncerte i lokale u kojima svira muzika. Vojna lica, sopstvenici radio-aparata, mogli su da ih koriste za vreme trajanja žalosti, samo u zatvorenim prostorima.

Sahrana kralja Aleksandra bila je najznačajniji politički događaj tog vremena. Bio je u epicentru interesovanja ne samo evropske, već i američke javnosti. Na dan sahrane, 18. oktobra, od šest sati izjutra bilo je nemoguće kretanje ulicama Beograda bez propusnica. Strani izveštači su pisali da je "bezbednost bila tako savršeno organizovana da sam bez muke mogao stići na mesta koja su bila određena za praćenje sahrane. Na Terazijama, uzdiže se šuma zastava; tu su horovi koji će čim bude započela molitva u Sabornoj crkvi, zapevati tužne pesme. Jedan krupan Crnogorac u narodnoj nošnji, s pištoljem za pojasom, u širokim pantalonama plave boje, gorko plače."

* * * * * * * * * *

Zastave se obaraju, kreće povorka, narod pada na kolena

AUTOMOBILI DIPLOMATSKOG kora brzo promiču prema Sabornoj crkvi: knez Pavle, engleski princ, vojvoda od Kenta Đorđe, venčani kum kralja Aleksandra, koji je po srpskom običaju i kum dece Aleksandra I, predsednik Francuske Lebren, bugarski princ Kiril, rumunski kralj Karol i princ Nikola, bugarski princ Nikola, italijanski princ Duka od Spoleta... Nemačku je zastupao rajhsmaršal Herman Gering, u pratnji generala Rajhsvera Fon Blaškovica i pomorskog kapetana barona Harsdorfa. Oni su položili venac sa posvetom: "Svome negdašnje herojskom protivniku u bolnoj pogruženosti nemačka vojska".

Kreće povorka. Čuju se uzvici: Živeo kralj! Prolaze kraljica i kralj Petar. Zvona snažno odjekuju. Sivo nebo paraju avioni u niskom letu. Napred je krst i koljivo koje nose pitomci vojnih škola obučeni u tamnoplave šinjele zakopčane do grla, zatim komandant pogrebne povorke na konju, a za njim jedinice vojske: najpre jugoslovenske, zatim savezničke, pa vojnici prijateljskih zemalja. Zatim jugoslovenski gvozdeni puk.

Tu je grupa u kojoj su ljudi iz naroda, došli u jedinoj odeći koju imaju, nosioci najvišeg srpskog odlikovanja Karađorđeve zvezde! Dva oficira kraljeve garde vode kraljevog konja.

Dvadeset i jedno oklopno vozilo ukrašeno crninom, prenose petnaest hiljada posmrtnih venaca. Nailazi pravoslavno sveštenstvo, u pozlaćenoj odeždi, s kamilavkama na glavi. Pred patrijarhom se sve glave saginju.

Foto Arhiv Jugoslavije, "Profimedija", dokumentacija „Novosti“, "Vikipedija" i Arhiv Belog dvora

"ZASTAVE SE OBARAJU, narod pada na kolena: na lafetu koji vuku oficiri i vojnici kraljeve garde prolazi kovčeg, tako mali, kovčeg vojnika. A onda, kraljica s velikom lentom koja se vidi pod crnim velom, uz nju mladi kralj."

Na trgu ispred železničke stanice jugoslovenske i trupe prijateljskih zemalja defiluju pored kovčega. Nastupaju vojnici 150. puka. Zatim vojni orkestar. Nešto docnije nailazi automobil pun dece. U njemu je kraljević Tomislav. Stoji uspravno sa podignutom rukom na kapi u znak pozdrava narodu koji je došao na poslednji ispraćaj njegovom ocu.

Povorka ulazi u voz do Mladenovca. A dalje do zadužbine Karađorđevića na Oplencu, automobilima. U Mladenovcu, seljaci solunci, stari ratnici, spustili su kovčeg iz voza.

Put je s obe strane načičkan narodom u narodnoj nošnji. Kako nailazi kolona tako narod pada na kolena. Sveće podrhtavaju u rukama. Na čelu povorke ogroman transparent: "Čuvaćemo Jugoslaviju cenom naše krvi". Ceo put je zasut cvećem. Danima ga niko neće podizati.

Iznad crkve na Oplencu koja se uzdiže nad valovitom Šumadijom oko Topole, nadleću avioni. Zatim zvone zvona. Tiska se 50.000 ljudi, uglavnom seljaka, na malom, zbijenom prostoru. Unutrašnji deo crkve je od belog mermera pokriven freskama, mozaicima, i reprodukcijama fresaka iz starih srpskih manastira. Posle opela, kraljevo telo je spušteno u kriptu. Samo su članovi kraljeve porodice, vladari, članovi kraljevske porodice i maršal Peten prisustvovali poslednjim počastima pred polaganje u grob.

* * * * * * * * * *

Predsednik vlade ne priznaje kraljev testament

KNEZ PAVLE, ČIM JE obavešten o atentatu i ubistvu kralja, u predvečerje 9. oktobra, pozvao je u Dvor predsednika vlade Nikolu Uzunovića, upravnika Grada Beograda Manojla Lazarevića, komandanta kraljeve garde, đenerala Petra Živkovića, kao i prvog ađutanta, đenerala Milana Ječmenića. Njima je preneo telegrafski izveštaj koji je dobio od ministra Jevtića i poslanika Spalajkovića o tragičnim događajima u Marselju. Trebalo je obezbediti miran prenos vlasti, za šta se postarao već i pokojni kralj, ostavljajući svoj testament. Knez Pavle je, zatim, predao Uzunoviću jedan zatvoren koverat, zapečaćen s dva pečata od voska na kojima je bio utisnut grb kraljevskog doma. Na koverti je pisalo: "Ovo je svojeručni akt, koji sam napisao na osnovu čl. 42 Ustava Kraljevine Jugoslavije od 3. septembra 1931. god. Aleksandar, Gospodinu ministru Predsedniku". Uzunović je otvorio koverat i izvadio jedan papir. Bio je to kraljev testament, u kome je pisalo:

"Rađeno 5. januara 1934. na Bledu.

Po slobodnoj volji i svome najboljem uverenju da služim najboljim interesima moje mile Otadžbine, Kraljevine Jugoslavije, moga dragog naroda, kao i moga Kraljevskog doma, Ja, na osnovu člana ustava kraljevine Jugoslavije određujem, za slučaj da Naslednik prestola, iz uzroka iz člana 41 ustava, ne može da vrši kraljevsku vlast - da Namesničku vlast vrše:
1) Nj. K. V. Knez Pavle Karađorđević; 2) dr Radenko Stanković, senator i ministar prosvete; 3) dr Ivan Perović, ban Savske banovine.

Foto Arhiv Jugoslavije, "Profimedija", dokumentacija „Novosti“, "Vikipedija" i Arhiv Belog dvora

Kao zamenika za kneza Pavla određujem art. đenerala Vojislava Tomića, komandanta Beograda. Kao zamenika dr Radenka Stankovića, određujem Jovu Banjanina, senatora. Kao zamenika dr Perovića određujem dr Zeca, senatora.

Ovaj akt napisao sam i potpisao svojeručno u dva originalna primerka, od kojih će jedan čuvati Nj. V. Kraljica, drugi Predsednik Ministarskog saveta. Ova dva primerka ovoga akta kovertirana su i zapečaćena malim pečatom. Aleksandar Karađorđević Kralj Jugoslavije."

TEKST OVOG TESTAMENTA objavljen je već sutradan, 10. oktobra, u "Službenim novinama".

Predsednik vlade je očito bio šokiran kada je video koga je Aleksandar proglasio za namesnike. Dr Stankovića je mrzeo iz dna duše i zvao ga Aleksandrovim zloduhom, a za Perovića je govorio da je nula od čoveka. Osim toga, pričao je "da je kralj ostavio sve u neredu, i da su jedva u kasi našli testament, parče hartije ispisano plajvasom".

Nikola Uzunović je uporno dokazivao da oporuka ne vredi, jer nije pisana mastilom i nije bila zapečaćena. Došlo je do oštre prepirke između kneza Pavla i Uzunovića. Uzunović je rekao da mora celu stvar izneti pred vladu. Posle sat i po se vratio i izjavio da članovi vlade dele njegovo mišljenje, te da su odlučili da namesnici budu patrijarh, on (Uzunović), i Jurica Demetrović.

Pavle se našao u čudu, pokušao je da protestuje, ali se Uzunović jednostavno okrenuo i otišao. Kada je knez video da je vrag odneo šalu, pozvao je Petra Živkovića, komandanta kraljeve garde, a ovaj je posavetovao kneza da pozove Uzunovića da odmah dođe kod njega.

Pavle je to učinio, ali Uzunović nije hteo da preuzme ni telefonski poziv. Videvši to, Živković je uzeo slušalicu od Pavla i izdrao se: "Ovde Petar Živković. Naređujem Uzunoviću da smesta dođe na Dedinje. Ako ne bude ovde za petnaest minuta, uhapsiću i njega i celu njegovu vladu. U gardijskoj kasarni je sve spremno". Uzunović je stigao kod Pavla za deset minuta.

Foto Arhiv Jugoslavije, "Profimedija", dokumentacija „Novosti“, "Vikipedija" i Arhiv Belog dvora

STALjIN JE BIO UZ JUGOSLAVIJU

KADA SU saznali vest o atentatu, vođe Medhmed Spaho, koji je bio u ozbiljnoj nemilosti, i Anton Korošec, koji je bio u internaciji, spontano su objavili izjave o lojalnosti i došli u Split da kleknu kleknu ispred kovčega pokojnog kralja. Obojica su prisustvovala Aleksandrovoj sahrani, i bili među bivšim predsednicima vlade. I Ivan Meštrović je u svojim "Sećanjima" zabeležio prve reakcije: Čim je čuo za atentat on je otišao do Mačeka koji je tada bio u jednoj katoličkoj bolnici u Zagrebu. Maček mu je rekao: "Al' ja mislim, da su tu stranski prsti... Kaj bi vraga ustaše same. Musoliniju su Pavelić i njegove ustaše samo sredstvo, samo daska da dojde na naše". Na ulicama Beograda se sa oduševljenjem se prepričava Staljinov govor u kojem je navodno rekao: "Sto pedeset miliona Rusa su uz Jugoslaviju... uprkos ličnih razloga zbog kojih je kralj bio ljut na sovjetsku vladu, on je na kraju popustio... iz ljubavi prema miru". Komentari na ove Staljinove reči su bile - "Što se nas tiče, mi volimo Ruse, to su naša braća, Sloveni, a krv nije voda".

Preporučujemo

Društvo

0 1

AL KAPONEOV ČOVEK U USTAŠKOM GLAVNOM STANU: U Beogradu se znali svi detalji o pripremama za atentat u Marselju

02. 10. 2024. u 09:00

Društvo

0 3

ZLOKOBNA PREDSKAZANjA NA PUTU ZA FRANCUSKU: Misija koja je mogla da promeni geopolitičku sliku Evrope

02. 10. 2024. u 15:00

Društvo

0 0

KO SE I DANAS PLAŠI MRTVOG KRALjA: Devet decenija od ubistva Aleksandra Karađorđevića u Marselju

02. 10. 2024. u 07:00

Društvo

0 3

MUSTAFA GOLUBIĆ U BEOGRADU PO "SPECIJALNOJ LINIJI": Aktivnosti Sovjetskih obaveštajaca uoči izbijanja rata

26. 09. 2024. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije