SRPSKA MLADOST NA POLJU BELIH KRSTOVA: Srpska vojnička groblja svedoci slave, žrtve i herojstva

SA NADOM u oporavak, francuskim lađama, tim plovećim bolnicama, putovali su sa Krfa i severa Afrike, iz Soluna... Pre i tokom odlučnog boja, da u Francuskoj, zemlji saveznika, zaleče ratne rane. Verovali su u saborce koji su ih poveli da će vratiti snagu, pridići se i dočekati slobodu Srbije.

Foto N. Lajbensperger

Stotine srpskih vojnika kojima nije bilo pomoći u bolnicama u krfskoj Guviji, Bizerti u Tunisu, sleglo se u Marselj, na obale Azurnog mora, i u Pariz na lečenje. Brigu o životu iz koga su se već otpisali, prepustili su domaćinima koji su se divili njihovoj slavi, žrtvi i herojstvu.

- Ko su ti junaci koji su mogli da se podiče da su zaslužili jedno od najvećih vojničkih odlikovanja na svetu? To su seljaci, skoro svi - to su Srbi, tvrdi na muci, trezveni, skromni, nesalomivi. To su ljudi slobodni, gordi na svoju naciju i svoje korene.

Okupljeni oko svoga kralja i svoje zastave za slobodu zemlje, ti seljaci, u času, postali su junaci, najhrabriji. I, ja sam gord što sam ih, sa vojnicima Francuske, vodio u pobedonosnu slobodu njihove otadžbine - prenosila se pobedničkim svetom poruka Franše D'Eperea, komandanta savezničkih snaga na Solunskom frontu.

Foto N. Lajbensperger

I baš u danima ove poruke nikle su prve humke srpskih vojnika u otadžbini generala Eperea, izdisala je srpska mladost na putu do pristaništa na obalama Azura. Po bolnicama Marselja i Pariza gde nije bilo spasa za duše i telo ranjenih ni uz najbolju lekarsku negu. Rane su bile duboke kao more preko koga su doplovili mahom mladi ratnici. Oni studenti, đaci koje je vlada Kraljevine 1914. mobilisala i poslala na front. Preživeli i prekaljeni u teškim bitkama, sad izdišu na putu po lek, svesni da ga nema, kako je zapisao Đorđe Popović.

U vremenu pristizanja lađa sa "tovarima beznadežnika", počela su vidljivo da niču srpska vojnička grobalja u Francuskoj. Od obale do Grada svetlosti, te humke još nisu prebrojane. Kasnije, prikupljali su umrle i iz tih humki, po nalogu francuske vlade posle potpisivanja mira, prenosili ih u grobnice memorijala Tije, najvećeg srpskog vojničkog groblja u Francuskoj.

Foto N. Lajbensperger

Na nepreglednom polju belih krstova, na večnoj straži ovog memorijala u Van de Marnu večni mir je našlo 747 srpskih junaka koji su se upisali u podvižničku epopeju srpskog naroda. Koliko humki, toliko imena.

Stefanović, Filipović, Maksimović, Živić, Radosavljević... Zajedno: redovi, kaplari, kapetani, pukovnici, svi u istom stroju na straži istorije i potomstva. Mnogima je na belezima samo ime ili samo prezime. A zajedničko - Srbin koji je život položio na oltar otadžbine i slobode koju je sanjao.

Srpsko vojničko groblje neguje francuska država, tako kao da su beli krstovi živi borci. Ali i pažnja Srpskog dilomatskog predstavništva i udruženja Srba u Francuskoj, u svakom vremenu bile su usmerene tako da zemlja na čijem tlu počivaju stari ratnici, ne stekne utisak da nam nije stalo do junaka dostojnih poštovanja. Ovde se obeležavaju svi značajniji datumi iz srpske istorije. Ovde dolaze brojne posete iz Srbije. A, i bila bi sramota da ne dolaze.

Ipak, groblje Tije, nije i jedino počivalište srpskih pobednika u Velikom ratu. Ima jedno na samom jugu Francuske u mestu San Mandrije, a otkriveno je i još šest, u poslednjoj deceniji kada se naša vlada i njeno resorno ministarstvo opredelili da se više pažnje posveti junacima oslobodilačkih ratova. U humkama, mešovitog francusko-italijanskog groblja, u San Mandrijeu, izdvojeni u posebnoj parceli, počivaju i 22 srpska vojnika. Brod ih je do ove luke spasa dovezao, teško obolele. Vozio od Krfa, u nadi da će u u Francuskoj biti izlečeni.

- Bili su mladi, a uveli kao biljke bez vode i svetlosti - zabeležio je Đorđe Popović. - Većina je imala dvadeset ili koju godinu manje. Sami cvet srpske mladosti.
Popović prenosi i sećanje starih solunaca koji su pratili tužni konvoj preko mora:
- Tu su bili, najviše, mobilisani studenti iz bataljona 1.300 kaplara - zabeležio je. - Lepi, pametni, obrazovani, a umiru. Svesni i pomireni sa krajem života, suzu pustili nisu. Samo se, ponekad, čulo: joj, majko moja!

Foto: Novosti

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije