DIPLOMATSKIM IGRAMA PODIGNUT UGLED SRBIJE: Milovan Milovanović se pridržavao principa da u politici cilj određuje sredstva

SRBIJA do pojave Milovana Milovanovića nije imala diplomatu takvog kova. Naizgled protivurečne kombinacije su imale za cilj podizanje poverenja u Srbiju u inostranim centrima moći. Petrograd je Milovanović ubedio da Srbija ponajviše sledi ruske interese, sa Austrougarskom je obnovio narušene veze, Srbiji je podigao rejting lojalnosti prema Carigradu, Rumuniju je uverio ne samo u postojanost starog prijateljstva sa Srbijom, već i u važnost sprečavanja Bugarske da se širi po Balkanu, u Sofiji su, kako rekosmo, verovali da on živi za sporazum sa Bugarskom - i to sve u isto vreme, i zahvaljujući uveliko tome što su njemu lično strani politički partneri verovali.

U susretu kralja Petra i cara Nikolaja zadobijena je ruska naklonost , Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

To je, uostalom, bio ne samo trenutni Milovanovićev cilj, već jedan od postulata njegovog političkog delovanja. Nema sumnje da je ovakvo Milovanovićevo diplomatsko postupanje bilo uslovljeno saznanjem da je u to vreme na Balkanu, više nego ikada, sve bilo moguće da se desi.

Spremajući se na sve, Milovanović je ipak ispravno odabrao kao najprobitačniju kombinaciju savez sa Bugarskom. Osim toga, slutio je da je dovoljno biti uporan pa da Bugarska uvidi i sama da je to najbolje po nju. U cilju "bugarskog osvešćenja", Milovanović nije prezao ni od sasvim moralno problematičnih metoda poput plasiranja netačne vesti u francuskim novinama "Maten" 1910. godine, da je sklopljen savez Turske i Rumunije, što je ne samo zabrinulo Bugarsku, već i prouzrokovalo kratkotrajni diplomatski haos u odnosima evropskih sila i Turske.[...]

Milovan Milovanović se nije držao principa da cilj opravdava, već da cilj određuje sredstva u politici. Upravo Milovanovićevo intenzivna diplomatska aktivnost, njegovi kontakti sa svim mogućim saveznicima i neprijateljima su sve i zavaravali. U magli koju je stvarao vrtlog njegovog političkog dinamizma bilo je teško prozreti šta mu je zaista glavni cilj, a šta tek politička parada.

Car Nikolaj Romanov dočekuje kralja Petra u Carevom Selu 1910. godine , Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

ZNAČAJAN uspeh u otrežnjenju Bugarske koja je bila opijena naklonošću i Rusije i Austrougarske, Milovanović je postigao 1910. godine utanačenjem posete kralja Petra ruskom caru. Bio je to potez koji je donosio više vrsta koristi. Prvo, susret sa ruskim carem označio je ne samo prekid bojkota srpske dinastije na evropskim dvorovima, već i snaženje ukupnog društvenog ugleda Srbije, pa je Milovan Milovanović te iste godine organizovao niz kontakata između srpskog i evropskih monarha. Drugo, susret u Petrogradu Milovanović je maksimalno iskoristio za zadobijanje ruske naklonosti. On je potpuno otvorio karte Srbije u pogledu srpsko-ruskih odnosa i ukazao da je ponašanje Bugarske u stvari prepreka realizaciji ruskih, a time i srpskih interesa na Balkanu.

Reakcija ruske strane je bila više nego povoljna. Milovanović je pripremio dve varijante zahteva za proširenje Srbije i naoružao se geografsko-etnografskim kartama koje mu je pripremio Jovan Cvijić. Hroničari su zabeležili carevu i caričinu srdačnost prema srpskoj delegaciji, a naročito prema Milovanoviću. Njegova okretnost, blagoglagoljivost i umeće komunikacije došli su u pravom trenutku do izražaja.

Ruski ministar spoljnih poslova Aleksandar Izvoljski je, i pored nastojanja da zaštiti interese Bugarske, ipak prihvatio srpske predloge uz sugestiju da "Bugare ne treba pritiskati već gurati" ka sporazymu. A onda je lično i ruski car u svojoj pozdravnoj besedi rekao da "Rusija zna da nije krivica Srbije što se srpsko-bugarski sporazum nije ostvario", te da "danas Rusija nema više posebnih naklonosti prema Bugarskoj koje bi išle na štetu Srbiji", da bi na kraju izrekao ono što je Milovanović postavio sebi za cilj i sanjao godinama: ruski balkanski program sadrži nezavisnost balkanskih država.

* * * * * * * *

OBAVEŠTAJNA SPREGA CRNE GORE I AUSTROUGARSKE

MILOVANOVIĆ je sa pravom likovao. Rusija je prihvatila tezu da su srpski interesi samo deo ruskih interesa na Balkanu. U ostvarenju planova Srbije prepoznala je svoj puni interes. Bugarska je s pravom postajala sve zabrinutija. Toj zabrinutosti Bugarske doprinela je varijanta povratka srpske delegacije iz Rusije preko Turske, preko Soluna i Skoplja. Bugari su tu rutu doživeli kao demonstraciju ne samo srpskih pretenezija na Makedoniju, već i kao ojačanu međunarodnu pozicije Srbije.

Na redu je bila Austrougarska. Ma koliko da je vodio pomirljivu politiku sa Bečom i čak uspeo da Austrijanci misle da je "austrofil", Milovan Milovanović je, ne u Turskoj, već u Austrougarskoj video glavnog neprijatelja. Bugarska je bila tek onaj važan jezičak na vagi koji se morao pridobiti da bi se izbegla prerana agresija Austrougarske.

No, Milovanovićevu strategiju "uspavljivanja" Austrougarske ometali su događaji na koje se naprosto, zbog srpskog javnog mnjenja, moralo reagovati.

Naime, Austrougarska je još u vreme pred aneksiju pokrenula u Zagrebu "veleizdajnički" proces optuživši 53 Srbina za pripremu prevrata i to u saradnji sa Srbijom.

Tomaš Masarik je pokazao veliku brigu za Srbe u Hrvatskoj , Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

Milovanović je morao i da spasava optužene i da ne naruši mukotrpno sklopljene veze podnošljivosti Beča i Beograda. U tom cilju je organizovao medijsku kampanju u inostranim medijima u kojima je dokazivana nevinost optuženih, antisrpska orijentacija suda, i uopšte politička pozadina "veleizdajničkog" procesa. Sam je dao intervju beogradskom dopisniku zagrebačkog lista "Obzor" u kome je resko izjavio "da srpska vlada nije ničim učestvovala u tobožnjim veleizdajničkim mahinacijama, kako joj se podmeće".

UMEŠANOST Crne Gore, tačnije obaveštajna sprega Cetinja i Beča, davala je celoj stvari jednu neželjenu dimenziju, kojoj Milovan Milovanović nije želeo da pridaje pažnju da ne bi zbog toga ugrozio svoje planove uključivanja Crne Gore u Balkanski savez. Zato se i ogradio od Masarikovih optužbi na račun crnogorskih vlasti, iako je znao da veliki Masarikov ugled u Evropi, i te kako može pomoći oslobađanju optuženih Srba u "veleizdajničkom procesu". Inače, Tomaš Masarik, iako poslanik u Austrijskom parlamentu se toliko zalagao za njihovo oslobađanje da je demonstrativno došao tim povodom u Zagreb, a zatim u Beogradu bio gost Milovana Milovanovića. Njegova osuda "veleizdajničkog procesa" je bila tako neprijatna po Beč i Zagreb da je list "Srbobran" koji je tim povodom pravio intervju sa Masarikom, morao biti zabranjen.

Bogdan Medaković, predsednik hrvarskog Sabora u vreme Milovana Milovanovića, Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

Vis major princip je Milovan Milovanović praktikovao često, pa i u slučaju međunarodnog skandala koji je stvorio bečki istoričar i publicista dr Hajnrih Fridjung fabrikovanjem lažnih dokaza da su vlasti iz Beograda subverzivno ugrožavale Austrougarsku pomažući Hrvatsko-srpsku koaliciju sastavljenu od uglednika poput Medakovića, Supila i Pribićevića. Iako je u srpskoj skupštini raskrinkavao Fridjungove optužbe kao lažne, i slanjem srpskih svedoka u Beč znatno doprineo da Fridjung prizna neutemeljenost svojih optužbi, Milovan Milovanović je shodno narečenom principu načinio i neke male, ali, ipak, i za austrijsku i za srpsku javnost iznenađujuće ustupke. Prvo, osramoćenog austrijskog poslanika u Beogradu, Forgača, kome je zbog falsifikata dokumenata u aferi "Fridjung" sledilo, ako ne proterivanje iz Beograda, ono bar premeštaj, Milovan Milovanović je zadržao na istom položaju svojim ličnim javnim zalaganjem. Drugo, austrijskog oficira Rajkovića, koji je bio uhvaćen na tlu Srbije u špijunaži, nije izveo na sud, već samo proterao.

* * * * * * * *

NAKARADNO REŠENjE NACIONALNOG PITANjA SRBA U HRVATSKOJ

OVAKVI mali, ali iznenađujući postupci, ogorčili su srpsku javnost, u prvom redu ultranacionaliste. Milovan Milovanović je znao da od svega toga Srbija ima više koristi nego štete. Kada je potom 31. marta 1909. godine srpska vlada ponižena time što je bila primorana da da izjavu kojom prihvata aneksiju Bosne i Hercegovine, iskusni diplomata je održao tako umirujući govor u Skupštini da niko nije rekao nijednu reč posle njega. Svima je sve bilo jasno. Rat je bio samo odložen za bolja vremena po Srbiju.

Posebnu pažnju na planu analize njegovih aktivnosti prema Austrougarskoj, zaslužuju njegove relacije kako sa prekodrinskim, tako i sa lokalno-srbijanskim zaverenicima, odnosno ultranacionalistima.

Prvo treba razlikovati činjenice od Milovanovićevih izjava. Činjenice potvrđuju da je održavao kontakte sa Hrvatsko-srpskom koalicijom i da je sa srpskim pokretom u Bosni i Hercegovini imao čak vrlo razvijen odnos. Razlog što je Milovan Milovanović kao ministar inostranih dela to javno poricao mislimo da nije potrebno objašnjavati. Njegov rad se na ovom planu doduše ne može porediti sa stepenom angažovanja i rezultatima Nikole Pašića, ali, on tu i radi drugačije od Pašića.

Austrijski car Franjo Josifa u Sarajevu 1910. godine, Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

Jugoslovenski i srpski pokreti bili su realnost o kojima je Milovanović morao voditi računa već iz prostog razloga što su to bili faktori koji su se itekako ticali spoljne politike Srbije. Njegova veća bliskost sa organizacijom iz Bosne i Hercegovine nego sa onom iz prostora današnje Hrvatske mogla bi se najlakše protumačiti time što su prvi bili više prosrpski, a drugi više projugoslovenski orijentisani. Poznato je da je Milovan Milovanović gledao na jugoslovenstvo kao na nešto što se tek da upotrebiti zarad ostvarivanja srpskih ciljeva, a što se uklapalo u njegovu nesklonost slovenofilstvu uopšte. Po tome Milovanović pomalo liči na one hrvatske i slovenačke političare koji su imali puna usta jugoslovenstva, a pri tom u njemu tražili isključivo nacionalni interes.

ZA RAZLIKU od njih, Milovan Milovanović bar nije toliko zagovarao jugoslovenstvo iako je još 1907. godine naslutio stvaranje jugoslovenske države: "Vrenje u Južnim Slovenima dovešće uskoro do krupnih promena, samo ako pritisak spoljašnji, antijugoslovenski, ne bude to sprečio. Posledice će biti u smislu organizovanja jugoslovenske zajednice."

Otuda je sasvim razumljivo što je sve aktivnosti jugoslovenskog i srpskog pokreta van Srbije gledao s pozicija njihove upotrebljivosti, u funkciji ciljeva spoljne politike Srbije. Osim toga, njegov stav u brošuri "Srbi i Hrvati", objavljenoj 1895, prema Hrvatstvu je bio negativan. Za hrvatsku stranu njegovi stavovi su ipak bili neprihvatljivi iz više razloga. Pre svega, Milovanović je kao i svi srpski nacionalisti video ne samo Bosnu i Hercegovinu, već i sve druge, Srbima naseljene krajeve isključivo kao srpski prostor. Drugo, on je dominantan hrvatski pristup rešavanju nacionalnog pitanja, a naročito odnos prema Srbima u Hrvatskoj, smatrao potpuno nakaradnim.

Nikola Pašić nije prihvatao antijugoslovenstvo Milovana Milovanovića, Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

Kako bi mogao čas podizati, čas spuštati temperaturu u Bosni i Hercegovini, vođama srpskog pokreta je savetovao da stvore dva krila: tvrdo, nepomirljivo, i drugo, spremno na kompromise. Isto tako, kad 1910. godine traži od Bosanaca i Hercegovaca da dočekaju austrijskog cara Franju Josifa, to je zacelo zbog spoljnopolitičkog efekta, odnosno da Austrougarska ne bi mogla da prebaci Srbiji da stvara antiaustrijsko raspoloženje.

Srpsko-hrvatskoj koaliciji je 1910. godine, na primer savetovao da ne bude toliko odbojna prema mogućnosti sporazuma sa Hedervarijem jer je to preveliko breme za pleća koalicije. Na taj način je ne samo iskazivao brigu i interesovanje za sudbinu Srpsko-hrvatske koalicije, već joj je i rafinirano slao poruku da na veću pomoć Srbije ne može, bar ne u tom trenutku, računati.

* * * * * * * *

"CRNA RUKA", IZVRŠNI ORGAN MINISTARSTVA SPOLjNIH POSLOVA

I DOK JE NESREĆNI srpski ministar tiho i uporno na svoj način radio daleko plodotvornije na realizaciji nacionalnih interesa od mnogih bučnih i prekih nacionalista, od pripadnika "Crne ruke" stizale su mu pretnje smrću.

Ostalo je zabeleženo da mu je 1909. godine u fijaker uskočio Voja Tankosić i zapretio četnicima. Verovatni povod je bio to što je Milovanović 1908. godine zbog dolaska mladoturaka na vlast, a usled čega se stanje za Srbe u Turskoj popravilo, naredio raspuštanje četničke, odnosno komitske organizacije.

Razlog zbog koga se Milovan Milovanović nije dopadao "crnorukašima" ne treba tražiti u njegovom političkom opredeljenju... Pravi razlog za takvo ponašanje pučista je ležao u tome što su posle prevrata 1903. godine oni igrali važnu, iako neformalnu ulogu u srpskoj politici, postavljajući se često iznad većine državnika, i čak povremeno neprijatno i prema samom kralju. Milovanović je pak voleo slobodu i u mišljenju i u delanju. On je teško podnosio i partijska, a kamoli nečija neformalna naređenja...

Crnorukci su imali veliki uticaj na dvor: Kralj Petar i Apis , Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

Tek 1911. godine putevi Milovana Milovanovića i organizacije "Ujedinjenje ili smrt" su se sudbinski ukrstili. Bio je dovoljan jedan sastanak da rečiti, umni i samouvereni Milovanović zadobije i poverenje u uvažavanje Apisa i njegovog okruženja. Uostalom, nisu li njihovi ciljevi bili u krajnjem isti? Apis je na tom sastanku munjevito shvatio da je Milovanovićev plan o Balkanskom savezu ipak najbolji put.

IZNENADNO oduševljenje Apisa Milovanovićem se zasnivalo na tome što je Apis u tom susretu nazreo veliku korist za srpstvo koju je svojim radom, sporo i usamljeno poput Sizifa, kotrljao ka vrhu Milovan Milovanović. Od tog trenutka Milovanović je dobio ono što mu je na unutrašnjepolitičkom planu veoma nedostajalo: podršku vojnih krugova bez koje se tada u Srbiji nije moglo išta značajnije učiniti, a nije bilo tajna to da je Milovan Milovanović težio preuzimanju kormila stranke, ili bar zaustavljanju Nikole Pašića koji ga je stalno kočio na svakom, a naročito na unutarpartijskom planu.

S druge strane, Apisu je za njegove aktivnosti van granica Srbije i te kako trebala pomoć moćnog Ministarstva spoljnih poslova, a pogotovu na planu dobijanja poverljivih informacija i značajnih finansijskih sredstava kojima je to Ministarstvo raspolagalo.

Obostrani interes je pronađen u obostranom korišćenju. Sve do Milovanovićeve smrti "Ujedinjenje ili smrt" je izvršavalo u Makedoniji Milovanovićeve zadatke u toj meri da je "postalo izvršni organ ministarstva inostranih dela" . S druge strane i Milovanović je "usvajao i sprovodio predloge koje je dobijao od oficira".

Vojvoda Vojin Tankosić dok je bio u činu kapetana , Foto Arhiv Srbije, Istorijski muzej Srbije, Dokumentacija „Novosti“ i „Borbe“, Fejsbuk i Vikipedija

Ostvarivale su se Milovanovićeve reči upućene Apisu pri njihovom prvom susretu:

"Stavite mi, mladi prijatelju, tu vašu "Crnu ruku" na raspoloženje pa ćete videti šta ću uskoro učiniti za Srpstvo". Nema dokaza da je Apis to i učinio, ali je očito izrazio svoju saglasnost sa Milovanovićevim planovima i otada pomagao sve njegove akcije u vezi sa srpsko-bugarskim razgraničenjem na tlu Makedonije.

Nema sumnje da je skora Milovanovićeva smrt uticala na mnogo štošta na političkoj sceni Srbije, između ostalog i na sudbinu "Crne ruke" i Apisa lično.

Primivši se mesta mandatara vlade u junu 1911. Milovan Milovanović je nastojao da sastavi vladu tako da u njoj ima što veći uticaj. Izražena su mišljenja da je nerado prihvatio za ministra Stojana Protića, budući da je njegovo prisustvo u vladi doživljavao kao kontrolu od strane svoje stranke.

Preporučujemo

Društvo

1 3

ULOGA BEČA I LONDONA U UBISTVU KARAĐORĐA: Srbija u vrtlogu diplomatskih igara između Rusije, Turske i velikih Evropskih sila

10. 08. 2023. u 07:00

Društvo

0 3

SRBI SAMI MORAJU DA IZBORE SLOBODU: Stvaranje Svetog saveza pravoslavne Rusije, rimokatoličke Austrije i protestantske Pruske

09. 08. 2023. u 07:00

Društvo

0 1

SRBIJA U VRTLOGU VELIKIH SILA: Prilozi za istoriju Drugog srpskog ustanka i obnove države

08. 08. 2023. u 07:00

Društvo

0 2

CENTARFOR OSVAJA ORLOVSKO GNEZDO: Velikani srpskog fudbala između dva svetska rata

29. 07. 2023. u 07:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije