CRNOGORCI LINČUJU NARODNOG POSLANIKA: Suđenje Dragoljubu Jovanoviću jedno od najvećih nepravdi u Brozovoj Jugoslaviji

DRAGOLjUB Jovanović nije želeo samo da služi novom režimu i bude od njega prihvaćen, želeo je više od svega da politički forsira seljaštvo koje je iznelo najveći teret oslobodilačkog rata i revolucije.

Dragoljub Jovanović, tridesetih godina prošlog veka, Foto Arhiva porodice Jovanović, Arhiv SANU, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i Vikipedija

Otuda je u njegovim nastupima uvek bilo "skretanja" koja nisu godila novom režimu, a koja su uvek kažnjavana organizovanim masovnim negodovanjem dela publike. Nije shvatao da komunisti, iako u prvi plan uvek tradicionalno stavljaju radničku klasu, itekako teže i da zadrže svoju kontrolu nad seljaštvom izgrađenu tokom rata, te da je stoga najmanje što žele neka nova partija koja bi okupljala seljake i bila opasan konkurent komunistima u borbi za vlast.

U njegove "krupne greške u govorima" može se svakako svrstati i to što je u svom prvom javnom nastupu sa komunistima, govoreći u čast 27 godišnjice Crvene armije, rekao da dok su najveći "sovjetski junaci bili seljaci i radnici", najveći naš junak je "srpski seljak". Zatim, neke njegove teze su se bitno razlikovale od Titovih. Dok je Tito "kazao da Hrvati ne mogu ništa učiniti bez Srba, ali da ni Srbi ne mogu ništa učiniti bez Hrvata", Dragoljub Jovanović je citirajući na tom zboru te Titove reči rekao pred okupljenom masom da dok "Hrvati i Slovenci treba da budu zahvalni Crvenoj armiji jer ih je probudila", "mi Srbi tražimo za sebe čast i pravo da volimo sovjetsku Crvenu armiju, jer je ona naša i mi smo njeni". Takođe, nije bilo politički mudro od Jovanovića to što je na svom prvom javnom zajedničkom nastupu sa komunistima, koji su oni organizovali, svoj govor završio usklikom u slavu Staljina, ne pomenuvši pri tom i Tita. Iako je Jovanović više puta u toku govora pozitivno spomenuo Tita, takav završetak govora svakako nije mogao prijati ni Titu, čiji je kult već bio stvoren, ni njegovim sledbenicima koji ne samo zbog toga nisu mogli gledati na Dragoljuba Jovanovića kao na odanog saradnika u novoj vlasti.

U zatvoru 1932. sa grupom komunista , Foto Arhiva porodice Jovanović, Arhiv SANU, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i Vikipedija

RAZLIKE U POGLEDIMA na novo uređenje zemlje koje su postojale između komunista i Dragoljuba Jovanovića sve više su s vremenom dolazile do izražaja. Tako je on u svom uvodnom članku u listu "Glas" od 13. marta 1945. Josipu Brozu Titu "pripisao istorijsku zaslugu što je razumeo da za Jugoslaviju nije jednopartijski sistem", mada je lično od Tita čuo da on misli potpuno obrnuto od toga, a kao "najvažnije" je u tom članku istakao reči "nećemo novi građanski rat", što je komunistima moralo zvučati kao provokacija.

Staljinu, koga je inače hvalio, Jovanović je zamerao, mada ne javno, to što je Staljin bio "protiv toga da sve države, velike i male, imaju po jedan glas u forumima Ujedinjenih nacija", i što je pritom "rugajući se, izričito pomenuo Albaniju - zar da ona ima ista prava kao Sjedinjene Države ili Sovjetski Savez?" , kao i zbog Staljinove izjave zapadnim saveznicima "da ne drži do Mao Ce Tunga jer su kineski komunisti od margarina". Na Staljinovo protivljenje stvaranju jedne ujedinjene države, ili bar federacije sastavljene od Jugoslavije, Bugarske i Albanije, Jovanović nije imao nikakav komentar.

Ratna fotografija nastala 1943. dok se krio u Beogradu , Foto Arhiva porodice Jovanović, Arhiv SANU, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i Vikipedija

Takođe nije štedeo ni Blagoja Neškovića zbog njegove "šovinističke politike prema Albancima". U svojim "Uspomenama" je zapisao da se neprijatno iznenadio kada je po prvi put čuo od jednog komuniste da "Albance ili Arnaute od sad valja zvati Šiptarima", kada je to rekao Blagoje Nešković na skupu "beogradskih frontovaca" u sali Kolarčevog univerziteta, koristeći pritom tokom govora još pogrdniju reč "Šiftari".

* * * * * * * *

SOCIJALIZAM NIJE MOGUĆ BEZ POLITIČKIH SLOBODA

U SVOM RAZMIŠLjANjU čemu dati prvenstvo - miru, demokratiji ili socijalizmu, Dragoljub Jovanović u tim burnim vremenima zauzima odlučan stav: "Mir pre socijalizma, a socijalizam pre demokratije, jer nema slobode u svetu gladi i oskudice". Taj redosled ciljeva svoje stranke Jovanović objašnjava time da je svojevremeno od Žoresa i Skerlića učio "da je demokratija primarna, da ona priprema socijalizam, a da je socijalizam njen puni rascvat". Međutim, takvo uverenje kod njega je poljuljano time što su došli "Lenjin, Musolini i Hitler sa svojim socijalizmima bez demokratije", pa ga je zamenio uverenjem da socijalizma ne može biti bez slobode koja je jedino moguća u miru, kao što ga ne može biti "bez dovoljno bogate civilizacije". Tek tada, zaključuje Jovanović, moguće je istinsko praktikovanje demokratije.

U stvari, bar što se komunista tiče, radilo se o političkom braku iz interesa. Da bi bili priznati od strane zapadnih saveznika kao glavna politička, a ne samo vojnička snaga u Jugoslaviji, komunisti su shodno sporazumu Tito - Šubašić, koji je blagoslovio i Staljin, morali da naprave široku koaliciju sa svim političkim snagama, tačnije predratnim strankama, koje nisu sarađivale sa okupatorima i kvislinzima. Zato je komunistima na njihovoj koalicionoj listi toliko trebalo ime popularnog predratnog političara kakav je bio Dragoljub Jovanović. "On je potreban za opštu stvar. Ovi stranci stalno pitaju ko je od političara još sa nama", reći će tada na tu temu Blagoje Nešković.

Aleksandar Ranković i Krcun Penezić su motrili na Dragoljuba Jovanovića , Foto Arhiva porodice Jovanović, Arhiv SANU, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i Vikipedija

S druge strane, smetala im je njegova velika popularnost među seljacima, pogotovo na jugu Srbije, i lakoća kojom je po pristupanju Titovom Narodnom frontu kao kandidat na izborima dobio veliku podršku birača i na osnovu toga bio izabran za člana Prezidijuma Narodne skupštine.

SVOJU SARADNjU SA komunistima, kao i saradnju stranke koju je predvodio sa KPJ, doživljavao je kao istorijski rimejk saradnje levih esera (stranke levo orijentisanih seljaka i intelektualaca - DS) sa boljševicima, koji su esere na Lenjinovu inicijativu uzeli u svoju prvu vladu. Tako je svoju saradnju sa komunistima predstavio i u sovjetskom poslanstvu u Beogradu, gde mu je odgovoreno da gubi iz vida da se ta saradnja nije dobro završila po esere. I pored takvih upozorenja, Dragoljub Jovanović zadugo nije bio svestan da je u očima komunista, upravo on sa svojom strankom i drugim seljačkim strankama - saveznicama njegove stranke, bio već odmah posle oslobođenja zemlje viđen kao njihov najveći i najopasniji politički konkurent, budući da su komunisti, suprotno Dragoljubu Jovanoviću nastojali da pacifikuju seljaštvo i sve vreme su dogmatski forsirali radništvo iako su seljaci izneli glavni teret revolucije.

Zbog toga će umesto Dragoljuba Jovanovića Titu daleko više u vladi odgovarati Milan Grol, koga će imenovati i za jednog od potpredsednika vlade, a koji je po mišljenju razočaranog Jovanovića koji je očekivao to mesto, bio od njega Titu "interesantniji, pošto je dolazio iz emigracije i bio kraljev ministar, dok smo mi bili u džepu, uvek pri ruci, uvek sigurni, kao rođaci koji mogu ručati i u kuhinji".

Kada su komunisti Jovanovićevim prisustvom, kao i prisustvom niza drugih građanskih političara, tačnije njihovom aktivnošću u posleratnom političkom životu, potvrdili pred Zapadom svoju demokratičnost u dovoljnoj meri, uspostavljajući u isto vreme potpunu i čvrstu kontrolu nad zemljom, ni Dragoljub Jovanović ni drugi poput njega im više nisu bili neophodni. Pred njim i njemu sličnim stajala je samo mogućnost izbora između utapanja u komunističke redove ili sudara sa, u to vreme apsolutno staljinističkom i surovom, novom jugoslovenskom vlašću.

* * * * * * * *

PRAVO NA JAVNU KRITIKU REŽIMA NIJE POSTOJALO

DRAGOLjUB JOVANOVIĆ, kao i mnogi drugi političari predratne Jugoslavije, i pored svih svojih kontakata i saradnje sa komunistima nije dobro razumeo mehanizam komunističke vladavine, a nije ga razumeo zato što kao levičar-socijalista nije mogao da veruje u toliku iluzornost narodne demokratije proklamovane od strane komunista. Stranom novinaru je tim povodom izjavio: "Kada sam kritikovao režim maršala Tita u parlamentu, hteo sam jasno da kažem da se ja i moji prijatelji ne slažemo sa administrativnim monopolom Komunističke partije. Pre izbora u novembru 1945. godine komunistički monopol nije bio toliko očigledan, ali posle njih Komunistička partija je napravila monopol od Narodnog fronta, fabrika i institucija, i samo njihova partija je bila u vladi... Je li to bilo jedinstvo vlade svih partija o kojem smo pričali pre izbora?". Iz tih i drugih njegovih reči, poput "Ja hoću saradnju sa komunistima na osnovu jednakosti.

Dragoljub Jovanović u Skupštini 1946. godine , Foto Arhiva porodice Jovanović, Arhiv SANU, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i Vikipedija

Želim da budem jednak sa njima, a ne pion u njihovim rukama", da se zaključiti da je trebalo da prođe podosta vremena da Dragoljub Jovanović shvati da su on i njegova stranka poslužili komunistima samo kao dekor u stvaranju iluzije postojanja demokratskog političkog pluralizma u poratnoj Jugoslaviji, iluzije koja je od strane Tita u dogovoru sa Staljinom bila servirana Zapadnim saveznicima.

Pravo na javnu kritiku vlasti koje je on sebi uveliko prisvajao, zapravo nije postojalo. Ne shvatajući to, on je na osnivačkom kongresu Narodnog fronta "formulisao svoju prvu kritiku" nove vlasti koju je izrekao pred Titom. Da je bio u teškoj zabludi pokazaće reakcije prisutnih na njegove govore na sednicama Ustavotvornog odbora i u Narodnoj skupštini, naročito na njegovu kritiku Zakona o zadrugama 16. jula 1946.godine.

I PORED TOGA NIJE SE odricao svog kritičkog stila kog je demonstrirao u svakom svom istupu, sve do svog poslednjeg javnog govora 29. aprila 1947. godine, nakon koga je ubrzo i uhapšen, 15. maja 1947. Tako se i moglo desiti da Dragoljub Jovanović, koji je čitav svoj život bio vatreni zagovornik planske privrede, bude proskribovan od nove "narodne vlasti" zbog svog kritičkog osvrta u Skupštini FNRJ na predlog prvog petogodišnjeg plana. Dokumenti pokazuju da je to činio sasvim dobronamerno i iskreno smatrajući da tom kritikom daje doprinos kvalitetu predloga plana, očito ne shvatajući da je predlog vlasti morao da bude donet jednoglasno. Tek kasnije će shvatiti da su se "sve zakonske mere donosile na osnovu prethodne direktive Vlade i da su se sve usvajale na bazi jednoglasne aklamacije, kao i u Sovjetskom Savezu".

Jovanovićeva poslanička legitimacija iz 1945. godine , Foto Arhiva porodice Jovanović, Arhiv SANU, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i Vikipedija

Upravo zbog te i drugih svojih, za ono vreme oštrih, i po mišljenju stranih dopisnika čak i senzacionalnih kritika komunističkih rešenja u skupštinskim raspravama, pre svega o Ustavu FNRJ, agrarnoj reformi, zadrugama i o javnom tužilaštvu, kao i zbog kritike policije kao "nenarodne" zbog nasilnog oduzimanja žita od seljaka, ponovo, i to zauvek, odstranjen je sa Univerziteta u Beogradu 31. jula 1946. godine. Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu je uz to svojom odlukom oduzeo Dragoljubu Jovanoviću i titulu vanrednog profesora "zbog nenaučnih i protivnarodnih izjava na svojim predavanjima". U rodnom Pirotu napadnut je te godine trulim povrćem i bačena mu je boja u lice. Sve to ga ipak nije sprečilo da kao poslanik napada i dalje vlast pa je tako "vladinu politiku nacionalizacije i industrijalizacije u svom govoru u Skupštini opisao kao `neodgovornu, podmuklu i nasilničku`".

* * * * * * * *

DEVET GODINA TEŠKE ROBIJE ZA ČLANA PREZIDIJUMA

JAVNO JE ISMEJAO KAO "neskromnu izjavu" i Đilasovu tvrdnju iznetu na kongresu Narodnog fronta na Cetinju da će Jugoslavija u privredi postići za dve-tri godine ono što je Engleska postigla za 150, a Amerika za sto. ("Poslednji opozicioni govori u Narodnoj skupštini FNRJ"). Pored brutalnih napada na njega koji su usledili nakon toga u novinama, u čemu je posebno prednjačio Milovan Đilas (nazivajući ga "gmizavcem", a Tita "sokolom"), ponižavan je i na druge načine. Stranka koju je osnovao izbacila ga je iz svog članstva, a da pritom niko nije stao u njegovu odbranu. Nakon toga je na njega organizovan i fizički napad od strane koloniziranih Crnogoraca, 14. i 15. februara, u selu Sivcu u Bačkoj, gde je prvo namamljen da dođe na slavu kod prijatelja, a potom bukvalno linčovan od rulje koja je u ponoć provalila u kuću u kojoj je bio smešten. Svirepo je isprebijan revolverima i motkama po glavi. U teškom stanju, zbog povreda glave, ubačen je bez ikakve pratnje u voz za Beograd. Domaćinova žena je od šoka pobacila u osmom mesecu trudnoće. Prebijen je i šef železničke stanice koji je hteo da radi po propisima. Maltretiranje Dragoljuba Jovanovića je trajalo oko četiri sata, jer su svi okupljeni kolonisti hteli da da iskažu svoju ličnu lojalnost novom režimu i moćnom zemljaku Milovanu Đilasu, braneći njegovu "povređenu čast". Broj okupljenih, prema službenom izveštaju upućenom Prezidijumu, iznosio je oko 500 lica. U svemu je učestvovao i izvesni milicionar.

Članska karta Narodonog fronta, Foto Arhiva porodice Jovanović, Arhiv SANU, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i Vikipedija

NAKON SVEGA TOGA, na sednici Narodne skupštine održane 26. aprila 1947, kojoj je prisustvovao i Josip Broz Tito, usledio je čuveni napad Dragoljuba Jovanovića na predlog državnog budžeta, konkretno na visinu izdataka za vojsku. Zbog toga je, kao i zbog primedbe da se daju objašnjenja gde se troši par miliona iz budžeta, ali ne i na šta se troši 56 milijardi dinara, odstranjen iz Prezidijuma i oduzet mu je poslanički mandat, iako je na kraju glasao za predlog budžeta. Tim povodom napao ga je Milovan Đilas "zbog dodvoravanja Zapadu" i ocenio da je Jovanović "nakon Dražinog odlaska sa političke pozornice postao junak američke i ostale reakcionarne štampe". Cinizam istorije će se iskazati desetak godina kasnije, kada drugi budu napali Milovana Đilasa istim rečima optužujući ga za iste stvari - saradnju sa Zapadom, junačenje u inostranoj štampi, nakon čega mu je, kao što je on učinio Dragoljubu Jovanoviću, sledio zatvor.

Dragoljub Jovanović za skupštinskom gvornicom , Foto Arhiva porodice Jovanović, Arhiv SANU, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i Vikipedija

Ubrzo, 14. maja 1947. je i uhapšen, a potom u oktobru iste godine na osnovu optužnice Javnog tužioca FNRJ dr Josipa Hrnčevića osuđen od strane Vrhovnog suda Srbije, kojim je predsedavao Mihailo Đorđević, na devet godina teške robije sa prinudnim radom zbog krivičnog dela izdaje u cilju nasilnog rušenja poretka (pre svega zbog navodne špijunaže u korist Velike Britanije i povezivanja sa "zakletim neprijateljom naših naroda" Vlatkom Mačekom kao jednim od vođa političke emigracije), kao i na trogodišnji gubitak političkih i građanskih prava i prava na penziju, po izlasku iz zatvora.

Jovanovićev tekst „Titov plan za razaranje srpstva“ iz 1943. godine , Foto Arhiva porodice Jovanović, Arhiv SANU, Muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i Vikipedija

To suđenje je ne samo u inostranoj štampi nego i u naučnoj literaturi ocenjeno kao "jedan od najvećih vrhunaca komunističke nepravde u Jugoslaviji i nedemokratskog postupanja". Kaznu je izdržao bez dana pomilovanja. O njemu kao engleskom špijunu najoštrije je, po Jovanovićevom svedočenju, govorio, odnosno na tu temu bio "najrečitiji kritičar", ipak ne Milovan Đilas već Moša Pijade.

Preporučujemo

Društvo

8 7

POLITIKA UCENA, SANKCIJA I BOMBI: Srbija je bila poligon za uspostavljanje novog svetskog poretka

19. 08. 2023. u 07:00

Društvo

1 2

KOVANjE ZAVERE PROTIV REPUBLIKE SRPSKE: Mitologizacija Srebrenice i višestruko uvećanje broja žrtava

18. 08. 2023. u 07:00

Društvo

0 0

ZASLEPLjENOST SEDME SILE: Džon R. Šindler, profesor strategije na koledžu Njuport

17. 08. 2023. u 07:00

Društvo

2 10

NATO POSTAJE AGRESIVNA ALIJANSA: Likvidacija sopstvenih građana zarad medijske promocije

16. 08. 2023. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije